Viktorijini vodopadi

-“Dim koji grmi”- najveći deo vodopada nestaje u belom oblaku koji tutnji

Ako im se prilazi sa severa, Viktorijini vodopadi izgledaju kao oblak pare koji se uzdiže prema afričkom nebu, glasno se čudeći sopstvenoj veličini. Ovdašnji domoroci vodopade su nazvali Mosiotunja, ‘dim koji grmi’.
Maglovita perjanica koja se uzdiže do 500m visine može se videti na udaljenosti od 40 km. Reka Zambezi sasvim mirno prilazi vodopadima, a njen spori tok remeti samo nekoliko ostrva.
U okolnom pejzažu koji čine ustalasane ravnice, s tek ponekim stablom na granici između Zambije i Zimbabvea, i lagani rečni tok ništa ne ukazuje na dramu koja će se ovde dogoditi. U svom srednjem delu toka Zambezi je mirna reka široka 1,6 km koja se naglo obrušava preko stenovite ivice i tu potpuno menja svoje karakteristike. Raspršena od obale do obale, voda pada u dugim slapovima koji kao da vru i grme u nezamislivom besu dok se obrušavaju niz uzan, stenoviti odsek gde se širina reke smanjuje na samo 60 m.
Prizor je zaista zapanjujući. Iako se količina vode menja u zavisnosti od doba godine, kiša može toliko da uveća nabujalu reku da ona preko kamene ivice široke 1,6 km prelije 550 miliona litara vode u minutu.

To je najširi vodopad na svetu. Na strmoj steni s druge strane odseka, na mestu koje se naziva Opasna tačka, prelivanje vode izaziva takvo podizanje vazduha zasićenog vodenom parom da maramica neopreznog turiste može da poleti visoko prema nebu, zajedno sa već pomenutim maglovitim perjanicama.
Prelamanje sunčevih zraka kroz kapljice vode rezultira pojavljivanjem prekrasnih duga.. Stene koje vire iz vode i ostrvca na gornjem rubu odseka dele nadolazeću reku u tri dela, a jedan od njih- Dugin vodopad dobio je naziv baš po toj pojavi ( druga dva dela su Glavni vodopad i Istočni vodopad). Kada je noć vedra i osvetljena mesečinom, veo od pare stvara neobičnu mesečevu dugu.
Uz strme obalske stene koje se uzdižu preko puta vodopada raste bujna šuma, zelena preko cele godine, iako se okolne livade sasvim sasuše u periodima bez kiša.Ova šuma, nazvana Kišna šuma, ostaje zelena zahvaljujući vlažnoj mikroklimi koju stvara vodena para koja se širi od vodopada.
Veličanstveni prizor se nastavlja i nizvodno , gde se sva voda reke probija kroz uski kanjon i teče prema velikom viru koji se naziva Kipući lonac. Iza njega reka nastavlja da krivuda kroz kanjone još 65 km.

SVETO MESTO

Malo je mesta na svetu koji izazivaju takvo strahopoštovanje. Narod Kololo, koji je nekada živeo iznad vodopada, toliko se bojao vodene bujice da se nikada nije vodopadu ni približio. Susedno pleme Tonga smatrao ih je za svetinju, a pojavljivanje duge dokazom božijeg prisustva. Na Istočnom vodopadu održavani su religijski obredi u toku kojih su žrtvovani crni bikovi.
Dejvid Livingston, škotski misionar i lekar, prvi Evropljanin koji je video vodopad 1855. , nazvao ih je po britanskoj kraljici Viktoriji. Taj veliki istraživač plovio je po reci Zambeziju dugoj 2700 km nadajući se da bi ona mogla da posluži kao “božiji autoput” i da omogući otvaranje središnje Afrike. Putujući nizvodno u kanuu, stigao je do vodopada 16. Novembra, iako je još mnogo ranije video stubove vodene pare. Zaustavio se na ostrvcetu na samoj ivici vodopada i zapazio da čitava reka naizgled iščezava. Zapisao je: “Izgledalo je kao da se gubi u zemlji, a suprotna strana pukotine u kojoj je nestajala bila je udaljena samo dva i po metra.”
Nastavio je:” Nisam to shvatao sve dok se puzeći nisam dovukao do ivice i pogledao u veliku provaliju koja se pružala od jedne do druge obale, i video da reka široka 900 m pada 30 m u dubinu, a onda se odjednom stiska u prostor od 15 ili 20 m. Čitav vodopad, u stvari, nestaje u procepu u tvrdoj bazaltnoj steni, koja se nastavlja duž leve obale u vidu 50 ili 60 km brežuljaka”. Kasnije je istakao da je podcenio velicinu vodopada.

KAKO SU NASTALI VIKTORIJINI VODOPADI

Danas znamo više nego u Livingstonovo vreme o tome kako su nastali vodopadi. Središnja zambijska visoravan je velika ploča od bazalne lave, debela oko 300 m. Lavu su izbacili vulkani pre 200 miliona godina, davno pre nego što je reka Zambezi uopšte postojala. Kako se rastopljena stena hladila, stvrdnjavala se i popucala je na mnogim mestima. Te pukotine su se ispunile mekšim materijalom i tako je nastala manje-više ravna ploča.
Pre otprilike pola miliona godina, kad je Zambezi počeo da teče preko visoravni, naišao je na jednu zatrpanu pukotinu. Voda je počela da erodira mekše sedimente u pukotini i tako je nastao rov. Njega je ispunila reka koja je hučala u oblaku vodene pare sve dok na donjem kraju rova nije našla izlaz- mesto na kom je mogla da se obruši preko niske ivice i da prodre u kanjon. Tako su nastali prvi po redu vodopadi.
Ali proces se tu nije završio. Neprestano prelivanje vode preko ivica vodopada izazvalo je eroziju kamenog ruba na mestu na kojem je on bio najslabiji. Neobuzdani vodeni tok dubio je raselinu sve više i više, urezujući rečno korito uzvodno i oblikujući novi kanjon koji je bio postavljen dijagonalno unazad u odnosu na onaj prvi.
Posle toga reka je pronašla još jednu pukotinu uzvodno koja se protezala u pravcu istok-zapad i usekla se u njenu meku površinu. Delujući tako po mreži pukotina, reka je napravila niz cikcak kanjona nizvodno od vodopada.

Nazad na pocetnu stranicu