C.L. Sulzberg,novinar,u clanku "Jugosloveni privrzeni Titu njegovom viteskom mucnom borbom"
Vezani zajednickom teznjom za slobodom,ovi vojnici(misli se na pripadnike NOB), bez obzira na to sto misle ideolozi o njima i njihovim vodjama,kao sto je priznao i presednik Cercil,imaju prema sebi vise neprijateljskih divizija nego 5. i 8. armija u Italiji.
(od 21. decembra 1944.)
Deo izvestaja komadanta jedne madjarske divizije o stanju jedinica koje su odstupale:
Dogadjaji od 14. do 17. januara su unistili borbenu sposobnost vojnika i strah je obuzeo jedinice u pozadini.Borbe su bile teske i krvave,a ljudstvo prinudjeno da provodi noci pod otvorenim nebom.Ishrana je neredovna,a uz to su neophodni i dugi marsevi.Sve ovo je uticalo negativno na fizicku sposobnost i moral trupa,disciplina je oslabila,jedinice su se raspalea odstupanje se pretvorilo u bekstvo.
De Gol je u svojim Memoarima povodom toga napisao:
"Kada su me na konferenciji za stampu,koju sam odrzao tacno 25.oktobra, upitali, kakvi su moji utisci u vezi s priznanjem vlade od strane saveznika, ogranicio sam se na to da kazem: Francuska vlada je zadovoljna sto su izvoleli da je nazovu njenim pravim imenom."
Helmut Weli,”vidjeno s druge strane”,feljton “Politike” 1967. i 1968.god.
Izvod iz dnevnika jednog nemackog oficira o spaljivanju koje su Nemci vrsili misleci da im predstoji proboj iz okruzenja kod Staljingrada:
Na sve strane vatra.Pozari,veliki i mali,vide se i u neposrednoj blizini,pozadi i u dolini…Oblaci dima se vide daleko u beskrajnom prostranstvu stepe…Intendant,prekrstenih ruku,mirno stoje pred zapaljenim kamionom.Na kamionu mundiri,pantalone,sinjeli,zimska odjeca.Bas ono sto cekamo mnogo nedelja.Ovde se to dalje vatri,a sam intendant stoji i posmatra,kao Napoleon pozar Moskve…A sasvim blizu mene gomila vojnika,sva u znoju,baca u provaliju kamione.
Zemljiste je bilo tesko.Trebalo nam je tri casa da predjemo dva kilometra. Kad smo izasli iz dzungle, zapali smo u veliku nepriliku.Tamo su Japanci imali u pecinama i kamenjarima 200 vojnika rasporedjenih na sve strane. Japanskim pecinama se moglo pribliziti samo na jedan nacin- popeti se na stenje i baciti dinamit dok ste istovremeno bili izlozeni vatri...Japanci su zasnivali svoju odbranu na manjim grupama u pecinama iz kojih nisu mogli pobjeci, oni su ostali u pecinama dogod je i jedan vojnik bio ziv.Tako su iz jedne izvadili 35,a iz druge 30 mrtvih Japanaca...U jednoj pecini nalazila su se u uglu 3 Japanca.Imali su samo jedan pistolj.Pucali su iz njega sve dok im nije ostalo samo tri metka.Tada je jedan Japanac ubio drugu dvoicu,a zatim i sebe...
I Amerikanci su se hrabro borili.Mnogo je heroja iz tih borbi.Kao primjer moze posluziti artiljerski naradnik Angus Gos,koji je sam unistio jednu grupu Japanaca.Kada se jedan japanski bunker odupirao s narocitom zestinom, Gos je pokusao da ubaci u njega rucne granate, ali su ih Japanci odmah izbacili natrag.Tada je narednik drzao granate u rukama sve do 3 sekunde pre nego sto ce eksplodirati,ali Japanci su ih i tada bacili natrag. Strpljivi Gos je onda uzeo dinamitne i bacio ih u bunker.Medjutim, Japanci su opet uspeli da izbace patrone, i dinamit je eksplodirao napolju ranivsi Gosa u koljeno.Tada se on razbesneo, usao u bunker pucajuci iz automata i ubio 4 Japanca.Jos osam mrtvih japanskih vojnika nadjeno je u bunkeru...
Razvodnik Dzordz Gredi nasao se sam protiv grupe od 8 Japanaca na Gavuto brdo.Dvojicu je ubio iz automata,kada mu je automat zatajio,n ga je upotrebio kao toljagu i njim ubio jos jednog Japanca, a zatim, bacivsi automat,izvukao je noz i njime ubio jos dva Japanca pre nego sto su ga ubila 3 preostala Japanca...
U svojoj knjizi “Drugi svetski rat”,Cercil je ovako ocenio Musolinija:
Tako se u Italiji zavrsila Musolinijeva diktatura koja je trajala 21 god….On je ucinio fatalnu gresku kada je objavio rat Francuskoj i Velikoj Britaniji posle pobeda koje je Hitler odneo juna 1940. god.Da to nije ucinio bez sumnje bi mogao da odrzi Italiju u polozaju ravnoteze, tako da bi joj se obe strane udvarale i obasipale je paznjom, a ona sama izvlacila izuzetnu korist i dobit iz borbe ostlih zemalja.Cak i kada je ishod rata postao izvestan,saveznici bi dobrodloslicom pozdravili Musolinija.On je imao da ponudi mnogo sta sto bi prekratilo trajanje rata.Mogao je vesto i brizljivo uluci pogodan trenutak i objavi rat Hitleru.Umesto toga krenuo je pogresnim putem.Nikad nije shvatao snagu Britanije,ni oprobane vrline ostrvske odbrane,i njene pomorske sile.Tako je koracao u propast.”
Edgard Snou ovako je opisao rad na izgradnji kopnene veze s Kinom:
Gore u vlazi Asama sto podupire do kostiju,dakle bezbrojne buice snega s Himalaja odnose u nepravilno korito Bramaputra i na prasumske brezuljke Burme,prepune belim cvetovima caja,nasao sam americke crnce gde izgradjuju prvi auto put koji povezuje Indiju i Kinu.
Vojni inzenjeri kopi nadziru rad nazivaju taj put Ledo put,ali na stubu stoji natpis -Za Tokio-.Neki od nasih ljudi imali su maglovito znanje iz geografije jer su stvarno mislili da iza ovog blata lezi Japan.A on je, u stvari,-samo oko 6000km daleko.
Protivljenje izgradnji Ledo puta je u vezi sa istorijom ,stepe granice, izmedju Indije preko Burme.Britanska parabrodarska drustva bila su oduvek protiv uspostavljanja kopnene veze izmedju te dve zemlje,jer bi ona unistila ogromne zarade,monopol indo-burmanskog vodenog transporta bio je veoma unosan.I britanska armija,koja nikad nije ocekivala napadna Indiju preko Burme, bila je potpuna zadovoljna sto zavisi samo od vodenog puta kojim se snabdevala.Ali kada je izgubilla Rangun-izgubila je i vezu s Indijom. Uprkos gotovo stalnim kisama u predelu u kom je harala malarija i uprkos hrani koja se sastojala iskljucivo od govedine i pirinca puna tri meseca,moral americkih Crnaca hvalio je svaki oficir.General Viler je rekao da su oni isto tako dobri kao i svaki drugi tehnicar.Snaga i vestina crnih Amerikanaca postale su legenda.Pricalo se npr. Po celom Asamu kako je americki Crnac posmatrao cetiri izgladnela indijska kulijakako se muce da jedan poveci trupac prebace s jedne strane na drugu.On ih je naglo zaustavio,pljunuo u sake, odgurnuo ih,podigao trupac na ramena i prebacio ga preko njihovih glava. A onda je, smeseci se, rekao: Odmarajte se braco, vi ste upravo zavrsili vas cetvorodnevni posao.
Henri Komeger u svojoj knjizi (The Story of the Second World War) je napisao:
Sest stotina brodova dovelo je Sestu armiju do Lejte.S jednog od tih brodova Makartur je supio na obalu dve i po godine otkako je napustio Batabn, i izdao sledeci proglas:
"Filipinci Ja sam se vratio.Nasa vojska je ponovo na tlu Filipina-zemlji natopljenom krvlju nasih dvaju naroda...Pridruzite im se.Neka nas vodi neukrotivi duh Batana i Koregidora."
|
|
|
|
|
|