Da bi se razumelo kako nastaje polarna svetlost moramo pre svega objasniti kako izgleda neposredna Zemljina okolina u smislu električnih i magnetnih karakteristika. Pored atmosfere sa više svojih slojeva, Zemlju okružuju i pojasevi naelektrisanih čestica. To su takozvani Van Alenovi pojasevi, koji se prostiuru od 3840 km do 16000 km iznad površine naše planete.
Te čestice predstavljaju uglavnom elektroni, protoni i neka atomska jezgra. Ove čestice potiču sa Sunca. Naime poznato je da Sunce pored zračenja emituje i naelektrisane čestice koje čine takozvani sunčev vetar. Kada ove čestice stignu u blizinu Zemlje, na njih počne da deluje Zemljino magnetno polje i na taj način ih zarobi. Te čestice su od tada prisiljene da stalno osciluju između severnog i južnog magnetnog pola.
Kada je Sunčeva aktivnost pojačana ili dođe do erupcija na Suncu do Zemljine površine dospe veći broj naelektrisanih čestica koje tada poremete i već postojeće. Tada neke naelektrisane čestice prateci linije magnetnog polja bivaju usmerene ka magnetnim polovima. Poznato je da kada se naelektrisana čestica kreće ubrzano spiralno oko linija magnetnog polja (a to je tada slučaj) da one tada emituju svetlost. Upravo ta svetlost predstavlja Auroru Borelis.
U periodima pojačane Sunčeve aktivnosti, može se očekivati i pojačan intenzitet polarne svetlosti. U takvim slučajevima je moguće ovaj fenomen videti i na nižim geografskim širinama. Znači da postoji mogućnost da se polarna svetlost vidi i iz naših krajeva. Ne treba očekivati da se ona vidi iz gradova, ali na uzvišenjima, gde je atmosfera čista i gde je svetlosna zagađenost mala ponekad može da se posmatra. Takvih slučajeva je već bilo u proslošti, zato svi oni koji mogu trebalo bi da probaju da fotografisu, snime ili naprosto uzivaju u prelepoj pojavi na noćnom nebu.
