Српска православна црква је једна од помесних цркава православног хришћанског Истока. Са другим православним црквама повезује је јединство вере, светоотачко предање, заједничка литургично-благодатна пракса и црквено устројство. Оваква подела условљена је спољним чиниоцима, пре свега, географским условима, као и поделом човечанства на народе и државе. Помесне цркве тако добијају национални карактер и своју судбину везују за судбину свога народа. Тако је то и у Срба.

По своме значају у историји људске цивилизације, балканско подручје, а нарочито његов јужни део са острвима, може се мерити са најстаријим цивилизацијама древног Истока. Што се тиче првих почетака ширења хришћанства на Балканском полуострву, одмах треба констатовати да је тај простор, међу првима у свету, ушао у свет Новога завета Господа нашег Исуса Христа. Неколико посланица светог Апостола Павла (две Коринћанима, две Солуњанима, две Титу - епископу на Криту и једна Филипљанима) упућене су још половином 1.века црквеним општинама на Балкану, које је овај Апостол основао на свом Другом мисионарском путовању. Крајњи југоисток европског континента био је, дакле, већ на самом почетку нове хришћанске ере одушевљен Хришћанством. Отуда се с правом може констатовати да простори Балканског полуострва имају Цркву из апостолског времена и апостолског порекла.

Доласком на Балканско полуострво Срби су, као и остали Јужни Словени, затекли развијене црквене организације. Према казивању цара Константина Порфирогенита прво масовно крштавање Срба било је у време византијског цара Ираклија (610-641). Већ у IX веку, посебно за време кнеза Мутимира, развијена је жива мисионарска делатност, а у Србији се помињу и прве епархије. Зато се овај период назива "другим крштавањем Срба". Потпуно учвршћење хришћанства код Срба дешава се заправо тек на основу словенске проповеди и богослужења, који су у српске крајеве доприли најпре из Паноније, а затим из словенских црквених центара у Македонији и Приморју. На обалама Охридсрког и Преспанског језера захваљујући Св. Клименту и Св. Науму процветала је словенска писменост, васпитавани су свештенички кадрови, развило се многобројно монаштво, ницали су манастири.

У том периоду формирано је неколико српских држава. У централним српским областима основана је Рашка, а у приморским Дукља, по римском називу Доклеа, која је затим названа Зета по речици Зети. Дукљански краљ Јован Владимир прославио се побожним животом и мученичком смрћу, те је тако био први од српских владара који се удостојио светитељства. Његово тело и данас почива у цркви њему посвећеној код места Елбасана у данашњој Албанији.

У Босни је српски живаљ одувек сарађивао са српским владарима било из Рашке или Зете, па им је била заједничка и прва црквена организација, словенска писменост и богослужбена пракса.

Када се говори о почецима хришћанства у Срба ваља поменути и један специфичан верски обичај дубоко везан са породичним животом. То је "крсно име" или "крсна слава", односно свечано прослављање једнога од хришћанских светаца као заштитника и покровитеља одређене породице. Овај обичај био је прихваћен на целом српском етничком подручју у Рашкој, Зети, Приморју и у Босни. Слава је искључиво српски народно-црквени обичај. Зато је и настала узречица "Где је Слава, ту је Србин". Слава, с једне стране, повезује оне који славе са Небом, а истовремено у хришћанској љубави свечаре повезује и са ближњима, са њиховим гостима, са путницима намерницима, са просјацима. Свако ко на славу дође домаћину у кућу мора да буде послужен и са чашћу испраћен. Тако је било некад, тако је и данас.

Црквена организација код Срба из основа се мења и добива свој коначни правац у другој половини XII века. Рашки велики жупан Стефан Немања (1169-1196) ујединио је већину српских земаља и створио велику српску државу. Немања се недвосмислено определио за источно православље и енергично је из своје државе прогнао све јеретике. Помагао је свештенство и монаштво, па ће и сам последње године живота провести у манастиру. Подизао је манастире у земљи, слао је дарове хришћанским светињама и ван своје државе: Гробу Господњем у Јерусалиму, цркви Светих апостола у Риму, Св. Николе у Барију, манастиру Св. Богородице Евергетике у Цариграду итд. Међу манастирима које је подигао најзнаменитија је Студеница, у којој је Немања саградио и себи гробницу. Ова "мајка српских манастира" својом архитектуром и животописом представља понос српске националне културе.

Стефан Немања је имао три сина: Вукана, Стефана и Растка. Растко се родио око 1175. већ у поодмаклим годинама својих родитеља. Због своје склоности побожном животу, читању, молитвама, побожним размишљањима Растко је, кад му је било 17 година, са једним руским монахом, који је долазио на Немањин двор ради милостиње за манастир, побегао у Свету Гору Атонску. Ту се у руском манастиру Св. Пантелејмона замонашио и добио име С А В А. После тога је продужио своје васпитање и подвизавање у манастиру Ватопеду. Смерношћу и строгим подвижништвом задивио је принц-монах целу Свету Гору. Године 1196. абдицирао је његов отац Стефан Немања и уступио престо свом средњем сину Стефану. Сутрадан по абдикацији и Немања и његова жена Ана замонашили су се и постали монах С и м е о н и монахиња А н а с т а с и ј а. Идуће године старац Симеон је отишао у Свету Гору к своме љубљеном најмлађем сину да уз њега у молитви и подвизима проведе последње дане живота.

У Светој Гори су Симеон и Сава стекли нова сазнања и сагледали све што је црква учинила у Византији за напредак културе и цивилизације. Видели су да у Светој Гори постоје и манастири других народа и зато су предузели акцију за изградњу српског манастира у овој светој монашкој земљи. Цар је на предлог светогорске управе (протата) испунио молбу Симеона и Саве и дозволио им 1198. да обнове запустели манастир Хиландар, како би он био склониште монасима српске народности. Изградња Хиландара је брзо напредовала и његови ктитори (оснивачи) су се већ у лето 1199. уселили у свој манастир. Међутим, 13.фебруара 1200. умро је старац Симеон. Бог је ускоро прославио његове мошти точењем мира. Светогорски сабор га је тада канонизовао, а Сави ставио у дужност да напише житије и службу своме светом оцу, светом Симеону Мироточивом.

Сава је у Кареји, средишту Свете Горе, саградио и испосницу за два до три монаха. Написао је и типик, како за Хиландар тако и за испосницу. Овај последњи типик урезан је у мермерну плочу у испосници, која и данас у њој постоји.

У времену кад је Сава уређивао свој манастир и умножавао братство у њему, задесили су Свету Гору тешки дани. Крсташи су 1204. заузели Цариград и основали Латинско царство (1204-1261). Крсташки војници, а са њима и латински свештеници и монаси, упали су у Свету Гору, пљачкали и односили драгоцености, особито светитељске мошти, а светогорске монахе присиљавали да признају папску власт. Немањини синови у отаџбини страховали су за свете мошти свога оца, па су написали писмо своме брату Сави у коме га моле да узме очеве мошти и пренесе их у Србију. Сава под најтежим околностима и уз највеће опасности 1207. године преноси очево свето тело у Србију. У отаџбини је Сава остао све до 1217. године радећи неуморно на просвећивању и свештенства и народа. Уз овај просветитељски рад, Сава не напушта подвижнички живот - одрицање од свих уживања и ревновање у хришћанским врлинама. Његова делатност чврсто се уткала у народну свест и проговорила кроз безброј легенди и прича . Нема ниједне српске области у којој нема предања о Савиној просветитељској активности а многи топоними везани су за његово име, као што је "Савин извор", "Савина стопа","Савина стена" и томе слично.

Радећи марљиво на верском и културном подизању свога народа, Сава је увидео да су за тај посао потребни кадрови. Од грчког епископа у Расу, Призрену, Липљану који су били под јурисдикцијом Охридске архиепископије која је фаворизовала грчку културу, није се могло очекивати да се свесредно ангажује на том пољу. Зато му је постало јасно да је образовање независне (аутокефалне) националне српске цркве у самосталној држави једини излаз и једина могућност да црква изврши свој велики задатак у животу српског народа. Носећи ту идеју у души, Сава је створио план за њено остварење. Половином 1219. упутио се са пратњом цариградском патријарху и замолио цара и патријарха Манојла Сарантена да његовој земљи даду црквену самосталност и да тој новој, самосталној цркви посвете архиепископа. Они испунише Савину молбу. Патријарх је уручио Сави архијерејски жезал и грамату о посвећењу. Тако је Сава постао први архиепископ "српских и поморских земаља". Такође је одобрено да будући српски архиепископ не мора више долазити цариградском патријарху на посвећење, већ га могу рукоположити његови епископи.

За седиште архиепископије беше одређена Жича, нова задужбина његовог брата Стефана. Приликом освећења довршеног манастира Жиче архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана за краља. Тако је Србија добила свога "првовенчанога краља".

Активност Светог Саве била је веома разноврсна. Године 1229. кренуо је на путовање у Свету Земљу. У Јерусалиму га је љубазно примио патријарх Атанасије. Обишао је затим сва света места. На том путу је Светитељ, откупљујући манастире од Латина и Сарацена, или добијајући места од православних манастира, стварао српске манастире у Палестини, као што је манастир Св. Георгија у Акону, Св. Јована Богослова у Сиону, онај на земљишту манастира Св. Јевтимија и многе мање монашке колоније које су имале да послуже како будућим српским поклоницима тако и популарности Србије и њене цркве. Свуда куд год је пролазио водио је корисне разговоре по српску цркву и државу, а кад се вратио кући продужио је свој рад обогаћен још већим сазнањима и искуствима.

У договору са тадашњим краљем Владиславом, 1233. године Свети Сава је сазвао "сабор српске земље", на коме је поднео оставку. За наследника је предложио свога ученика и васпитаника Арсенија , човека врло духовног и пуног врлина. Пошто је Арсније изабран, Свети Сава га је рукоположио а затим остао још годину дана у Србији како би што боље увео Арсенија у све послове. У пролеће 1234. кренуо је на своје друго путовање по Светој Земљи. Обишао је многе манастире у Јерусалиму, посетио Александрију, обишао монашке центре у Египту, ишао на Синај, у Антиохију и Цариград. На крају пута посетио је Трново, престоницу бугарског цара Јована Асена, таста тадашњег српског краља Владислава. Изнурен од дугог пута Светитељ је, одслуживши литургију и извршивши водоосвећење уочи Богојављења, оболео и ускоро 14. јануара 1236. у Трнову и умро. Краљ Владислав је тек после годину дана успео да умилостиви свога таста да му дозволи да пренесе мошти свога светог стрица у отаџбину и да их сахрани у својој задужбини манастиру Милешеви, где су положене 6(19) маја 1237. године.

На жалост, свете мошти нису ту могле остати недирнуте. Неколико векова касније турски Синан Паша као одговор на српске буне и устанке спалио је чудотворне мошти Светога Саве, 1594. у Београду.

Наследници Светога Саве предано су продужили његов рад. Иако су времена била често бурна, Црква је ипак за све време српске средњовековне државе без нарочитих поремећаја продужавала да успешно врши своју мисију. Због несигурности у Жичи, која се налазила на северној граници државе, а нарочито после најезде Татара (1242.), а затим Бугара и Кумана (1253.), архиепископ Арсеније је пренео седиште архиепископије из Жиче у Пећ, где је у живописном пределу на улазу у Руговску клисуру пуну испосничких пећина (отуда и име Пећ) саградио цркву Светих Апостола, као метох манастира Жиче. Архиепископи су после тога пребивали понекад у Жичи, а понекад у Пећи, све до краја XIII века када је резиденција архиепископа коначно пренесена у Пећ.

У ово доба, за време српских краљева Уроша I, Драгутина, Милутина и Стефана Дечанског, цветала је црквена архитектура, а нарочито сликарство. Манастири тада подигнути и осликани и данас задивљују свет. Калиграфија и уметничка обрада повеља и књига спадају у врхунска достигнућа те врсте у православноме свету.

Уопште узев, српска средњовековна држава развијала се и економски и културно и територијално. Од краља Милутина, а нарочито за време краља Стефана Душана, српска држава се проширила на многе јужне области у Македонији и Грчкој, које је освојила од Византије. Србија је постала највећа сила на Балканском полуострву. Цариград је задрхтао пред Душаном, кога су пред крај 1345. државни сабор и војска прогласили за "цара Срба и Грка". На Цвети 1346. Цар Душан је сазвао помесни сабор у Скопљу који је донео одлуку о проглашењу Српске цркве патријаршијом.

После смрти цара Душана , Турци су све више и све жешће нападали на Србију. У бици на Косову 15. јуна 1389. године погинуо је турски цар Мурат и српски кнез Лазар, који је имао велико поштовање целе нације. Косово је означило прекретницу у историји српског народа, па и српске цркве. На Косову је изгинуо цвет српске властеле и највећи део мушке снаге. Из моралне величине косовских јунака, који су, на челу са кнезом Лазаром, несебично дали животе за спас отаџбине, црпле су потоње генерације моралну снагу која је одржавала свест да је народ само изгубио битку, али да није уништен. Јер, Србија је постала вазална - потчињена држава, која признаје врховну власт Турака. Ипак, наслеђе о хришћанском свхатању живота и његовог смисла потпуно је проникла народну душу. Православном српском народу било је јасно да је страшно умрети нечасно и грешно. Али, умрети као хришћанин за одбрану своје вере, за правду, за слободу, за моралне вредности, умрети за Христа и са Христом, представља смрт која води у васкрсење.

Списи који су настали непосредно после Косова о томе најречитије говоре. У говору Кнеза Лазара својим војводама уочи битке, поред осталих дивних речи читамо:"... Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалнички примити, да живимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од Оног, који просуђује подвиге, светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка." А војводе благодаре честитом Кнезу на свему што је учинио, па се и они опредељују за Христов и хришћански пут:"...Умиремо да свагда живи будемо..." Ето, колико је хришћанство за протекла два века сазрело у души српског народа, колико је постало његова животна мудрост и опредељење. Народни песник је стога описијући страдање кнеза Лазара и косовских мученика испевао"...Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довијека."

Однос цркве и државе код Срба у средњем веку представља координирану дијархију, усклађено двовлашће. Држава се брине о сигурности и благостању грађана, а цркви је поверен на неговање целокупни духовни живот народа, пре свега, у религиозно-моралној сфери, као основи на којој почива сва средњовековна културна надградња, сва просвета народа, сва наука и уметност, сви обичаји и понашање. На челу цркве стоји архиепископ ( од 1346. патријарх)" српских и поморских земаља". Подручје архиепископије поклапало се са територијом државе. За издржавање епископа држава је стварала епархијска властелинства, а за издржавање свештеника, поред онога што му је народ давао, давао је и властелин - племић поседник, како вели Душанов законик:"Три њиве по закону и да је капа поповска слободна." Поред својих богослужбених и пасторалних дужности, парохијски свештеници су били и учитељи писмености, те су тако они заправо били оснивачи првих српских народних школа.

Врло важну улогу у животу српске средњовековне цркве имали су манастири. Они су били места не само монашког подвижништва него и места културног стваралаштва и расадници културе. Особена црта српских манастира и јесте у томе што они нису закључани, одвојени од народа, већ су то институције које желе да свим достигнућима подвижничке активности свога монаштва допринесу не само евангелизацији већ кроз њу и општем просперитету свог народа. Сва врхунска уметност и књижевност нашега средњег века, процветала у нашим манастирима, била је намењена не само манастирском братству или сестринству, већ свим посетиоцима, целом народу, целом отачаству. Српски манастири су били тада галерија сликарства каквих свет није имао. У њима су наши сурови и припрости преци доживљавали небо, сву своју веру. Тако се стварала она позната отменост нашег патријархалног сељака и развијао укус у примењеној уметности наших ткаља и везиља, наших дрводеља и резбара и свију оних који су се бавили ма чим што је имало за циљ да улепша и оплемени живот.

Не мањи утицај имала је на духовни живот народа наша средњовековна књижевност, чији је зачетник био Свети Сава, а наставили за њим многи и владари и монаси. Српски средњовековни писци излажу верске истине и етичке норме не у облику схоластичких система хришћанских учења, већ они те поуке изводе приказујући животе праведних и светих људи, конкретних личности из свог народа. Људи о којима пишу примери су за подржавање, "да бисмо се поучили од њих и подигли ка врлини." Српском народу то је у будућим вековима било и те како потребно.

Пад српских земаља под турско ропство донео је српском народу и његовој цркви најтеже дане у историји. Освајач је желео да снажним ударцем сатре народну свест о сопственој снази и да се прикаже као неограничени господар над обесправљеном рајом (покореним народом). Настало је време грдне пљачке, одвођења многобројног робља, разарања цркава и манастира. Овакво стање изазвало је стална кретања становништва, сеобе. И управо знајући за то и за тежак живот српског народа под Турцима, а у страху за сопствену државу и свој народ, угарски краљеви и аустријски цареви мамили су Србе да прелазе у њихову државу и да према турској граници стварају војну границу као живи зид према Турцима. Досељени Срби били су ту први заштитни појас западног хришћанског света од Турака и Ислама. Кад се говори о предзиђу западног хришћанства (антемурале цхристианитатис), онда под тим часним именом треба разумети на првом месту овај мукотрпни народ, који је напуштао своја огњишта у Србији и Босни да би избегао зло од Турака, и са хришћанског подручја борио се против њих. Црква је са материнском бригом пратила своју децу и чувала их на новим стаништима као и на старим огњиштима, која су морали напустити да би избегли турски зулум и да би се могли борити против њега.

Раздобље које следи обележено је борбама са Турцима, било је ту и периода кратких примирја, која су искоришћена за обнову и изградњу порушених храмова, али би затим увек уследила турска одмазда која је бивала све страшнија. Манастири су паљени и претварани у xамије, а у њима су Турци држали коње и стоку. Тако је 11.септембра 1766. године султан издао берат којим се:"...Од сада укида и само име Пећке патријаршије, с тим да се ни под којим условом не дозвољава њена обнова, па чак ни подношење молбе у том погледу." Био је ово прави насилни акт над једном аутокефалном црквом. Ипак, није избрисан сваки траг Пећке патријаршије. Тај траг остао је, пре свега, у срцу српског народа, а затим и у турској администрацији, јер се у попису дажбина појединих цркава Пећка патријаршија и даље водила посебно.

Дошло је време "кад су живи завидели мртвима". Епископа је бивало све мање, свештенство је преполовљено, а услови за мисију у народу све мањи. Цркава је било мало, а за изградњу нових тешко се добијала дозвола, те је парохијско свештенство обилазило домове својих парохијана и тамо понајчешће вршило обреде. Сваки српски дом је био мала домаћа црква, која има иконе и кандило. У том је и основа великог поштовања које је српски човек гајио према свом огњишту, своме дому и његовом заштитнику у крсној слави .

Након укидања Пећке патријаршије формирале су се у неким српским областима тзв. покрајинске цркве, које су очекујући уједињење проводиле свој живот према политичким и другим приликама у којима су се нашле. Биле су то: Карловачка митрополија, која се зачела у аустријском царству, па у Србији, затим Далматинска и коначно Срби окупљени у Босни и Херцеговини. О свима њима би се могло доста написати, јер су све биле веома значајне за чување традиције и вере српског народа.

Ослобођење и уједињење Јужних Словена 1918. дочекали су сви делови разорене Пећке патријаршије са радошћу. Већ у мају 1919. састали су се у Београду епископи свих делова 1776. године насилно укинуте патријаршије и прогласили духовно, морално и административно јединство свих покрајинских цркава у држави Срба, Хрвата и Словенаца. После тога замолила је уједињена Српска црква Цариградску патријаршију да јој врати раније достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је ово усвојила и издала Синодални томос (одлуку) којом се допушта успостављање Српске патријаршије. Уследио је затим рад на прилагођавању појединих бивших црквених области новим приликама, донето је једнообразно црквено законодавство.

Међутим, врло брзо Српска православна црква нашла се пред новим искушењима. Други светски рат донео је српском патријарху Гаврилу чашу мучеништва. Немци су га провели кроз затворе и концентрационе логоре у Немачкој. За време Другог светског рата зло су прошли нарочито православни Срби на подручју тзв. Независне државе Хрватске. Епископи су свирепо убијани или интернирани, стотине свештеника и народа српског убијано је на најстрашније начине. Цркве су разорене или претваране у римокатоличке, народ силом покрштаван.

Обнову црквеног живота отпочео је, после свршетка Другог светског рата, патријарх Гаврило, а продужили његови наследници, патријарх Викентије, Герман и данас наставља Патријарх Павле. На жалост, у најновијој историји, страдања Српске православне цркве и српског народа се настављају. На просторима бивше Југославије, у периоду од 1991 - 1995. године у ратним страдањима на удару су биле 10 епархија Српске православне цркве, на подручју хрватске 5 епархија и 5 епархија на подручју бивше Босне и Херцеговине. Српска православна црква била је на удару две рушилачке војске које су се често удруживале, Хрвата и Муслимана. Многе цркве су попаљене, опљачкане, народ је поново морао да бежи са свог огњишта. Тако су страдала бројна историјска знамења, поред драгоцених литургијских предмета уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дела најпознатијих иконописаца , уништено је око 5.500 икона, што је права национална катастрофа.

Музеј српске православне цркве издао је књигу "Духовни геноцид - Преглед порушених, оштећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991 -1993". Ова књига прихваћена је од Хашког трибунала као званижни документ. Његова Светост патријарх српски Г. Павле каже:"Тешко је било издржати, али се издржало, јер су нам у души одзвањале из дубине векова, до краја света упућене свима вернима, речи Сина Божијега: Не бој се ни мало од онога што има да претрпиш... Не бој се, Ја сам први и последњи и живи и бијах мртав и ево сам жив у векове векова...Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота."(Отк.2,10:1,17)