Naučno objašnjenje polarne svijetlosti
Kada Sunčev vetar dospe do Zemlje sudara se sa gasovima Zemljine atmosfere. Tada se noću mogu videti raznobojna svetlucanja. Ta svetlost se zove polarna svetlost. Polarna svetlost (Aurora Borealis) je pojava koja se javlja u blizini magnetnih zemljinih polova (a samim tim i u blizini polova rotacije) i manifestuje se u formi magličastih pramenova svetlosti u raznim bojama.
Da bi se razumelo kako nastaje polarna svetlost moramo pre svega objasniti kako
izgleda neposredna Zemljina okolina u smislu električnih i magnetnih
karakteristika. Pored atmosfere sa više svojih slojeva, Zemlju okružuju i
pojasevi naelektrisanih čestica. To su takozvani Van Alenovi pojasevi, koji se
prostiru od 3.840 km do 16.000 km iznad površine naše planete. Te čestice
predstavljaju uglavnom elektroni, protoni i neka atomska jezgra. Ove čestice
potiču sa Sunca. Naime poznato je da Sunce pored zračenja emituje i
naelektrisane čestice koje čine takozvani sunčev vetar. Kada ove čestice stignu
u blizinu Zemlje, na njih počne da deluje Zemljino magnetno polje i na taj način
ih zarobi. Te čestice su od tada prisiljene da stalno osciluju izmedu severnog i
južnog magnetnog pola.
Kada je Sunčeva aktivnost pojačana ili dode do erupcija na Suncu do Zemljine
površine dospe veći broj naelektrisanih čestica koje tada do poremećaja ovog
odnosa. Tada neke naelektrisane čestice prateći linije magnetnog polja bivaju
usmerene ka magnetnim polovima. Poznato je da kada se naelektrisana čestica
kreće ubrzano spiralno oko linija magnetnog polja (a to je tada slučaj), one
tada emituju svetlost. Upravo ta svetlost predstavlja Auroru Borelis.
Pod uticajem visokoenergetskih čestica Zemljina atmosfera
zrači vidljivu svetlost različitih boja:
- gasoviti kiseonik svetli žuto-zeleno u
nižim slojevima a narandžasto u višim
- gasoviti azot svetli crveno kada nije jonizovan a svetloplavo kada je
jonizovan.
U periodima pojačane Sunceve aktivnosti, može se očekivati i pojačan intenzitet
polarne svetlosti. U takvim slučajevima je moguće ovaj fenomen videti i na nižim
geografskim širinama. Znači da postoji mogućnost da se polarna svetlost vidi i
iz naših krajeva. Ne treba očekivati da se ona vidi iz gradova (svetlosna
zagađenost), ali na uzvišenjima van grada, gde je atmosfera čista i gde je
svetlosna zagađenost mala ponekad može da se posmatra. Takvih slučajeva je već
bilo u proslošti. Svi oni koji mogu trebalo bi da probaju da fotografišu, snime
ili naprosto uživaju u prelepoj pojavi na noćnom nebu.
Satelitski snimak polarne
svetlosti na Zemljinim polovima
Polarne svetlosti nad južnim i severnim polom mogu biti kao preslikane u odnosu jedna na drugu. Vekovima se sumnjalo u to, sve dok nismo dobili fotografije sa orbitalne NASA svemirske letilice POLAR. Sa svojih 11 instrumenata za proučavanje Zemljine magnetosfere, ova letilica je svojom CCD kamerom svakih 37 sekundi slikala po jedan frejm u ultraljubičastom delu spektra. Na slici desno vidi se satelitski snimak polarnih svetlosti Aurora borealis (Severni pol) i Aurora australis (Južni pol). Oblak elektrona i jonske plazme koji je krenuo sa Sunca par nedelja ranije uzrok je ovih pojava, dok je eksplozija na Suncu tri dana pre toga oslobodila sve te energetske čestice.
 |
 |
 |
 |
 |
 |