Prema zapisima BURCARDUSA:

     . . .   - Lucrecia Borgia - ponovi princ jos jednom kao u snu- Lucrecia Borgia, mnogo zeljkovana i mnogo ljubljena Lucrecia ... ali ti si takodje Fandanga, Ciganka? Kako da to protumacim?

          Zena s crnim uvojcima pritegnu ga na klupu do sebe, prihvati ga za ruke i posadi uza se na mekane svilene jastuke.

         - Da, ja sam takodje i Ciganka Fandanga - odvrati ona. - Tek jedna moja musica i nista vise. Htela sam upoznati nocni Rim, Rim tmine, stoga sam se pod tom krinkom kretala medju pukom, a sam znas da sam se bodezom branila od surovih napada. Prolazila sam kroz kaljuzu i ostala cista. A sad me cuj, vojvodo od Biselija - nastavi Lucrecia promenjenim glasom, kao da joj se u dusi rodila snazna odluka.- Cuj me... zbori ti Lucrecia Borgia. A ta Lucrecia Borgia koji si ti do ovog casa mrzio i prezirao, Lucrecia Borgia o kojoj su ljudi pripovedali najgore stvari i najstrasnije saputali, koju su ti prikazivali kao pomagacicu politike oca i nasilja brata Cesarea, ta Lucrecia Borgia ciju su ti sliku naslikali najcrnjim bojama, eto veruj mi, lezi pred tvojim nogama i skruseno te moli za tvoju ljubav, jer si ti prvi covek za kojim je ljubavlju usplamtelo njeno srce... vojvodo od Biselija, ja te ljubim, ja te obozavam... Vojvodo od Biselija, ubij me ako me ne mozes ili neces ljubiti, a hoces li da zivim, tad me prigrli u svoje narucje i nazovi me svojom zenom.

        Tiho se spustila pred njegove noge i rukama mu obujmila kolena.

        S njenih tamnih uvojaka koji su padali preko golog zatiljka, podigao se isti onaj omamljujuci miris kojim ga je omamila Ciganka Fandanga.

         Ali Lucrecia se trgnu. Zabaci glavu natrag i zagleda se smeteno u nj.

         - Ne ljubi me, ne celivaj me! - kliknu ona zatim. - Slusaj prvo ispoved. Prevarila sam sve muskarce koji su mi dosad govorili o ljubavi, pa i one koje sam uslisala. Ali tebe, Alfonso od Aragona, necu prevariti. Nisam ja tako zla kako me je ocrnio svet. No bila sam dosta zla da ne mogu biti dostojna tebe. Hocu da provedem kroz lavirint mojih greha i pogresaka, ali ako me zaista ljubis, tvoja ce me ljubav izvesti iz tog lavirinta. Tad neces podleci Minotauru ljubomore. Hocu sasvim da otkrijem dusu pred tobom. Ah, jadna Lucrecijo - nastavi ona i pritisnu glavu medju ruke, a na ocima joj se ukazase suze - kud je dospio tvoj ponos, tvoja odluka da se dignes nad sve ljude i sve zakone. Sad nisi vise nista, nego zena koja ljubi, i koja hoce da podnese racun onome koga ljubi. Reci, Alfonso, hoces li me saslusati, hoces li saznati cega se optuzujem u svojim mladim godinama, jer ja ta ljubim i hocu da se opravdam pred tobom. Trazila sam opravdanja i nasla sam ih.

         Lucrecia je na casak odahnula kao da se zagledala nekud u daljinu i nastavi smirenijim glasom:

         - Kci sam oca koji je zeljeznom energijom dosao do svog visokog cilja. Njegov je put isao preko lesina. Njemu je trebalo orudje, za sto je upotrebio i svoju kcer. Posluzio se njome kad je trebalo da ocara kojeg muskarca njenom lepotom, da ga umeksa. Vec sa petnaest godina bila je moja mladost orudje njegove politike. Ja sam i sestra jednog brata koji je vrag u ljudskoj pojavi, kji ljubi greh zbog greha, i kojemu je djavolski bilo stalo, da pokvari i dusu svoje sestre, da se ne nalazi sam u svojoj kaljuzi grehova.

          Ja sam dete svog doba u kojem uzitak unistava svako drugo nastojanje, dete sam grada u kojem sam rodjena... dete Rima koji pod svojim sjajem skriva svoju izopacenost. Pogledaj oko sebe, Alfonso, i videces da izmedj stotinu Rimljanki jedva da su tri drugacije od Lucrecie. No onoga ko je na vrhuncu dobro vide odozdo. Na nj se upire prstom.

        Ah, Alfonso moj, ljubljeni i obozavani moj, cilju mogta ceznuca, kralju mojih zelja, tebi ovo otkrivam svoju dusu, i ti ces u toj skoljci naci nebrojene bisere - to su suze pokajnice koje sam isplakala za besanih noci. Ah, Alfonso, bila bih sretna da sam se rodila u gradjanskoj kuci, ali kolevka u kojoj sam se odnjihala vec je nosila pecat zlocina. Moja majka...

        Duboki uzdah vinu se iz Lurtecijinih gudi, a njena glava klonu na Alfonsovo krilo, divno se telo ispruzi kao da ju je zahvatila nesvestica.

        Tada Alfonso obujmi obnemoglo telo, privinu ga snazno do sebe i pridrza u svom narucju . . .