U svojoj palaci, usred jako utvrdjene Andjeoske tvrdjave, u odsaji sa tri prozora, iste veceri kada je Alfonso od Aragona stigao u Rim sedio je papa Aleksandar VI za stolom, koji je bio sav pokriven papirima i knjigama. Nekoliko koraka od njega stajao je papinski ceremonijar, biskup Burkhart, sa ponizno spustenom glavnom na prsa i cekao na zapoved svoga gospodara. No cinilo se da je vrhovna glava krscanstva posve zaboravila da je pre cetvrt sata zapovedila, zazvonivsi srebrnim zvoncem, da ceremonijar dodje. Aleksandar VI se zadubio u jedno pismo koje je citao kod svetla mirisavih sveca, i kojega mu je sadrzaj jamacno zadavao briga. Papina celava glava bila je nagnuta, celo je namrsteno, a uske usnice urezane kroz obrijano lice nervozno su se micale, iako kroz njih nije prosla nijedna rec.
Tada je papa Aleksandar VI bio u 65.godini zivota, ali je izgledao stariji nego sto je potrebno za tu dob.
Njegov nemirni zivot, groznicavo nastojanje da prikupi sto vise moci u svojim rukama, (cemu je kroz decenije zrtvovao i nocni san), nedostaje strasti koje jos i sad nisu utrnule u grudima starca, sve ga je to telesno shrvalo. Zuta boja njegova lica mogla bi se takodje pripisati njegovu spanjolskom poreklu, ali bore i nabori koji su se duboko usecali u njegovo lice, potpuno celava glava , duboko upale lukave oci ispod jakih trpavica, uvenule drhtave ruke, kratak isprekidan dah sto je dizao i spustao mrsave grudi ispod ljubicastog svilenog kucnog haljetka- sve su to bili simptomi da taj covek,koji je znao da se podigne iz razmerno niskog staleza do najvece slave i moci, pada u staracku nemoc, iako se protiv toga borio zeljeznom energijom.
Moguce je da je jos samo fenomenalna snaga volje omogucavala Aleksandru VI da citave noci radi uz svoj pisaci stol, da od zore do zalaska sunca hoda u vatikanskim odajama, da razmislja o svojim planovima, stvara projekte od neizmerne velicine i da snagom svoga duha stavlja kamen do kamena, kako bi uzmogao dovrsiti ogromnu gradjevinu, svoju zivotnu zadacu ...
|
|
|
|
|
|