LIJEČENJE

Vecina onih koji se lece su politoksikomani, odnosno uzimaju vise razlicitih droga. Veoma rasprostranjena zloupotreba kokaina je podstakla razvoj programa za lecenje ovog tipa zavisnosti. Kokainska zloupotreba i zavisnost su kompleksni problemi koji ukljucuju bioloske promene u mozgu, kao i uticaj porodicnih i faktora okoline. Lecenje kokainske zavisnosti je kompleksno i mora se baviti razlicitim problemima. Kako bi dobro funkcionisao, plan lecenja mora da obuhvata psiho-bioloske, socijalne i farmakoloske aspekte zloupotrebe kokaina.

Farmakoterapija:

Jos uvek se radi na pronalazenju i testiranju lekova za lecenje kokainske zavisnosti. Lek koji najvise obecava je selegelin. Ispituju se dva nacina unosenja selegelina, u obliku flastera i u obliku time-released tablete,  da bi se utvrdilo koji je od njih delotvorniji. Disulfiram, lek koji se koristi u lecenju alkoholizma, takodje se pokazao  efektivnim u smislu smanjenja zloupotrebe kokaina. Zbog promena raspolozenja u pocetnom stadijumu apstinencije, antidepresanti su se pokazali korisnim. Uz problem zavisnosti, mnogi slucajevi predoziranja zavrsavaju smrcu i zato postoje medicinski tretmani koji se koriste u hitnim slucajevima.

Bihejvioralna terapija:

Postoji mnogo razlicitih bihejvioralnih terapija koje imaju efekta kod kokainske zavisnosti, kako stacionarnih, tako i ambulantnih. Zapravo, bihejvioralne terapije su cesto jedini dostupan, efektivan tretman za vecinu problema vezanih za droge, pa tako i za kokainsku zavisnost, za koju jos uvek nema farmakoloskog leka. Ipak, integracija oba nacina je   najefektivniji nacin lecenjai. Najvaznije je izabrati rezim lecenja koji najbolje odgovara potrebama pacijenta. To moze zahtevati dodavanje ili iskljucivanje pojedinih komponenti iz individualnog rezima lecenja. Naprimer, ako je individua sklona recidivu, u program treba ukljuciti komponentu o recidivu. Bihejvioralna terapija koja daje najbolje rezultate kod kokainskih zavisnika je Contingency menagement terapija. Ova terapija se koristi sistemom afirmacije i davanjem pozitivnih poena za nastavljanje terapije i neuzimanje kokaina. Testiranjem urina pacijenti zarade poene koje mogu menjati za stvari koje ce ih ohrabriti da nastave zdrav zivot, kao sto su upis na neki kurs, odlazak u bioskop ili na veceru.

Sledeci pristup jeste kognitivno-bihejvioralna terapija. Ova terapija omogucava ostvarivanje kratkorocnog pristupa fokusiranog na pomoc narkomanima da apstiniraju od kokaina i drugih supstanci. Najbitnija je pretpostavka da proces ucenja igra veoma vaznu ulogu u otpocinjanju i nastavljanju zloupotrebe kokaina i stvaranju zavisnosti. Isti proces ucenja moze se upotrijebiti da individua prestane uzimati drogu. Ovim pristupom se pomaze pacijentu da prepozna, izbegne i suoci se sa stresom; da prepozna situaciju u kojoj bi najverovatnije posegnuo za kokainom, da izbegava ovakve situacije, i da se sto efikasnije bori sa razlicitim problemima i problematicnim ponasanjem koje je vezano uz zloupotrebu droga. Ova terapija je vredna paznje i zbog svoje kompatibilnosti sa nizom drugih terapija, pa i sa farmakoterapijom. Terapeutske zajednice, ili stacionarni programi koji traju od 6 do 12 meseci, nude alternativu onima kojima je potrebno lecenje od kokainske zavisnosti. Terapeutske zajednice su najcesce usmerene na razlicite segmente lecenja, kao sto su resocijalizacija individue i njena reintegracija u drustvo, a mogu ukljucivati i strucnu rehabilitaciju, kao i druge vrste podrske. U  terapeutske zajednice se ukljucuju pacijenti koji imaju teze probleme, kao sto su mentalni problemi i sklonost kriminalnim radnjama.

<< nazad na početak