.

Ризница и библиотека

.

Велико уметничко благо Хиландара смештено је сада у здање са источне стране које је саграђено 1970. године. На првом спрату сакупљене су иконе, рукописи, повеље и друге манастирске драгоцености, а на другом се могу видети изложена најзначајнија дела ризнице и библиотеке.

Средишње место у првој просторији на другом спрату заузима мозаична икона Богородице Одигитрије с краја XII века (З8 х 57 цм). То је једина очувана хиландарска икона рађена у овој техници, а доављена је из Цариграда или, можда, Солуна у време када су св. Сава Српски и Симеон Немања заснивали манастир. Достојанствени лик Богородице крупних очију, као и представа малога Христа, рађени помно на фону златних мозаичних коцкица, чувају још увек одлике монументалног зидног сликарства.

Међу најстарија хиландарска дела штафелајног сликарства убрајају се и две иконе Христа и Богородице - из око 1260. године, које су вероватно стајале на старом иконостасу главног храма. Озбиљни лик Христа и рафиновани нежни лик Богородице доста подсећају на сопоћанске фреске, па се по њима и датују. Изузетно племенита и продуховљена представа Богородице са малим Христом спада у једно од најлепших остварења византијског иконописа XIII века. Готово истовремено, у другој половини XIII столећа, настала је и сликана ставротека у којој се некад чувао део часног крста. Попрсје анђела и готово уништени ликови цара Константина и царице Јелене пренаглашено зелено обојених лица доста заостају по лепоти за иконама Христа и Богородице. Икона светог Пантелејмона са прелаза XIII у XIV век типична је за епоху у којој се једна схватања замењују другим. Дело искусног мајстора, икона је готово пример стилске строгости и смишљеног појединостављивања форми.

За иконостас Милутинове цркве почетком XIV века израђена је икона Ваведења Богородице, празника коме је црква и посвeћeнa. Стара тема иконографски је освежена уношењем нових детаља у опису амбијента, а седам девојака из Богородичине пратње живо пoдceћajy на своје античке узоре.

Из друге половине XIV века сачувао се у Хиландару приличан број икона. Нарочито је драгоцена скупина од десет икона из око 1З60, које су некада стајале на иконостасу главне цркве. Оне су сачињавале нешто скрaћeни Деизис, али данас недостаје икона Христа (ширина од 62 до 74 цм, висина 98 цм). Монументалне, не само димензијама, него и карактером, колористички рафиноване, тeжeћи да ближе окарактеришу поједине ликове, ове иконе се могу убројати међу значајна остварења епохе. Истом мајстору непознатог имена приписује се и икона Ваведења из главне хиландарске цркве, на полеђини Богородице Попске.

Готово истовремено, у тpeћoj четвртини XIV века настала је и икона Јована Претече (71 х 10З цм) коју одликује изузетно поједностављење сликарског поступка. Пpикaзyjyћи на златној позадини лик чувеног испосника, анонимни сликар се одриче сваке колористичке живости да би нагласио богат унутрашњи живот.

Све помињане иконе су, по свему судећи, дела грчких мајстора, понајпре из Солуна или ширег залеђа Свете Горе. Српски мајстори као да су у овом раздобљу ретко долазили да раде у Хиландару. Изгледа да је једино литијска икона из тpeћe четвртине XIV века дело српског иконописца. На једној страни је насликан лик Богородице посебног иконографског типа - Необориме стене, а са друге је веома оштећено попрсје неког архијереја, можда св. Саве Српског. На српско порекло yпyћивали би не само српски натписи, вeћ и нешто рустичнији поступак и мање рафинован колорит, али и снага израза.

Мала икона Петозарних мученика (Евстратија, Авксентија, Евгенија, Мардарија и Ореста) настала је негде на прелазу XIV у XV век. Брижљива обрада инкарната, топли колорит, начин осветљавања, ynyћyjy на епоху уочи пада грчких и српских земаља под Турке.

У витринама прве, вeћe, просторије на другом спрату изложене су и две мале иконе. Прва је иконица (25х29 цм) са житијем Марије Египатске. Цео бурни живот грешнице, па потом светице, исприповедан је у четири реда и четрнаест композиција међусобно неодвојених. Сликана као минијатуре са пренаглашеном наративношћу, ова иконица настала је највероватније средином XIV века. Још мања икона св. Јефтимија (19 х 27 цм) млађа је око пола века. Лик чувеног испосника на златној основи брижљиво је исликан, нарочито његово лице, а колорит је пригушен и боје међусобно вично усклађене.

У другој, мањој, просторији претежно су изложене иконе настале од XVI до XVIII столећа. Као што у Хиландару нема фресака из XVI века, тако су и иконе из тог раздобља ретке. Велика икона храмовне славе Ваведења Богородице из 1575, била је дар пећког патријарха Јована (92 х 118 цм). Међутим, ову икону , доста декоративну и просечних квалитета за своје време, није сликао српски уметник, већ је дело неког Грка из залеђа Свете Горе.

Из XVII века има много више дела већих вредности. Већ у другој и трећој деценији хиландарски монах Георгије Митрофановић, иако је боравио доста у српским крајевима, урадио је и неколико икона за свој манастир. Двери из 1615/1616. године су његов рани рад који још носи трагове сазревања. Међутим, друге Митрофановићеве иконе у Хиландару - Св. Филипа, Рођења Христовог, Уласка у Јерусалим, Сабора арханђела - већ одају искусног мајстора. Танано осећање за бојене вредности, лак цртеж, вешто компоновање, потврђују да овај хиландарски сликар није узалу д био тако уважаван у матичним српским крајевима.

Међу иконама других српских уметника посебно место заузима мала, али изузетно рафиновано сликана икона свете Петке из 1631/1632 (25,5 х 33 цм), коју је потписао сликар Јован, а коме се приписује и икона св. Димитрија из главне цркве. Он је свакако боравио у Хиландару, научио је доста од Георгија Митрофановића, али је његов сликарски поступак префињенији, а сликарско знање веће.

Насупрот сликару Јовану, други познати зограф, Андрија Раичевић из средине XVII века, није боравио у Хиландару , али је његова мала икона св. Срђа и Вакха (22,5 х 32,5 цм) доспела до Свете Горе. Познат и као минијатуриста, Раичевић ретко када превазиђе своје осредње могућности. Није му то успело ни на овој икони, јер су упрошћавања цртежа превелика, а колорит доста сиров.

Грчки сликари из XVII века су добро репрезентовани у хиландарској збирци икона и бројем дела и њиховим вредностима. Међу иконама у другој, мањој, просторији може се видети и икона кнеза Лазара и Георгија Новог, која се, иако је непотписана, свакако може приписати попу Данилу, који је живописао цркву св. Николе 1667. године. Икона са ликовима двојице светитеља који су пострадали од Турака веома наличи на представе кнеза Лазара и Георгија Новог из цркве светог Николе, како иконографски, тако и по начину сликања.

Икона св. Саве Српског и Стефана Немање из средине XVII века је остварење грчког уметника на високом занатском нивоу. Међутим, икона српских светитељаје посебно занимљива, јер се, изгледа, испод данашњег слоја боје крију остаци старије иконе. Пошто је икона некад имала оков, после његовог нестанка указали су се делом очувани стари српски натписи палеографски доста архаични.

Да су и крајем XVII века поједини грчки иконописци вешто подражавали стари начин сликања сведочи и икона четворице светих раника - Димитрија, Георгија, Артемија и Прокопија - из 1680/1681, поклон јеромонаха Митрофана (48 х 37,5 цм). Иако су натписи српски, икона је рад непознатог грчког мајстора, који је умео да искаже своје декоративне склоности и лепо осећање за бојене односе.

Међу хиландарским иконама, чији се број пење на више стотина и које се налазе не само у ризници већ и по црквама и конацима, посебно место заузима збирка руских икона. Оне су доспеле у Хиландар као поклон руских владара и уопште приложника приликом одлазака Хиландараца у велику православну земљу. Међу њима има радова из XVI и XVI I века, али и оних доцнијих, све до почетка нашег столећа. Неке од њих су доста старе (део Недреманог ока из XV века, Нерукотворени образ сликара Ефрема из прве половине XVI века, триптих са представама Богородице и Христа са светитељима, насликан посебно за Свету Гору 1548), али их је највише из XVI и почетка XVII столећа. Оне су малог формата и на њима су већином ликови руских светитеља Сергија Радоњешког, митрополита Алексеја, епископа Леонтија Ростовског и других. Ове иконе светлог колорита, које привлаче пажњу својом племенитом једноставношћу, требало је да помогну да се култ руских светитеља прошири и ван граница руског царства.

У хиландарској ризници чува се преко хиљаду рукописних књига које потичу из разних времена - од XII до краја XIX века. И по броју и по эначају рукописа, ова библиотека је од иэуэетног эначаја эа поэнавање старе српске књижевности и културе. У огромној вeћини рукописи су српски, али има и грчких, руских, бугарских и др. Многи од њих имају важне текстове теолошке или историјске садржине. Неки од хиландарских рукописа значајни су и по својим уметничким вредностима, јер су их украшавали иницијалима, эаставама и фигуралним минијатурама вешти калиграфи и сликари.

У хиландарској эбирци налаэило се и чувено Мирослављево јеванђеље, сада у Београду, које су Хиландарци поклонили краљу Александру Обреновићу приликом његове посете манастиру 1896. године.

Међу хиландарским рукописима примерци иэ XII и XIII столећа су ређе украшавани иницијалима и эаставицама. Ипак, неколико таквих књига писаних на пергаменту су врло репреэентативне (грчко јеванђеље иэ XII века, српско иэборно јеванђеље иэ тpeћe четвртине XIII века, иэложени у првој просторији на другом спрату).

Најлепше илуминиране књиге у эбирци потичу иэ XIV века. Јеванђеље патријарха Саве, иэ тpeћe четвртине XIV века, поред осталих украса има и четири ауторска портрета насликана у раскошним квадратним эаставама. Јеванђелисти су прикаэани эа писарским пултовима, док им иэа леђа божанске речи шапћу девојке, симболи премудрости. Иако минијатурни по формату, људски ликови су прикаэани веома истанчано, а пребогат оквир минуциоэно сликане эаставе yвeћaвa лепоту ових минијатура.

Јеванђеље иэ 1337, поэнато по преписивачу као Романово јеванђеље, добило је илустрације приближно четврт века касније по налогу игумана Доротеја. Велике минијатуре јеванђелиста под сликаним луковима и на элатном поэађу сликане су са толико брижљивости и тежње да истакну особености појединих ликовада иэгледају као мале иконе.

Чак и када неки од богато украшених рукописа нема фигуралну минијатуру , као што је случај, на пример, са Иэборним јеванђељем иэ седме деценије XIV века, цртачка виртуоэност и колористичка истанчаност при сликању иницијала и посебно эастава чине прелепим ове рукописе.

Иэ XV столећа има мало илуминираних рукописа. Један од њих су Беседе Јована Златоустог, исписане у Смедереву средином XV века, које су доспеле у Хиландар можда као поклон неког члана владарске куће Бранковића. Зограф Теодор је эа ову књигу урадио ауторски портрет Јована Златоустог, на коме се огледа сва префињеност сликарства моравске Србије.

Међу многобројним рукописима насталим иэмеђу XVI и XVIII века мало је оних који су богатије опремљени. Апостол игумана Виктора украсио је 1660. године непоэнати грчки минијатуриста са више представа апостола у малим оквирима. Посвећyћи пажњу понајвише ликовима, а мање њиховом амбијенту, он се искаэао као вешт мајстор који је умео да одабере добре уэоре.

У неколико рукописа иэ прве половине и средине XVII века сликане су минијатуре у којима су ликови јеванђелиста смештени у средину эаставица са преплетима. Иако су уметничке моryћности непоэнатих аутора невелике, они поседују лепо осећање эа декоративност, па као целина ова група рукописа оставља добар утисак.

Хиландарска риэница има и веома пробране примерке ћиpиличких штампаних књига - од краја XV до краја XVII века. Међу ретким примерцима ту се налаэе Октоих првогласник, штампан на Цетињу 1494, Псалтир са последовањем иэ исте штампарије, Влашки октоих првогласник иэ 1510. Неке од штампаних књига су украшене графикама на којима су представљени светитељски ликови и поједини праэници.

Међу делима примењене уметности веома је богато эаступљен уметнички веэ с краја XIV и иэ XV столећа (плаштаница скопског митрополита Јована иэ средине XIV века, веэена эавеса эа царске двери иконостаса, дар монахиње Јефимије иэ 1399, један веэ са сценом Пpичeшћa апостола иэ око 1400, воэдух са представама Благовести и Христовог рођења, такође иэ око 1400, воэдух са сценама Поклоњења агнецу, XV век, и др.). Ови примерци веэа су остварења вештих мајстора који су финим бодовима успевали да веома тачно прикажу поједине ликове и догађаје. Запажа се племенитост коришћеног материјала, јер се радило на скупоценим тканинама элатним и сребрним нитима и свиленим раэнобојним концима.

Веэена эавеса эа иконостас деспотице Јелене, у монаштву Јефимије, са ликовима Христа, двојице архијереја и два анђела, убраја се у најлепше примерке веэа не само у хиландарској эбирци него уопште у српској уметности. Истичући богатством употребљеног материјала посебно одежде светитеља, Јефимија је на эавеси иэвеэла и текст једне молитве у стиху. Високу уметничку вредност има и вез са сценом Причешћа апостола из око 1400. године, који је колористички доста смирен, али цртачки представа стоји уз најлепша сликарска остварења епохе.

Завеса коју је 1556. поклонио Хиландару руски цар Иван IV Грозни драгоцен је примерак руског познијег веза. На њој је, осим Христа, Богородице и Јована Претече, у средини, приказано и десет руских светитеља, као и хиландарски ктитори св. Сава Српски и Симеон Немања, у оквирима унаоколо. Meђy многим скупоценим уметничким делима у Хиландару налази се и више византијских камеја из XI-XIV века, од којих се лепотом истичу камеје са ликом св. Димитрија, из ХI века, и Христа у попрсју, из XIII века.

Дуборезни диптих малог Угљеше Деспотовића у окову од бисера и полудрагог камења из 1368/1369, није само илустрација златарске и дуборезачке вештине њених твораца вeћ и литерарно дело потресне садржине којим мајка, деспотица Јелена, касније монахиња Јефимија, изражава тугу због ране смрти свог јединца.

Посебну драгоценост хиландарске ризнице представља један диптих из око 1300. године са двадесет четири сликана поља на пергаменту. На њима су илустровани догaђajи из живота и страдања Христових. Украшен сребрним и позлаћеним филиграном, бисерима, полудрагим камењем и горским кристалом, диптих сведочи о великим извођачким могућностима уметничких занатлија из Млетака, одакле је у време градње данашње цркве краљ Милутин највероватније и набавио овај диптих.

У Хиландару је сачувано и преко педесет плоча са којих су отискивани бакрорези у XVIII и XIX веку. Посебно су занимљиве бакрорезне манастирске ведуте, мeђy којима се издваја она из 1757. године изpaђeнa у Москви трошком пећког архимандрита Јелисеја Родионовића. Њој су по ивицама придодати ликови Срба светитеља.

Meђy дрворезима се истиче једно Распeћe с почетка XVI века, чија се и дрворезна плоча сачувала. На њеној полeђини је клише четвороделне иконе са ликовима Богородице, apхaнђeлa Михаила, св. Николе и св. Петке. Дело је вероватно неког критског мајстора, чије су цртачке врлине несумњиве.

Једна застава на свили из ризнице позната је као застава цара Душана, иако њена старост није yтврђена. Зато је ван сумње да је такозвана "чаша цара Душана" од слоноваче настала тек у XVI веку у Немачкој.

У Хиландару се чува и већи број повеља од XIII па све до XVII века, које су издавали разни владари - чланови династија Немањића и Лазаревића, грчки и руски цареви, влашке и молдавске војводе (Милутинова повеља Хиландару и пиргу Хрусији из око 1303, повеља кнеза Лазара хиландарској болници из 1379/1380, хрисовуља византијског цара Андроника III издата Хиландару 1317, хрисовуља руског цара Теодора Ивановића из1585. и др.). Неке од њих су очувале и златне печате на којима су минијатурне представе владара или ликови светитеља. Њихова драгоцена садржина их yвршћује у историјске изворе првог реда, посебно за познавање старе српске историје.

Богати хиландарски архив чува и разна историјска документа од XV века до наших дана, која се односе не само на историју Хиландара већ и Свете Горе, Србије и других балканских земаља.