. Спољашња хиландарска утврђења . Недалеко од
данашњег хиландарског
пристаништа, на стени крај
обале мора уздижу се остаци
утврђења Хрусије, које је
удаљено од Хиландара око два и
по километра. Пирг је саградио
краљ Милутин на молбу монаха
Кула краља Милутина, на чијем је врху некада била црквица, данас је делом обрушена, а од палате су остали претежно темељи. У XIV веку, благодарећи високој кули и зидовима, као и добро заштићеном улазу у мало пристаниште, Хрусија је била једно од најбезбеднијих пристаништа Свете Горе. У некадашњим снажним зидинама добро је очувана само црква сада посвећена Вазнесењу Христовом, задужбина Стефана Дечанског. То је правоугаона грађевина с олтарским простором, наосом и одвојеном припратом, приљубљена у угао старог утврђења. Над наосом се издиже кубе које почива на пару слободних и пару прислоњених стубаца, а узана припрата је наткривена полуобличастим сводом. Садашњи живопис у цркви потиче тек из 1810, и дело је Макарија Галичанина са дружином, док су критори били тројица Хиландараца и један световњак, Василије из Калофера. Репертоар делимично очуваних зидних слика је уобичајен (стојеће фигуре, сцене Великих празника и Страдања Христових), а издвајају се само ликови хиландарских ктитора Симеона Немање, краља Милутина, кнеза Лазара и, посебно, Стефана Дечанског. Иконостас је
сачињен од делова некадашње
олтарске преграде хиландарске
главне цркве из 1634/1635, и на њој
су иконе Богородице (XVIII век),
Христа (XIX век) и двери (ХIХ век).
На путу између обале и манастира Хиландара, ближе мору, краљ Милутин је почетком XIV века подигао још један пирг, који данас носи његово име. Добро очувану високу кулу правоугаоне основе сачињавају приземље и пет спратова, који су повезани зиданим спиралним степеништем. На првом спрату Милутиновог пирга још се виде остаци једног огњишта, док је на врху, на петом спрату, постојала некад црквица. Недалеко од скита Свете Тројице налазе се рушевине Арбанашког пирга. Њега је откупио Иван Кастриот са синовима у трећој деценији XV века, да би се ту по потреби могао склонити. Од пирга, основе око 6 х 7 метара, очувани су зидови, до висине око 5 метара, који су били ојачани пиластрима. Његова намена је била да чува прилазе манастиру са копнене стране. Из историјских извора познато је још једно хиландарско спољашње утврђење - пирг Преображења, који се налазио код скита Спасове воде. Њега је подигао краљ Урош средином XIII века да би учврстио одбрану Хиландара са јужне стране. У овом утврђењу је током друге половине XIII века живео познати књижевник Доментијан. Тачно место где се пирг налазио моћи ће да открију тек археолошка ископавања. . . Хиландарско утврђење . Манастир
Хиландар споља личи на велико
издужено утврђење неправилног
Са јужне стране манастирских зидина сачувана је најстарија кула, позната као пирг Светог Георгија, по црквици посвећеној овом светитељу. Кула потиче скоро цела из времена св. Саве, из око 1200. године, и штитила је југозападни део манастирског комплекса. Висока је преко 27 метара и сачињавају је приземље и шест спратова. Снажни зидови начињени од камена и опеке ојачани су јаким пиластрима, који су при врху повезани луковима. По свему наличи осталим светогорским пирговима. На највишем делу сачувана је стара црквица. Најмонументалнија
хиландарска кула, названа пирг
Светог Саве, налази се на
источној страни манастирских
зидина и уздиже
. Улазна капија Једини улаз у
манастир налази се на северној
страни утврђења, између конака
из 1598, и нових конака из 1821.
године.
Кроз дебела
дрвена врата, окована споља
гвозденим плочама, улази се у
отворено мало скоро
четвороугаоно двориште,
опкољено високим зидовима,
намењено одбрани у случају
пробоја спољашње капије.
Једина зидна слика у овом делу
улаза је Деизис у ниши на
источном зиду из XIX века. Кроз
друга, масивна, гвожђем окована
врата улази се у трећи простор
који је обновљен,
Кроз пролаз који су некада такође штитила гвожђем окована врата улази се у отворени трем испод конака, одакле се указују црква, фијала и два огромна чемпреса у хиланАарском дворишту. . Католикон - Главна црква
Данашња главна хиландарска црква, пocвeћeнa Ваведењу Пресвете Богородице, како се може закључити из познијег преписа првобитног натписа, саграђена је 1293. године. Није искључено да је храм могао настати и деценију касније. Ктитор је био краљ Милутин (1282-1321), који је Хиландар целог живота богато обдаривао. Крајем осме деценије XIV века, највероватније, са западне стране Милутинове задужбине дозидана је спољашња припрата по налогу кнеза Лазара, чиме се данашњи изглед главне хиландарске цркве коначно уобличио. Црква је подигнута у јужном делу дворишта и доста је пространа: широка је дванаест и по метара, а дуга тридесет и два и по, од тога је спољашњи нартекс дуг осам и по метара. Својом архитектуром одговара светогорској традицији: католикон краља Милутина има основу триконхоса са пространом припратом. Овај тип грађевине има своје узоре у манастирским црквама саграђеним још у Х (Лавра) и ХI веку (Ватопед, Ивирон) и одговара литургијским потребама на Атосу. Црква је зидана црвеном опеком и каменим квадерима сиве и окер боје, чијим се неизменичним ређањем постижу живописни ефекти. Спољашње фасаде су рашчлањене пиластрима и архиволтама по вертикали, чиме се назначује подела унутрашњег простора храма. Хоризонтална подела фасаде изведена је помоћу два, три или више редова опеке.
Милутинова
црква има већи број отвора -
врата и прозора - који
доприносе да је унутрашњост
храма лепо и равномерно
осветљена.
Посебан украс хиландарског католикона представља под у наосу. Сачињавају га разнобојне углачане плоче и мозаичне коцкице убачене у изрезе плоча, које образују разне орнаменте. Аутори овог пода, двојица грчких мајстора - Михаило и Варнава - урезали су своја имена у надвратник јужног портала припрате и уоквирили га мозаиком. Хиландарска црква краља Милутина је успела синтеза светогорске градитељске традиције и архитектонских схватања типичних за оновремени Цариград и, у мањој мери, Солун. Непознати градитељ је, по светогорским узорима, подигао грађевину развијеног уписаног крста са певничким апсидама и потпуно одвојеном припратом. С друге стране, начин зидања, систем отвора, рељефи, тип куполе и друго сасвим су сродни начину како се градило у престоници Византије. Лепота хиландарске Милутинове задужбине се исказује и у складу унутрашњих просторних решења и спољашње архитектуре. По многим својим архитектонским особинама, Милутинова црква у Хиландару није сродна с оновременим храмовима подизаним у српској држави. Тек у осмој деценији XIV века Хиландар ћe утицати да се појави и устали триконхосни план у градитељству моравске Србије. Спољашња припрата хиландарске главне цркве саграђена је око 1380. године, а њен ктитор је био кнез Лазар Хребељановић, о чему сведоче предање и његови познији ктиторски ликови. Спољашња припрата је грађена по узору на унутрашњу припрату, насталу у доба краља Милутина: исте је ширине, има такође два стуба по средини, па је подељена у шест травеја, поред главног улаза има и два бочна, са јужне и северне стране, у њене бифоре такође су уграђене камене украсне плоче са рељефима. Сличан је и начин зидања Лазареве припрате у односу на Милутинову, јер се исто наизменично ређају појасеви камена и опеке. Извесне разлике условљене временом градње, па и намером ктитора, разуме се, постоје. Над спољашњом хиландарском припратом уздиже се само једна купола и то над средњим западним травејом. Остали травеји су прекривени слепим калотама, које су плитке, изузев средње на источној страни. Исто тако отвори на Лазаревој припрати су вeћи, али она не изгледа као отворен трем, јер су велики двојни прозори затворени стаклима и парапетним плочама. Неке од тих плоча су из XII века, али вeћинa је настала у време градње - око 1380.године. У духу традиција српске моравске архитектуре исклесани су преплети и флорални орнаменти, као и неколико фигура, а јављају се и кружни прозори - розете. Најзанимљивије су плоче уграђене у доње делове северне и јужне бифоре, јер су на њима исклесани хералдички знаци: челенка, грб кнеза Лазара, касније Стефана Лaзapeвићa, на јужној страни, и двоглави орао династије Немaњићa и две повезане аждаје, грб непознате породице, са северне стране. Богатство скулпторалне декорације yвeћaвajy и четири конзоле са представама људских и лавовских глава, највероватније из XII века, постављене над западним и јужним порталом. Без обзира на разноврсност камених рељефа и неке конструктивне разлике, спољашња хиландарска припрата се објединила доста складно у једну целину са Милутиновом задужбином. Западни портал је преправљен у барокном духу 1779. године настојањем проигумана Данила из Ескизагара, а дрвена врата са неком врстом интарзије на овом улазу сачињена су 1891. године. Зидне слике у целој хиландарској главној цркви пресликали су 1803. монаси сликари Венијамин, Захарије и њихове дружине из села Галатисти. То су урадили брижљиво, не оштећујyћи раније фреске и не мeњajyћи њихов садржај. На тај начин се може са много извесности говорити о тематици најстаријих хиландарских фресака у главној цркви из времена краља Милутина. У главној
цркви, у олтару, сликани су у
доњим зонама архијереји, међу
којима и св. Сава Српски, затим
у апсиди Пpичeшћe апостола и
Богородица са Христом, а на
зидовима су претежно сцене
које илуструју Васкрсна
јеванђеља - догађаје после
Христовог васкрсења.У наосу, у
најнижем појасу, приказане су
cтojeћe фигуре У унутрашњој,
Милутиновој припрати, cтojeћe
фигуре су распоређене у две
зоне. У првој, нижој зони су
разни светитељи, међу којима
има нарочито доста испосника,
Деизис, затим сцена
Крштења.
Пошто је у наосу и припрати почело да се уклања мало вредно сликарство из 1803. године, могуће је да се одређеније говори и о уметничкој вредности првобитних фресака из времена краља Милутина. Откривени ликови светих ратника и монаха у јужној апсиди, сцене Ваведења и Изгнања трговаца из храма, ктиторског портрета у наосу или представе краљева Андроника и Милутина, св. Пантелејмона или првомученика Стефана у припрати, дозвољавају да се закључи да су аутори били из Солуна и да су врсни уметници свога доба. Помишља се да је, поред осталих, у Хиландару радио и угледни сликар Георгије Калиергис. У складу са схватањима епохе, сликари уводе у тематику више циклуса, а у појединачне композиције бећ и број фигура, труде се да дословно и опширно илуструју одређене текстове, да детаљно опишу oдећу и предмете или амбијент где се догађај збива. Њихов таленат се уочава у спретном варирању ликова, ставова и гестова појединачних фигура, у префињеним колористичким решењима, у промишљености њихових композиција. Најзад, и сјајан портрет краља Милутина, истанчане карактеризације, потврђује да су најстарије фреске главне цркве остварење искусних мајстора. Tачно време
настанка хиландарских фресака
из Милутиновог доба није
могуће одредити, али су оне
свакако сликане у последњим
годинама његове владавине,
највероватније око 1317. Зидне
слике у унутрашњој припрати
могле су настати и нешто
касније. У главној
хиландарској цркви,
Милутиновој задужбини,
Данашњи иконостас у главној хиландарској цркви сачињавају иконе с почетка ХХ века - натписи руских дародаваца на оковима датирају их између 1904. и 1909. године. Оне су замениле претходне иконе из 1766. године. Иконе на иконостасу су уобичајене: у најнижем реду шест престоних икона, изнад њих тринаест икона Великих празника и у врху сликани крст.Све су оне прекривене позлаћеним оковима украшеним емаљем. Иза овог иконостаса очуван је старији камени иконостас висок преко три метра. Састоји се из три дела: нajвeћи, са три отвора, заграђује средишни део и сада нема парапетне плоче, док простор ђаконикона одваја од наоса преграда предвиђена за иконе. На мермерном оквиру на улазу у проскомидију налазила су се некад врата. Колонете са капителима су лепо клесане, али су само капители украшени рељефима. Иако се помишља да знатни делови овог иконостаса не потичу из времена краља Милутина и да су плод каснијих преправки, чини се да су сви делови ипак с почетка XIV века. У наосу
католикона налази се вeћи број
икона постављених углавном око
слободних стубаца. На источној
страни југозападног стуба,
На северној страни истог, југозападног стуба, постављена је икона св. Николе, коректни грчки рад из 1749, поклон хиландарског јеромонаха Тимотеја свом манастиру. На западној страни овог стуба је икона Три јерарха, грчки рад вероватно с почетка XIX века.
На западној страни североисточног стуба, у руском окову из 1889, налази се чудотворна икона Богородица Попска, пресликана у XVII веку, на чијој је полеђини композиција Ваведење Богородице. Икона је настала око 1360. Непознати аутор, завидне сликарске културе, склон је пренаглашавању црта лица, cyдeћи по представи Ваведења. Сматра се да је он радио и десет икона Деизиса из ризнице и минијатуре у једном рукопису. На западној страни југоисточног стуба је икона Свете Тројице у окову израђеном у Москви 1906, по налогу Светотројичке келије. Мало видљива, икона је старија и потиче можда из XVII века. У наосу хиландарске главне цркве постављене су и две иконе на северном зиду, одмах до северног улаза из нартекса у наос. Једна је икона Богородице, грчки рад, вероватно из XVII века. Друга икона са представом св. Георгија, декоративна и врло жива у боји, дело је српског мајстора из почетка XVII века. У наосу хиландарског католикона налази се више дела примењене уметности. Великом занатском вештином и осећањем за складно украшавање истиче се игумански престо из 1634/1635, интарзиран кошћу и седефом, дар босанског митрополита Исаије, а ypaђeн у време игумана Филимона. У истој техници интарзије paђeнa су лепа двокрилна врата измeђy наоса и унутрашње припрате из 1631.године, поклон јеромонаха Гаврила у време игумана Филипа, и друга двокрилна врата измeђy спољне и унутрашње припрате, из 1639/1640, чији је ктитор био игуман Теодосије. У наосу су неколико примерака црквеног намештаја рађени у техници интарзије: сталак за иконе из 1688, рад Јоаниса Литусетенциса, и два литургијска сталка из XVII века, на којима се пpeплићy барокна и исламска стилска схватања. У југозападном углу наоса постављен је 1973, ковчег св. Симеона Српског украшен сребрним рељефима, рад Војислава Билбије. Из тог места за које се верује да се ту налазио гроб Симеона Немање расте лоза којој се приписује исцелитељска моћ.
У олтару се налази раскошан кристални крст окован сребром, у чијој је средини плочица од слоноваче са изрезаном представом Pacпeћa, односно Христа у гробу. Дело је настало око 1300, па би могло да буде поклон краља Милутина. У унутрашњој припрати виси велика застава, поклон краља Александра Обреновића приликом посете 1896. године. У спољашњој припрати чува се дрворезбарени киворијум над посудом са светом водом, који је украшен са шеснаест светитељских ликова. Зaкључyjyћи по стилским ознакама, он потиче из прве половине XVII века. . Трпезарија Сасвим је извесно да су Стефан Немања и св. Сава подигли у Хиландару заједничку трпезарију за монахе. Она није очувана, јер садашња трпезарија потиче из око 1ЗОО. године и настала је приликом велике обнове Хиландара заслугом краља Милутина. Постављена
је, како је уобичајено, лучних
пролаза и зидним сликама из 1810
(представе Седам васељенских
сабора, пророка, апостола,
светих ратника и др.).
Трпезарија је велика
правоугаона просторија са две
наспрам западног улаза у
главну цркву.
Ове три композиције дело су уметника завидног сликарског yмeћa. У духу своје епохе, он у танчине описује амбијент у коме се радња збива, његова композициона решења су уравнотежена, а учесници догађаја складних пропорција и вешто уклопљени у простор. Непознати аутор поседује лепу цртачку о6дареност и уме вешто да усклађује колористичке односе на сликама. Да ли је овај живописац један од оних који су исликали главну цркву , ocтaћe тајна све док се у њој не открију старе фреске у свим просторима.
Доста oштећене фреске хиландарске трпезарије су највећи и, изгледа, последњи сликарски подухват Георгија Митрофановића, који овде показује пуну зрелост. Може се рећи даје овај живопис круна његовог кратког, али блиставог уметничког живота. Митрофановићеви ликови монаха племенитих пропорција су јасно карактеризовани. Уметник зна да лако и прегледно преображава текст у слику, његов колорит је светао и лепо усклађен, а, у свом времену, поседује ненадмашан смисао за декоративност . Ове стилске особине красе и њего ву икону Христа постављену на средини дрвене таванице.
Митрофановићеве фреске на северном зиду пропале су сразмерно брзо по настанку, па су у позном XVIII веку, 1780, насликане нове. Осим појединачних стојећих фигура, поред осталог и св. Саве Српског и Симеона Немање и Деизиса, у апсиди је приказана и Тајна вечера, а над њом Богородица са Христом и Благовести. Добре израде, ове фреске поштују традиционални начин сликања, иако су млађе више од једног и по столећа од Митрофановићевог остварења. |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |