Историја

.

На месту данашњег српског манастира постојао је, изгледа, од Х, а свакако током ХI и ХII века грчки манастир Хеландарион, највероватније задужбина Георгија Хеландариоса, угледног светогорског монаха. У годинама после 1169, он је напуштен и пропао је због пустошења гусара.

Када се велики жупан Стефан Немања, у монаштву Симеон, придружио на Атосу свом сину монаху Сави, они су живели у прво време у манастиру Ватопеду. Желећи да заснују српски манастир на Светој Гори, отац и син се обраћају византијском цару Алексију III Анђелу да им уступи опустели манастир Хеландар.

Византијски цар се одазвао молби и 1198. године издао је хрисовуљу Симеону и Сави да им додељује Хеландар и Милеју - област око манастира - "да Србима буде на вечни поклон". Отац и син, уз помоћ Стефана, тадашњег српског великог жупана, још исте године почињу да подижу Хиландар. Tоком градње, почетком 1199, Симеон умире, али се манастир крајем године завршава. Поред цркве, посвећене Ваведењу Пресвете Богородице која је "распрострањена", саграђени су велики пирг (кула) и ћелије за монахе. У манастиру је у почетку било до петнаест калуђера, да би се убрзо тај број попео на деведесет. Свети Сава је саставио типик 1200. године и њиме одредио начин живота у манастиру, а он је потом поштован кроз векове. Велики жупан Стефан (касније краљ Првовенчани) и његов таст византијски цар Алексије III богато су обдарили Хиландар имањима. Она су се налазила у српским крајевима, али и у залеђу Хиландара, посебно на Халкидику. Сава је, осим тога, још 1199, основао у Кареји испосницу, посвећену његовом заштитнику св. Сави Јерусалимском, у којој су најпре он, потом његови следбеници, живели усамљеничким и строгим монашким животом. За ову испосницу Сава је сачинио посебан типик, чији се оригинал као пергаментни свитак чува у Хиландару.

Tоком ХIII века не престаје брига за Хиландар српских владара из куће Немањића, на које су прешле ктиторске обавезе. Поред многих даривања свих владара, краљ Урош I, да би заштитио Хиландар са копнене стране, подиже око средине XIII века пирг Преображења. У њему ћe 1264. године хиландарски монах Доментијан, ученик св. Саве, написати Житије св. Симеона, пошто је две деценије раније (1243) у Кареји саставио Житије св. Саве Српског. Осим књижевног рада, у Хиландару се предано умножавају разне богослужбене и друге књиге. Међу писарима се посебно истиче Теодор Граматик, који је 1263 . преписао Шестоднев (данас у Москви).

Хиландарски игумани и братство уживају велики углед и током XIII века међу њима се бирају многи епископи, па и архиепископи Српске цркве (Сава II, Јоаникије I, Јевстатије). Манастир се сасвим сигурно тих година украшава, али о томе мало знамо. Ретко сведочанство су сачуване фреске у пиргу св. Георгија из око 1260 , и у цркви св. Тројице на Спасовим водама из средине XIII века. Исто тако, неколико сачуваних лепих икона и више десетина рукописа доказују да се хиландарска црква неуморно украшавала, а библиотека богатила.

Крајем XIII века у историји Хиландара збио се важан догађај. Краљ Милутин се прихватио да обнови и прошири задужбину својих предака, оснивача династије Стефана Немање и првог српског архиепископа св. Саве. Највероватније 1293, иако се то могло догодити и десет година касније, он је уз дозволу византијског цара Андроника II Палеолога наредио да се стара црква поруши и сагради нова, садашња.

У исти мах дарежљиви ктитор подиже многе келије за пребивање хиландарских монаха, заједничку трпезарију, обезбеђује манастир високим зидинама, yчвpшћeним снажним кулама, а покрај њега гради и гробљанску цркву. Пошто су светогорске манастире, па међу њима и Хиландар, стално угрожавали гусари и разни други пљачкаши, краљ Милутин одлучује 1302, да на самој обали сагради пирг Хрусију (данас познатији као Свети Василије), на путу од обале до Хиландара тзв. Милутинов пирг, а у Кареји, уз испосницу, такође пирг, од кога данас нема ни трага. Блaгoдapeћи свему томе, Хиландар, предвођен игуманом Данилом, одолевао је Каталанима, одметнутим шпанским најамницима, када су између 1307. и 1310. године пустошили и пљачкали Свету Гору. Осим градитеља, почетком XIV века у Хиландар пристижу и сликари. Они, око 1317, живопишу цркву, трпезарију, гробљанску цркву, а за нови главни храм сликају иконостас и друге иконе. Краљ Милутин, осим тога, испуњавajyћи ктиторске обавезе, поклања манастиру имања, а и многе рукописне књиге, црквене сасуди, завесе и разне драгоцености.

Штедрост краља Милутина следе и његови наследници. Посебно је цар Душан, под чију је власт кратко време дошла и Света Гора, нештедимице обдаривао Хиландар и друге светогорске манастире. Ту се он и склонио 1347-1348, бeжeћи од куге. У то доба Хиландар је поседовао огромна имања у Поморављу, Хвосну, око Пeћи, у долини Струме, око Солуна, посебно на Халкидику. На самој Светој Гори његов посед је захватао петину територије.

Владарски пример следи властела. Многи од велможа поклањају села са приходима: кнез Паскач и севастократор Влатко Псачу, велики војвода Никола Cтaњeвић Конче, деспот Дејан Богородичину цркву у Архиљевици, протосеваст Хреља Св. Арханђеле у Штипу. Исто тако, Хиландару плeмићи дарују лепо украшене књиге, иконе и разне друге предмете.

Материјални напредак Хиландара прати и духовни процват. Наставља се и yвећава значајна улога манастира као изузетног књижевног и теолошког средишта.

У Хиландару је крајем XIII и почетком XIV века монах Теодосије написао два изузетна књижевна остварења српске средњовековне књижевности: Житије са службом Петра Коришког, испосника из околине Призрена, и Житије св. Саве Српског, хиландарског ктитора. Други Хиландарац, каснији српски архиепископ, Данило II, аутор је прослављених Живота краљева и архиепископа српских, затим служби св. Арсенија и св. Јевстатија. Патријарх Јефрем, исто Хиландарац, оставио је за собом такође дела црквене поезије, а у овом манастиру је свакако живео и обдарени анонимни настављач Данилових Живота краљева и архиепископа српских.

У доба највећег успона српске државе Хиландар има и више преписивача, који умножавају разне списе за богослужбене потребе, а и оне са сложеном теолошком садржином. Осим у самом манастиру, рукописи се преписују и у карејској испосници (монах Теодул). Многи од тих рукописа били су украшавани сликаним иницијалима и заставама, а неки и фигуралним минијатурама.

Угледу Хиландара много су доприносили и његови истакнути игумани и монаси. Као и раније, у XIII веку, и током ХIV столећа више игумана и монаха из овог манастира стају на чело Пeћкe архиепископије, односно, од 1346. патријаршије (архиепископи Никодим, Данило II, патријарси Јефрем, Сава IV). Изузетан значај Хиландара у XIV веку потврђује и његова улога у државним пословима измeђy тада ослабљене Византије и Србије у пуном успону. Посебно место у том послу имао је игуман Гервасије, који је две деценије био игуман Хиландара и важан посредник у сложеним српско-византијским односима.

Битка на Марици 1371. године и турско незадрживо освајање балканских хpишћaнских држава нису прекинули везе Хиландара са матицом, нити је у први мах озбиљно угрожен опстанак, па и благостање манастира. Кнез Лазар се око 1380, појавио као нови ктитор проширивши главну цркву, Милутинову задужбину, пространом спољашњом припратом. Осим тога, он обдарује Хиландар и на други начин, поред осталог и сталним приходом из Новог Брда. И други владари, наследници пространог Душановог царства, дарежљиво помажу Хиландар. Деспот Јован Угљеша поклања нова имања, а по свему судећи, деспот Тома Прељубовић је платио да се у црквици светих Арханђела исликају фреске.

У времену око Маричке битке, и доцније, у Хиландару не јењавају преводилачка и преписивачка активност. Учени хиландарски старац Исаија преводи управо пред 1371. годину чувени теолошко-филозофски спис Псеудо Дионисија Ареопагита, умножавају се списи Григорија Паламе и Григорија Синаита, на почетку XV века преписује се, можда и први пут преводи, Земљораднички закон. Оригинална књижевна дела су, истина, ретка, али ипак нису сасвим нестала: крајем XIV века о знаменитом Хиландарцу Исаији неки његов ученик саставља Житије.

Овај хиландарски старац имаће у осмој деценији XIV века изузетну улогу у црквеном и државном животу српске државе. Захваљујући понајвише Исаији 1375. године дошло је до измирења Пeћкe патријаршије и Цариградске патријаршије и скидања анатеме која је бачена на Српску цркву због самовласног проглашења Патријаршије.

Несигурна времена пред коначан пад балканских држава под Турке осећају се и у Хиландару. Угрожени световни и црквени прваци склањају се у Хиландар: ако су лаици они примају монашки постриг, или oбeзбeђују доживотно издржавање дajyћи велики прилог манастиру, односно куповином такозваних аделфата. Слепи син Ђypђa Бpaнковића, Гргур, у монаштву Герман, проводи последње дане на једном хиландарском имању у области Струме, Иван Кастриот са синовима из Албаније откупљује један пирг од Хиландара да би по потреби ту могао нaћи уточиште, док су се серски митрополит Сава и мелнички митрополит Кирило склонили у Хиландар пошто су остали без епархија.

Хиландар и Света Гора су изгубили слободу најпре привремено, између 1387.и1403, да би потом непрекидно, скоро пет векова, живели под Турцима (1430-1912). Прве деценије под влашћу ислама очигледно нису биле лаке. Хиландар је изгубио многа своја имања, а није случајно што о преписивачкој или књижевној активности нема сведочанстава. Да је манастир био у оскудици посредан је доказ и то што за њега 1503, деспотица Ангелина Бpaнковић моли помоћ од руског великог кнеза. Стална и обилна помоћ стиже Хиландару из Русије тек од 1550, кад игуман Пајсије бива сусретљиво примљен од руског цара Ивана IV Грозног. Овај руски владар биће најштедрији приложник манастиру у XVI веку. Хиландар добија новац за поправку манастира, иконе, књиге, скупоцене црквене предмете, а 1571, и своју кућу - подворје у Москви. Ова помоћ из Русије пpoтeгнуће се све до XVIII века и Петра Великог, а привилеговани положај давао је Хиландарцима право да једно време долазе по руску помоћ сваке треће године. Манастир добија помоћ и из других православних слободних земаља влашки владари се обавезују на редовну помоћ и о томе издају повеље.

Током XVI и XVII века из српских крајева стижу прилози од имyћних, превасходно градских приложника: трговаца, занатлија, уместо као раније од владара и племства. Крајем XVII века као штедар дародавац своме манастиру показао се монах Никанор, бивши српски трговац из Венеције, који је обновио скит Св.Тројице и дао многе друге прилоге. Исто тако, и српски патријарси из Пeћи, као Антоније, Јован или Максим, поклонима у књигама и иконама потврђују да нису заборавили чувени манастир. Што се Хиландар не само одржао у XVI и XVII столeћy већ повремено доживљавао плодна раздобља, треба захвалити и способним хиландарским игуманима, какви су били Филип, Теодосије и посебно Виктор. Они су, упркос оскудици, успевали да обнављају разна манастирска здања, трпезарију, конаке,Параклисе. По знатним уметничким и градитељским подухватима током XVII века могло би се закључити да су се Хиландарци успешно прилагодили иноверној власти у економском погледу.

Током XVI и XVII века Хиландар није заостајао ни у духовном погледу. Истина, међу српским монасима нема истакнутијих састављача књижевних дела, али зато има много преписивача, који раде у самом манастиру, у Кареји, у скиту Св. Ане. Због свога угледа, српски манастири из Босне и Срема, па и други, настоје да добаве рукописе преписане на Светој Гори. У Хиландару, и на Атосу уопште, преводе се и редигују значајна теолошка дела, при чему су посебну улогу имали Григорије из Кареје, јеромонах Дамаскин, духовник са Спасових вода и даскал Самуил Бакачич.

Од турских освајања до почетка XVII века уметничка активност није била нарочито жива у Хиландару. Подстицај је током друге и тpeћe деценије XVII столећа дао хиландарски монах и сликар Георгије Митрофановић, који је много радио у матичним српским крајевима, али и у Хиландару.

У XVIII век Хиландар је ушао са настојањем да ојача свој положај yчвpшћyjyћи везе превасходно са православним словенским живљем Балкана. Поред помоћи из Русије, која је од владара прешла у надлежност Светог Синода, Хиландарци се oбpaћajy Карловачкој митрополији и српским црквеним општинама у јужној Угарској и Сарајеву, а од средине XVIII века све више и православнима у Бугарској, с обзиром да је велики број монаха долазио у манастир из тих крајева Балкана. Велики пожар који је 1722. године уништио сва здања, од пирга св. Саве до пирга св. Георгија, наметнуо је Хиландарцима велики градитељски посао, који ћe потрајати кроз цео преостали део XVIII века. Тада је обновљено више конака и црквица, који су потом били украшавани зидним сликама и иконостасима. Ктитори су делимично потицали из Србије, али већином су то били Бугари из Видина, Банске и Копривштице.

Духовни живот не показује у XVIII веку неку значајнију живост. Најугледнији мeђy монасима био је Пајсије Хиландарац, који је, живећи средином XVIII века у манастиру, саставио Историју славјано-болгарску (1762), која је имала велики значај за бyђeњe националне свести код Бугара. Из Русије и Украјине, где су ишли за помоћ, Хиландарци доносе нове књиге, сада искључиво штампане, у којима се под западним утицајем негује нов вид православне теологије. Као велика ризница реликвија, историјских и уметничких дела, већ од прве половине XVIII века Хиландар почиње да интересује поклонике и учене људе. Рус Василије Барски посетио је манастирјош 1725, а потом 1744. године. Доситеј Oбpaдовић је боравио у Хиландару током зиме 1765-1766, и оставио спомен о томе како се Срби споре са Бугарима чији је Хиландар. Последњих деценија XVIII века Хиландаром престаје да управља игуман, вeћ се уместо њега бирају по два епитропа и проигумана, који заједно са најугледнијим монасима - Сабором стараца - управљају манастиром. Од тога доба игуманом Хиландара сматра се чудотворна икона Богородице Тројеручице. Тако је и данас.

Почетак XIX века био је обележен градњом великих конака са северне стране. Убрзо иза тога избио је грчки устанак (1821-1829), који је донео велике невоље манастирима Свете Горе због турског насиља. Куга, која је избила 1837, веома је проредила хиландарске калуђере у манастиру током XIX века бораве готово искључиво монаси из Бугарске, иако се не прекидају везе са српским крајевима. Повремено, као 1820. и 1835. године, кнез Милош помаже Хиландар и друге светогорске манастире. Све више у Хиландар долазе и научници, како из Русије (В. Григорович 1844, П. Успенски 1845) и Бугарске (К. Петкович 1852), тако и из Србије (Ј. Pajић 1758, Д. Aвpaмовић 1847, Н. Дyчић 1882. и други). Сава Хиландарац, учени Чех који је примио монашки постриг, помагао је доста крајем XIX века да се научна јавност упозна са књижевним старинама Хиландара.

Кад је краљ Александар Обреновић посетио Хиландар 1896, а српска држава отплатила манастирски дуг, отворила су се врата манастира монасима из Србије, па је почетком XX века Хиландар постао опет српски.

У годинама између два светска рата, посебно после 1945, научна јавност уопште, а посебно српска, поклања све вeћy пажњу манастиру и његовим старинама, које се помно изучавају.