Prema zapisima BURCARDUSA:

       S necuvenom raskosi uredio je Cesare Borgia unutrasnjost te palate, jer mu je, kad nije sam imao dosta novca, stajala na raspolaganju blagajna njegovog oca pape, te mu nije uzmanjkalo sredstava da ucini od svoje kuce pravi carobni dvor.

       No kod rimskog puka bila je ta palata uprkos svoje svoje raskosi i lepote, na najgorem glasu. Ko bi morao proci pokraj nje pocinjao bi se krstiti i ubrzavati korak. Muskarci, koji su bili posebno jakih zivaca i hladnokrvni, plaho bi ogledavali prema toj palati, ali se ne bi ni sekunde zadrzavali na svome putu.

      Ta kuca nije bila nista drugo do spilja krvozednog tigra i razvratnika, kojemu nije bilo nista sveto, koji se nije susprezao ni pred kakvim zakonom, ni pred kakvim obicajima ili tradicijama ako se radilo o tome da udovolji svojim pozudama.

      Pricalo se o uzasnim orgijama, koje su se u tamnoj noci odrzavale u palati Cesarea Borgie, o gozbama kojima su prisustvovale najlepse ali ujedno i najrazvratnije rimske zene, o terevenkama na kojima je vino potocima teklo, a u pijanstvu se izvodile sve moguce razvratnosti.

     Nijedna majka nije u blizini te kuce pustala samu i bez pratnje svoju kcer, ako je dete preslo osmu godinu. Mozda se Cesareu Borgiji cinila i nepravda, kad mu se pripisivalo, da je on uzrok iscezavanju svih devojcica koje su poslednjih godina bez traga nestale s rimskih ulica.

      Izbegavala se cak i njegova sluzincad. U svakom njegovom sluzi gledao se njegov pomagac i orudje, covek koji je sposoban uciniti svako zlo.  A i njegove sluge ponasale su se tako bezobrazno, izazovno i brutalno, da su cesto dolazile u sukob sa policijom.

     Ali samo jedna Cesareova rec, jedna zapoved i uhapsenik bi smesta bio pusten na slobodu. No policajac koji bi ucinio svoju duznost i htio onemoguciti zlocinca, morao je biti sretan, ako takva stvar ne bi ispala lose po njegovu vlastitu slobodu. Takvu revnost bi obicno platio najmanje gubitkom svoje unosne sluzbe.