Спољашња хиландарска утврђења

.

Недалеко од данашњег хиландарског пристаништа, на стени крај обале мора уздижу се остаци утврђења Хрусије, које је удаљено од Хиландара око два и по километра. Пирг је саградио краљ Милутин на молбу монаха Хиландара између 1300. и 1302, да би се манастир заштитио од гусара са мора. О томе је Данило II, дугогодишњи игуман Хиландара, а потом српски архиепископ, забележио у Животу краља Милутина: "На обали мора подиже велики пирг и врх њега постави цркву Вазнесења Христова и около сазда град и постави многе палате." Пирг је добио посебне повластице и статус самосталне келије, о чему је, вероватно 1303, издата повеља која се и сада чува у Хиландару. Краљ Милутин је и касније обдаривао пирг Хрусију. Његов син Стефан Дечански је током треће деценије XIV века саградио у утврђењу храм посвећен св. Василију, па се пирг Хрусија од тада почео називати и Свети Василије на мору или Стари манастир.

Кула краља Милутина, на чијем је врху некада била црквица, данас је делом обрушена, а од палате су остали претежно темељи. У XIV веку, благодарећи високој кули и зидовима, као и добро заштићеном улазу у мало пристаниште, Хрусија је била једно од најбезбеднијих пристаништа Свете Горе.

У некадашњим снажним зидинама добро је очувана само црква сада посвећена Вазнесењу Христовом, задужбина Стефана Дечанског. То је правоугаона грађевина с олтарским простором, наосом и одвојеном припратом, приљубљена у угао старог утврђења. Над наосом се издиже кубе које почива на пару слободних и пару прислоњених стубаца, а узана припрата је наткривена полуобличастим сводом. Садашњи живопис у цркви потиче тек из 1810, и дело је Макарија Галичанина са дружином, док су критори били тројица Хиландараца и један световњак, Василије из Калофера. Репертоар делимично очуваних зидних слика је уобичајен (стојеће фигуре, сцене Великих празника и Страдања Христових), а издвајају се само ликови хиландарских ктитора Симеона Немање, краља Милутина, кнеза Лазара и, посебно, Стефана Дечанског.

Иконостас је сачињен од делова некадашње олтарске преграде хиландарске главне цркве из 1634/1635, и на њој су иконе Богородице (XVIII век), Христа (XIX век) и двери (ХIХ век).

На путу између обале и манастира Хиландара, ближе мору, краљ Милутин је почетком XIV века подигао још један пирг, који данас носи његово име. Добро очувану високу кулу правоугаоне основе сачињавају приземље и пет спратова, који су повезани зиданим спиралним степеништем. На првом спрату Милутиновог пирга још се виде остаци једног огњишта, док је на врху, на петом спрату, постојала некад црквица.

Недалеко од скита Свете Тројице налазе се рушевине Арбанашког пирга. Њега је откупио Иван Кастриот са синовима у трећој деценији XV века, да би се ту по потреби могао склонити. Од пирга, основе око 6 х 7 метара, очувани су зидови, до висине око 5 метара, који су били ојачани пиластрима. Његова намена је била да чува прилазе манастиру са копнене стране.

Из историјских извора познато је још једно хиландарско спољашње утврђење - пирг Преображења, који се налазио код скита Спасове воде. Њега је подигао краљ Урош средином XIII века да би учврстио одбрану Хиландара са јужне стране. У овом утврђењу је током друге половине XIII века живео познати књижевник Доментијан. Тачно место где се пирг налазио моћи ће да открију тек археолошка ископавања.

.

.

Хиландарско утврђење

.

Манастир Хиландар споља личи на велико издужено утврђење неправилног облика, дуго око 140 и широко око 75 метара. Опасују га зидови високи и до тридесет метара и дебели између метра и метра и по, а на источној и јужној страни се уздижу и две старе високе куле - пирга. Зидови су унутар манастира заклоњени вишеспратним конацима. Када се споља посматрају, запажа се да су више пута презиђивани и на највишим деловима виде се горњи спратови конака. Најбоље су очувани зидови са западне стране који чине спољашњи зид трпезарије. Тај део зида је ојачан слепим аркадама са видљивим зупцима. Једино се овде могу наћи остаци стазе којом се некад ишло дуж свих одбрамбених зидова.

Са јужне стране манастирских зидина сачувана је најстарија кула, позната као пирг Светог Георгија, по црквици посвећеној овом светитељу. Кула потиче скоро цела из времена св. Саве, из око 1200. године, и штитила је југозападни део манастирског комплекса. Висока је преко 27 метара и сачињавају је приземље и шест спратова. Снажни зидови начињени од камена и опеке ојачани су јаким пиластрима, који су при врху повезани луковима. По свему наличи осталим светогорским пирговима. На највишем делу сачувана је стара црквица.

Најмонументалнија хиландарска кула, названа пирг Светог Саве, налази се на источној страни манастирских зидина и уздиже се преко тридесет метара од нивоа дворишта, са основом око 12 х 8 метара. Мисли се да је већи део пирга из времена Стефана Немање и св. Саве (крај XII века) кад је као грађевински материјал употребљен само камен. У доба краља Милутина (око 1300), били би изграђени горњи делови пирга, при чему су из декоративних разлога, уз камене квадере, коришћене и опеке. Пирг је са три стране ојачан пиластрима повезаним луковима. Једино се са четврте, дворишне стране, пиластри не пружају целом дужином зида, вeћ наличе на снажне, нешто издужене конзоле. Данашње поткровље пирга, обновљено 1681/1682, трошком београдског митрополита Симеона, има црквицу nocвeћeнy светом Јовану Претечи, због чега се и кула некад назива пиргом Јована Претече. Осим приземља има четири висока спрата и поткровни простор са круништем који су повезани дрвеним степеницама. Улаз у пирг налази се тек на висини од шест метара, а до њега данас води касније дозидано камено степениште.

.

Улазна капија

Једини улаз у манастир налази се на северној страни утврђења, између конака из 1598, и нових конака из 1821. године. Испред њега је чесма коју је 1780. начинио хаџи Тома из Видина. Овај улаз, "порта", настао је још у XIV веку, али је доста страдао у једном земљотресу , па је вeћ у XVI cтoлeћy био полуобрушен. Обнова овог простора збила се током XVII века. Садашњи улазни трем саграђен је у време игумана Филимона 1636/1637. Отворен је са источне стране и има ниска озидана седишта за одмор путника дуж северног и јужног зида. Покривен је калотом. На зидовима овог простора виде се доста oштeћeнe зидне слике са краја XVIII - почетка XIX века. Приказане су сцене из живота Богородице, поучне параболе (човек који гради на песку и на стени, сиромашни и богати Лазар и др.), неколико Великих празника. У XIX веку досликани су ликови св. Саве Српског и Симеона Мироточивог, св. Кирила и Методија.

Кроз дебела дрвена врата, окована споља гвозденим плочама, улази се у отворено мало скоро четвороугаоно двориште, опкољено високим зидовима, намењено одбрани у случају пробоја спољашње капије. Једина зидна слика у овом делу улаза је Деизис у ниши на источном зиду из XIX века. Кроз друга, масивна, гвожђем окована врата улази се у трећи простор који је обновљен, судећи по мермерној плочици узиданој на западној страни, 1628/1629. године. И овде су очувани остаци зидних слика: у ниши над источним пролазом приказана је доста необична представа арханђела Михаила на коњу, вероватно из друге половине XVII века, а у дубокој ниши на западној страни су лепе зидне слике из 1753, са ликовима Богородице, пророка и српских светитеља Саве и Симеона.

Кроз пролаз који су некада такође штитила гвожђем окована врата улази се у отворени трем испод конака, одакле се указују црква, фијала и два огромна чемпреса у хиланАарском дворишту.

.

Католикон - Главна црква

О најстаријој хиландарској цркви коју су подигли Стефан Немања и његов син монах Сава 1199. године зна се врло мало. Није познато ни место где се налазила, иако се може претпоставити да је краљ Милутин на истом том простору саградио своју задужбину. Од те мање, али изгледа богато украшене цркве преостало је више капитела и плоча са рељефима уграђених у цркву краља Милутина, један капител на бунару , а у ризници мозаична икона Богородице и дрвене двери украшене слоновачом са иконостаса.

Данашња главна хиландарска црква, пocвeћeнa Ваведењу Пресвете Богородице, како се може закључити из познијег преписа првобитног натписа, саграђена је 1293. године. Није искључено да је храм могао настати и деценију касније. Ктитор је био краљ Милутин (1282-1321), који је Хиландар целог живота богато обдаривао. Крајем осме деценије XIV века, највероватније, са западне стране Милутинове задужбине дозидана је спољашња припрата по налогу кнеза Лазара, чиме се данашњи изглед главне хиландарске цркве коначно уобличио.

Црква је подигнута у јужном делу дворишта и доста је пространа: широка је дванаест и по метара, а дуга тридесет и два и по, од тога је спољашњи нартекс дуг осам и по метара. Својом архитектуром одговара светогорској традицији: католикон краља Милутина има основу триконхоса са пространом припратом. Овај тип грађевине има своје узоре у манастирским црквама саграђеним још у Х (Лавра) и ХI веку (Ватопед, Ивирон) и одговара литургијским потребама на Атосу.

Црква је зидана црвеном опеком и каменим квадерима сиве и окер боје, чијим се неизменичним ређањем постижу живописни ефекти. Спољашње фасаде су рашчлањене пиластрима и архиволтама по вертикали, чиме се назначује подела унутрашњег простора храма. Хоризонтална подела фасаде изведена је помоћу два, три или више редова опеке.

Као и друге византијске цркве, и Милутинова задужбина је подељена на три простора: олтар, наос и припрату. Наос је одвојен од припрате зидом са три пролаза, а од олтарског простора иконостасном преградом. Олтарски простор је подељен са два снажна ступца на три дела: у средини је место за часну трпезу које се завршава полукружном апсидом, северно је проскомидија (жртвеник), а јужно ђаконикон.Наос је најпространији део храма, који са северне и јужне стране има полукружне певничке апсиде наткривене полукалотама. Ове апсиде, као и олтарска, споља су петостране. Над наосом се уздиже велика, кришкасто издељена купола. Она почива на четири стуба који су повучени у четири угла наоса, па не сужавају средишњи простор. Четири полуобличаста свода наткриљују преостали простор наоса и образују уписани крст који се јасно споља показује. Припрата је подељена са два стуба, постављена у средину, на шест травеја. Два крајња травеја са западне стране су надвишена малим кубетима, средњи источни плитком слепом калотом, а остали крстастим сводовима.

Милутинова црква има већи број отвора - врата и прозора - који доприносе да је унутрашњост храма лепо и равномерно осветљена. Прозори су веома разноврсни, поред обичних има више дводелних - бифора и троделних - трифора. Нарочито је складна трифора на олтарској апсиди, на којој су два стубићa са капителима. Међу порталима Милутинове хиландарске цркве истиче се западни улазни, с архитравном гредом украшеном густим преплетом, испуњеним црном пастом и са три главе - две лавље и једном анђеоском. И портал између нартекса и наоса има лепо клесану архитравну греду, али на њој нема фигуралних представа. Велике трифоре певница и бифоре на припрати преграђене су у доњем делу мермерним плочама украшеним плитким преплетом маштовито исклесаним. Beћинa ових плоча, као и више капитела на стубићимa, потиче са старе Немањине цркве. Извесно је једино за два главна портала, олтарску трифору и плоче на северној певници да су клесани за данашњу хиландарску цркву.

Посебан украс хиландарског католикона представља под у наосу. Сачињавају га разнобојне углачане плоче и мозаичне коцкице убачене у изрезе плоча, које образују разне орнаменте. Аутори овог пода, двојица грчких мајстора - Михаило и Варнава - урезали су своја имена у надвратник јужног портала припрате и уоквирили га мозаиком.

Хиландарска црква краља Милутина је успела синтеза светогорске градитељске традиције и архитектонских схватања типичних за оновремени Цариград и, у мањој мери, Солун. Непознати градитељ је, по светогорским узорима, подигао грађевину развијеног уписаног крста са певничким апсидама и потпуно одвојеном припратом. С друге стране, начин зидања, систем отвора, рељефи, тип куполе и друго сасвим су сродни начину како се градило у престоници Византије. Лепота хиландарске Милутинове задужбине се исказује и у складу унутрашњих просторних решења и спољашње архитектуре.

По многим својим архитектонским особинама, Милутинова црква у Хиландару није сродна с оновременим храмовима подизаним у српској држави. Тек у осмој деценији XIV века Хиландар ћe утицати да се појави и устали триконхосни план у градитељству моравске Србије.

Спољашња припрата хиландарске главне цркве саграђена је око 1380. године, а њен ктитор је био кнез Лазар Хребељановић, о чему сведоче предање и његови познији ктиторски ликови. Спољашња припрата је грађена по узору на унутрашњу припрату, насталу у доба краља Милутина: исте је ширине, има такође два стуба по средини, па је подељена у шест травеја, поред главног улаза има и два бочна, са јужне и северне стране, у њене бифоре такође су уграђене камене украсне плоче са рељефима. Сличан је и начин зидања Лазареве припрате у односу на Милутинову, јер се исто наизменично ређају појасеви камена и опеке. Извесне разлике условљене временом градње, па и намером ктитора, разуме се, постоје. Над спољашњом хиландарском припратом уздиже се само једна купола и то над средњим западним травејом. Остали травеји су прекривени слепим калотама, које су плитке, изузев средње на источној страни. Исто тако отвори на Лазаревој припрати су вeћи, али она не изгледа као отворен трем, јер су велики двојни прозори затворени стаклима и парапетним плочама. Неке од тих плоча су из XII века, али вeћинa је настала у време градње - око 1380.године. У духу традиција српске моравске архитектуре исклесани су преплети и флорални орнаменти, као и неколико фигура, а јављају се и кружни прозори - розете. Најзанимљивије су плоче уграђене у доње делове северне и јужне бифоре, јер су на њима исклесани хералдички знаци: челенка, грб кнеза Лазара, касније Стефана Лaзapeвићa, на јужној страни, и двоглави орао династије Немaњићa и две повезане аждаје, грб непознате породице, са северне стране. Богатство скулпторалне декорације yвeћaвajy и четири конзоле са представама људских и лавовских глава, највероватније из XII века, постављене над западним и јужним порталом. Без обзира на разноврсност камених рељефа и неке конструктивне разлике, спољашња хиландарска припрата се објединила доста складно у једну целину са Милутиновом задужбином.

Западни портал је преправљен у барокном духу 1779. године настојањем проигумана Данила из Ескизагара, а дрвена врата са неком врстом интарзије на овом улазу сачињена су 1891. године.

Зидне слике у целој хиландарској главној цркви пресликали су 1803. монаси сликари Венијамин, Захарије и њихове дружине из села Галатисти. То су урадили брижљиво, не оштећујyћи раније фреске и не мeњajyћи њихов садржај. На тај начин се може са много извесности говорити о тематици најстаријих хиландарских фресака у главној цркви из времена краља Милутина.

У главној цркви, у олтару, сликани су у доњим зонама архијереји, међу којима и св. Сава Српски, затим у апсиди Пpичeшћe апостола и Богородица са Христом, а на зидовима су претежно сцене које илуструју Васкрсна јеванђеља - догађаје после Христовог васкрсења.У наосу, у најнижем појасу, приказане су cтojeћe фигуре светих ратника, испосника и других светитеља, а у југозападном углу је живописан ктитор краљ Милутин и око њега св. Стефан Првомученик лево, а св. Сава Српски и Симеон Српски - Немања десно. У другој зони се налазе сцене из живота Пресвете Богородице, патрона храма, као и поједине композиције о животу и чудима Исуса Христа. У тpeћoj зони описују се Христова страдања и Чуда, а изнад тога, у четвртом појасу, на сводовима, сликани су Велики празници. У врху куполе је лик Христа, испод њега су анђели приказани у две зоне, потом пророци, док су на пандантифима, као и обично, четири јеванђелиста.

У унутрашњој, Милутиновој припрати, cтojeћe фигуре су распоређене у две зоне. У првој, нижој зони су разни светитељи, међу којима има нарочито доста испосника, Деизис, затим сцена Крштења. У другој зони, поред ликова светитеља и три владара (Јован V Палеолог, Стефан Дечански, Андроник III) на источном зиду, приказани су и св. Сава Српски, Симеон Немања и грчки цар Андроник Палеолог како даје повељу за градњу манастира краљу Милутину уз кога је Стефан Првомученик. У пандантифима купола су старозаветне сцене, од којих се неке могу тумачити као најава доласка Богородице, а у малим куполама су ликови предака Христових. У тpeћoj зони источног зида су три епизоде из живота Јована Златоустог, Pacпeћe и илустрације Соломоновог текста "Премудрост сазда себи храм". На своду, и непосредно испод њега, сликано је скоро четрдесет сцена из живота пустињака - Макарија Египатског, Антонија Великог, Исидора, Павла Тивејског, Пафнутија, Пахомија, Јефросима, Аксентија, Доротеја, Натанаила и других.

Пошто је у наосу и припрати почело да се уклања мало вредно сликарство из 1803. године, могуће је да се одређеније говори и о уметничкој вредности првобитних фресака из времена краља Милутина. Откривени ликови светих ратника и монаха у јужној апсиди, сцене Ваведења и Изгнања трговаца из храма, ктиторског портрета у наосу или представе краљева Андроника и Милутина, св. Пантелејмона или првомученика Стефана у припрати, дозвољавају да се закључи да су аутори били из Солуна и да су врсни уметници свога доба. Помишља се да је, поред осталих, у Хиландару радио и угледни сликар Георгије Калиергис. У складу са схватањима епохе, сликари уводе у тематику више циклуса, а у појединачне композиције бећ и број фигура, труде се да дословно и опширно илуструју одређене текстове, да детаљно опишу oдећу и предмете или амбијент где се догађај збива. Њихов таленат се уочава у спретном варирању ликова, ставова и гестова појединачних фигура, у префињеним колористичким решењима, у промишљености њихових композиција. Најзад, и сјајан портрет краља Милутина, истанчане карактеризације, потврђује да су најстарије фреске главне цркве остварење искусних мајстора.

Tачно време настанка хиландарских фресака из Милутиновог доба није могуће одредити, али су оне свакако сликане у последњим годинама његове владавине, највероватније око 1317. Зидне слике у унутрашњој припрати могле су настати и нешто касније. У главној хиландарској цркви, Милутиновој задужбини, сахрањивани су поједини угледни дародавци и њихови рођаци. Над њиховим гробовима у аркосолију сликани су, ликови Богородице, некад и других светитеља. У северозападном углу наоса налази се гроб ћecapa Војихне, таста деспота Јована Угљеше. На фресци над његовим гробом насликана је, у седмој деценији XIV века, представа Богородице Пелагонијске са разиграним дететом у рукама. Добро очувана и колористички свежа, фреска се може убројити у успелија дела своје епохе. Над гробом непознатог покојника уз јужни зид унутрашње припрате такође је представљена Богородица Пелагонијска, али су са стране насликани српски светитељи Симеон и Сава како моле за умрлог. Стилски разлози датују ову фреску такође у седму деценију XIV века. У гробници у унутрашњој припрати, уз северни зид, сахрањен је 1430-1431 , Репош, брат чувеног Скендербега из албанске породице Кастриота. За спас његове душе обраћају се Богородици св. Георгије и српски светитељи Симеон и Сава. Непознати мајстор ове фреске био је оскуднијег талента.

За зидне слике у Лазаревој, спољашњој припрати из 1803. године не може се тврдити да су поновиле некадашњу тематику. У првој зони свакако да је почетком XIX века измењен некадашњи избор светитеља. У тој зони, поред ктитора кнеза Лазара са моделом припрате, затим светогорских и балканских пустињака, приказан је и већи број светитеља из владарске куће Немањића, затим деспотске Бранковића, Василије Острошки, па чак и руска књегиња Олга и њен унук кнез Владимир. Занимљиво је да је међу светитеље уведен и Милош Обилић, очигледно у вези са ктиторством кнеза Лазара. У вишим зонама спољашње припрате су Деизис, Недремано око, затим многобројне сцене Календара, а у куполи је лик Христа Пантократора.

Данашњи иконостас у главној хиландарској цркви сачињавају иконе с почетка ХХ века - натписи руских дародаваца на оковима датирају их између 1904. и 1909. године. Оне су замениле претходне иконе из 1766. године. Иконе на иконостасу су уобичајене: у најнижем реду шест престоних икона, изнад њих тринаест икона Великих празника и у врху сликани крст.Све су оне прекривене позлаћеним оковима украшеним емаљем.

Иза овог иконостаса очуван је старији камени иконостас висок преко три метра. Састоји се из три дела: нajвeћи, са три отвора, заграђује средишни део и сада нема парапетне плоче, док простор ђаконикона одваја од наоса преграда предвиђена за иконе. На мермерном оквиру на улазу у проскомидију налазила су се некад врата. Колонете са капителима су лепо клесане, али су само капители украшени рељефима. Иако се помишља да знатни делови овог иконостаса не потичу из времена краља Милутина и да су плод каснијих преправки, чини се да су сви делови ипак с почетка XIV века.

У наосу католикона налази се вeћи број икона постављених углавном око слободних стубаца. На источној страни југозападног стуба, у богатом оквиру с почетка ХХ века, прекривена разним даровима, стоји на игуманском месту чудотворна литијска икона Богородице Тројеручице, нajвeћa светиња Хиландара. По предању, њу је донео св. Сава Српски из Јерусалима. Име је добила по тpeћoj, сребрној руци, коју је икони даровао Јован Дамаскин, пошто му је после молитве пред њом повpaћенa одсечена рука. Данашња икона Богородице Тројеручице потиче из средине XIV века, али је вероватно доста зависна од старијег прототипа. Озбиљног и свечаног лика, пригушеног сивомаслинастог колорита, икона Богородице Тројеручице је успело остварење неког грчког сликара. На њеној полеђини представљен је допојасни лик св. Николе, готово монохроман, цртачки вешто стилизован.

На северној страни истог, југозападног стуба, постављена је икона св. Николе, коректни грчки рад из 1749, поклон хиландарског јеромонаха Тимотеја свом манастиру. На западној страни овог стуба је икона Три јерарха, грчки рад вероватно с почетка XIX века.

И на три стране северозападног стуба постављене су иконе. На западној страни је грчка икона Сабор св. apxaнђeлa из XVIII века, са ликовима девет aнђeлa и кружним медаљоном Христа Емануила у средини. Са јужне стране овог стуба је велика икона св. Димитрија, дар игумана Филимона из 1631/1632. године. Искусно цртана, декоративна у добром смислу те речи, икона се посебно истиче успелим бојеним хармонијама на позлаћеној основи. По стилским особинама, дело се приписује, са разлогом, сликару Јовану и може се убројити мeђy успелија остварења српског сликарства XVII века. Са источне стране северозападног стуба је икона апостола Петра и Павла, у окову, из 1906. године, коју су даровали руски атонски монаси. На самој икони је натпис дародавца, јеромонаха Исаије, из 1656/1657, али је, изгледа, доцније пресликавана, што се не може поуздано установити док се оков не скине.

На западној страни североисточног стуба, у руском окову из 1889, налази се чудотворна икона Богородица Попска, пресликана у XVII веку, на чијој је полеђини композиција Ваведење Богородице. Икона је настала око 1360. Непознати аутор, завидне сликарске културе, склон је пренаглашавању црта лица, cyдeћи по представи Ваведења. Сматра се да је он радио и десет икона Деизиса из ризнице и минијатуре у једном рукопису.

На западној страни југоисточног стуба је икона Свете Тројице у окову израђеном у Москви 1906, по налогу Светотројичке келије. Мало видљива, икона је старија и потиче можда из XVII века.

У наосу хиландарске главне цркве постављене су и две иконе на северном зиду, одмах до северног улаза из нартекса у наос. Једна је икона Богородице, грчки рад, вероватно из XVII века. Друга икона са представом св. Георгија, декоративна и врло жива у боји, дело је српског мајстора из почетка XVII века.

У наосу хиландарског католикона налази се више дела примењене уметности. Великом занатском вештином и осећањем за складно украшавање истиче се игумански престо из 1634/1635, интарзиран кошћу и седефом, дар босанског митрополита Исаије, а ypaђeн у време игумана Филимона. У истој техници интарзије paђeнa су лепа двокрилна врата измeђy наоса и унутрашње припрате из 1631.године, поклон јеромонаха Гаврила у време игумана Филипа, и друга двокрилна врата измeђy спољне и унутрашње припрате, из 1639/1640, чији је ктитор био игуман Теодосије. У наосу су неколико примерака црквеног намештаја рађени у техници интарзије: сталак за иконе из 1688, рад Јоаниса Литусетенциса, и два литургијска сталка из XVII века, на којима се пpeплићy барокна и исламска стилска схватања. У југозападном углу наоса постављен је 1973, ковчег св. Симеона Српског украшен сребрним рељефима, рад Војислава Билбије. Из тог места за које се верује да се ту налазио гроб Симеона Немање расте лоза којој се приписује исцелитељска моћ.

У олтару се налази раскошан кристални крст окован сребром, у чијој је средини плочица од слоноваче са изрезаном представом Pacпeћa, односно Христа у гробу. Дело је настало око 1300, па би могло да буде поклон краља Милутина.

У унутрашњој припрати виси велика застава, поклон краља Александра Обреновића приликом посете 1896. године.

У спољашњој припрати чува се дрворезбарени киворијум над посудом са светом водом, који је украшен са шеснаест светитељских ликова. Зaкључyjyћи по стилским ознакама, он потиче из прве половине XVII века.

.

Трпезарија

Сасвим је извесно да су Стефан Немања и св. Сава подигли у Хиландару заједничку трпезарију за монахе. Она није очувана, јер садашња трпезарија потиче из око 1ЗОО. године и настала је приликом велике обнове Хиландара заслугом краља Милутина.

Постављена је, како је уобичајено, лучних пролаза и зидним сликама из 1810 (представе Седам васељенских сабора, пророка, апостола, светих ратника и др.). Трпезарија је велика правоугаона просторија са две наспрам западног улаза у главну цркву. Испред ње је познији трем из 1652 (преправљен 1797) са девет апсиде на ужим зидовима. Северна полукружна апсида је знатно Bећа и споља тространа. Западни зид трпезарије представљао је део спољњег заштитног зида, на чијем врху су се налазили одбрамбени зупци. Источни зид, окренут главној цркви, сада заклоњен тремом, био је некад веома декоративан зaxваљyjyћи луцима и нишама који су рашчлањавали ову фасаду. У време настанка, трпезарија је била прекривена двосливним кровом. У другој деценији XVII века њен највиши део је био преграђен дрвеном таваницом, живо обојеном и на појединим местима вешто изрезбареном. Од старог намештаја у трпезарији једино је преостао игуманов округли мермерни сто у северној апсиди, док се првобитно ту налазило и четрнаест мермерних столова за монахе.

Нема сумње да је трпезарија била украшена фрескама у време градње, почетком XIV века. Од њих се, међутим, сачувао само мали део, и то у поткровљу, изнад дрвене таванице на северном зиду. Приказане су три сцене из живота старозаветног праоца Аврама: Сусрет Аврама са анђелима, Гостољубље Аврамово и Жртва Аврамова. У трпезарији из XIV века ове сцене су се налазиле високо изнад игумановог стола. Њихова сврха није била илустрација догађаја из књиге Постања, вeћ су, као и многе друге сцене по манастирским трпезаријама, имале симболичну вредност. Гостољубље Аврамово било је старозаветна најава новозаветне Христове тајне вечере, која се по правилу сликала по трпезаријама изнад игумановог стола. Како су обеди монаха подсећали на Тајну вечеру пред Христову жртву на Голготи, то је и Жртва Аврамова у овом простору, као праслика новозаветног догађаја, имала пуно оправдање.

Ове три композиције дело су уметника завидног сликарског yмeћa. У духу своје епохе, он у танчине описује амбијент у коме се радња збива, његова композициона решења су уравнотежена, а учесници догађаја складних пропорција и вешто уклопљени у простор. Непознати аутор поседује лепу цртачку о6дареност и уме вешто да усклађује колористичке односе на сликама. Да ли је овај живописац један од оних који су исликали главну цркву , ocтaћe тајна све док се у њој не открију старе фреске у свим просторима.

Вероватно због оштећености фресака из XIV века, хиландарски монаси су одлучили, почетком тpeћe деценије XVII cтoлeћa, да се њихова трпезарија поново живопише. Посао је поверен једном Хиландарцу, тада вeћ угледном сликару Георгију Митрофановићу. Он је током 1621. и 1622. године простране зидне површине прекрио живописом сложеног иконографског садржаја. У најнижој зони су под сликаним аркадама приказани најугледнији монаси, међу њима и Атанасије Атонски и Петар Атонски, а у јужној апсиди краљ Милутин и Андроник Палеолог, означени као ктитори, као и Стефан Првовенчани као монах и Стефан Дечански као владар. У другој зони, над стојећим фигурама дуж целог источног и делимично јужног и западног зида Митрофановић је насликао циклус о св. Сави Српском у 29 сцена, следећи житије које је написао такође Хиландарац Теодосије, почетком XIV века. Изнад ових композиција налазе се представе Акатиста - похвалне песме у част Богородице. Посебну целину представљају фреске на северном делу западног зида са сценама Лествице Јована Лествичника, Пад Луцифера, "Хвалите Господа" - псалм 148 и Сабора бесплотних сила. Цео програм је врло промишљен: Акатист слави Богородицу чијем је празнику пocвeћeн главни храм, циклус св.Саве подсећа на ктитора и нajвећег српског светитеља, а сцене на западном зиду подстичу монахе на испосничке подвиге.

Доста oштећене фреске хиландарске трпезарије су највећи и, изгледа, последњи сликарски подухват Георгија Митрофановића, који овде показује пуну зрелост. Може се рећи даје овај живопис круна његовог кратког, али блиставог уметничког живота. Митрофановићеви ликови монаха племенитих пропорција су јасно карактеризовани. Уметник зна да лако и прегледно преображава текст у слику, његов колорит је светао и лепо усклађен, а, у свом времену, поседује ненадмашан смисао за декоративност . Ове стилске особине красе и њего ву икону Христа постављену на средини дрвене таванице.

Митрофановићеве фреске на северном зиду пропале су сразмерно брзо по настанку, па су у позном XVIII веку, 1780, насликане нове. Осим појединачних стојећих фигура, поред осталог и св. Саве Српског и Симеона Немање и Деизиса, у апсиди је приказана и Тајна вечера, а над њом Богородица са Христом и Благовести. Добре израде, ове фреске поштују традиционални начин сликања, иако су млађе више од једног и по столећа од Митрофановићевог остварења.