Савезна скупштина
Скупштина Србије и Црне Горе
Први пројект за Дом народног представништва направио је 1891. године Константин А. Јовановић. На конкурсу за зграду, према измењеном програму, на простору близу Батал-џамије, одржаном 1901. године, награђен је рад Јована Илкића, који у суштини представља варијанту Јовановићевог решења. Градња палате започета је 1907. године, а камен-темељац положио је Краљ Петар I. Током Првог светског рата Илкић је умро у логору, у Нежидеру, а планови су изгубљени. Нове планове, према изграђеном стању, направио је Илкићев син Павле, а у довршавању објекта, посебно ентеријера, помогао је Николај Краснов. Грађевина је довршена тек 1936. Обликована је у духу академског традиционализма, са богатом унутрашњом (архитектонском и уметничком) декорацијом, коју су извели тада најпознатији домаћи уметници и занатлије. Испред главног улаза постављена је, 1939. године, монументална скулпторска група "Играли се коњи врани", дело познатог вајара Томе Росандића.
Бели двор
"Бели" односно Нови двор налази се са Краљевским (Старим) двором у оквиру дворског комплекса на највишем брежуљку Дедиња, на имању површине 135 хектара.
Изградња је завршена 1936. године, по пројекту Александра Ђорђевића. Реновиран непосредно после Другог светског рата. Коначно је уређен и опремљен за садашњу намену истовремено са Старим двором (арх. Братислав Стојановић са тимом). Комплекс дворова, уређен као јединствена слободна површина, служи у резиденцијалне сврхе.
Градњу Белог двора започео је 1934. године, приватним средствима краљ Александар I са жељом да направи резиденцију за своје синове (престолонаследника Петра II, краљевића Томислава и краљевића Андреја), али није доживео да види завршетак радова. Изградњу двора довршио је кнез Павле који је, као велики љубитељ уметности, двор опремио вредним уметничким делима.
Уз двор, саграђени су и кухиња и гаража, који су са централним објектом повезани подземним тунелом. Пред почетак Другог светског рата у Европи, кнез Павле је објекту придодао и подземно склониште.
У очекивању пунолетства Петра II Карађорђевића, Бели двор користио је кнез Павле са породицом, а после II светског рата двор је служио као репрезентативни објекат у коме су се одржавале свечаности и примали угледни гости из иностранства.
Попут свог, старијег "суседа" који је неми сведок историје и политике пре 1945. године, тако су одлуке доношене у Великом салону и Свечаној трпезарији, Белог двора имале пресудну улогу на новију историју Србије. Током председничког мандата Слободана Милошевића (1997-2000), објекат је коришћен за живу политичку активност, како на унутрашњем, тако и на међународном плану. Последњи шеф државе који је званично примљен у Белом двору био је Председник Белорусије, Александар Лукашенко 1999. године. У Свечаној трпезарији Белог двора, потписан је документ којим се отворио пут за потписивање војно-техничког споразума у Куманову, којим је окончан оружани сукоб НАТО-а и СРЈ отпочет 24. марта 1999. године.
Данас Бели двор, као и читав дворски комплекс на Дедињу користи Њ.К.В. Престолонаследник Александар II са породицом. Објекат је пак, власништво ДЗ Србија и Црна Гора.
Бели двор красе дела светских уметника међу којима су слике Николе Пусена, Франсоа Милеа, Јана Бројгела, Паола Веронезеа и других, а ту је и портрет Краља Александра I од Паје Јовановића.
Трпезарија је опремљена намештајем у стилу чипендејла у којо доминира импозантна витрина са порцеланом из Севра, а Велики и Мали салон намештајем у стилу Луја XV.
Милошев конак
После конака за своју жену и децу у београдској вароши, кнез Милош Обреновић подигао је 1831-1834. и за себе конак у Топчидеру. Конак су саградили мајстори Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић, а радове водио Хаџи-Никола Живковић, надзорник и неимар скоро свих грађевинских подухвата кнеза Милоша. Богата унутрашња декорација плафона, зидова и ниша, делимично је сачувана до данас. За време своје прве владавине Милош је само повремено овде боравио, а за друге владавине све време (две године) провео је у Конаку и ту умро 14. септембра 1860. Једно време у Конаку је био Музеј кнеза Милоша и Михаила Обреновића, затим Шумарско-ловачки музеј, основан 1929.
Приликом прославе 150-годишњице Првог српског устанка (1954), у Конаку је отворен Музеј Првог српског устанка са тематиком посвећеном читавом периоду ослободилачких борби против Турака (од 1804. до другог хатишерифа 1839). Експонати Музеја послужили су као полазна основа за формирање Историјског музеја Србије, 1963. Испред овог здања је један од најстаријих и најлепших платана у Европи, заштићен као природна реткост (има више од 160 година).
Вазнесењска Црква
Вазнесењска Црква
Црква је подигнута 1863. године. Налог за њену изградњу дали су 1860. године кнез Михаило Обреновић и митрополит Михајло, а подигнута је добровољним прилозима многих Београђана. Планове су израдили Павле Станишић и Јован Ристић, грађевинске радове су обавили Јосип Шток и Фернанд Стеванов, а предузимач је био Коча З. Поповић. Црква је обликована у духу тада владајућег романтизма, по угледу на старе српске манастире, пре свега Раваницу. Прве иконе је насликао сликар Никола Марковић 1864. године, али је касније израда икона поверена најпознатијем сликару тог времена Стеви Тодоровићу, који је овај подухват завршио 1881. године. Такође, првобитне зидне слике Николе Марковића уступиле су место новим композицијама Андреја Биценка 1937. године. Црква има богату ризницу са збирком икона, старих књига, златарских дела и других премета из 19. века.
Капела Свете Петке
Капела Свете Петке
Налази се у непоседној близини цркве Ружица, подигнута после 1867. године под "чудотворним извором". Садашња капела је саграђена 1937. године по пројекту архитекте Момира Коруновића. Њене унутрашње зидове и сводове покривају мозаици, које је 1980-83. године израдио сликар Ђуро Радуловић.
Трг Републике (улица у Београду)
Главни градски трг обухвата простор између "Градске кафане", биоскопа "Јадран", Народног позоришта и Дома Војске Србије и Црне Горе.
Садашњи трг формиран је после рушења Стамбол-капије (Стамбол капија) (1866) и подизања зграде Народног позоришта (1869). Стамбол-капија, коју су саградили Аустријанци почетком 18. века, налазила се између споменика кнезу Михаилу и Народног позоришта. То је била највећа и најлепша капија у време док је град био опасан шанцем. Кроз њу је водио пут за Цариград (Истанбул), по коме је и добила овај назив. У народу је Стамбол-капија остала запамћена по томе што су Турци на простору испред ње вршили егзекуцију "сиротиње раје" набијањем на колац. Приликом заузимања Београда (1806) пред овом капијом смртно је рањен Васа Чарапић, познати војсковођа из Првог српског устанка. У спомен на овај догађај улица у близини овог места добила је његово име, а подигнут је и споменик.
Трг Републике
После успостављања српске власти и рушења Стамбол-капије, простор данашњег Трга Републике дуго је остао неизграђен. Народно позориште стајало је више од 30 година као једина велика зграда. Када је 1882. подигнут споменик кнезу Михаилу, почело је постепено урбано формирање овог трга. На месту данашњег Народног музеја била је подигнута дугачка приземна зграда у којој се, између осталог, налазила позната кафана "Дарданели", стециште уметничког света. Зграда је срушена да би се на њеном месту 1903. подигла Управа фондова (садашња зграда Народног музеја). У малом парку поред Народног позоришта, све до Другог светског рата, налазили су се позната кафана и биоскоп "Коларац" (зграда је била власништво трговца и добротвора Илија Милосављевић Коларац). Палата "Риунионе", у којој се налази биоскоп "Јадран", саграђена је 1930.
На простору данашњег Дома штампе, све до Другог светског рата, стајале су старе приземне и једноспратне зграде са трговачким радњама. Већина ових зграда порушена је приликом немачког бомбардовања 6.априла 1941. После Другог светског рата уклоњене су трамвајске шине (између два рата овде је била трамвајска окретница) и премештен сквер на којем су кратко време после ослобођења били гробница и споменик борцима Црвене армије палим у борби за ослобођење Београда 1944. (њихови посмртни остаци пренесени су на Гробље ослободилаца Београда). Касније је подигнута и највећа зграда на овом тргу, Дом штампе, у којој се налазе "Градска кафана" и Међународни прес-центар.
Трг Славија (улица у Београду)
Трг Славија обухвата простор између улица Краља Милана, Београдске, Макензијеве, Светосавске, Булевара ЈНА, Делиградске и Немањине.
Овај трг све до осамдесетих година 19. века био је баруштина где су Београђани ишли у лов на дивље патке. Када је Енглез Френсис Макензи, познат као послован човек, купио велики простор изнад данашњег трга и испарцелисао га ради продаје, почело је и његово формирање. Макензи је убрзо себи подигао кућу на Славији (на месту некадашњег биоскопа "Славија"), која је 1910. претворена у Социјалистички народни дом, стециште радничког покрета.
Остале омање зграде на углу улице Краља Милана и Трга, у којима су се налазиле познате кафане "Три сељака" и "Рудничанин", срушене су пред Други светски рат и у току рата. Године 1962. подигнут је модеран хотел "Славија", који је доцније дограђен. Трг је једно време носио назив по истакнутом вођи социјалистичког покрета у Србији Димитрију Туцовићу, чији је споменик постављен у центру трга.
Теразије (улица у Београду)
Трг
Теразије обухвата подручје од Сремске улице до улице Краља Милана. Најпознатији
је београдски трг. Почео је да се формира у првој половини 19. века; четрдесетих
година кнез Милош Обреновић наредио је да се српске занатлије, нарочито ковачи и
казанџије, иселе из вароши у шанцу, где су били измешани са турским живљем, и да
своје куће и радње подигну на месту данашњих Теразија. Илија Чарапић син Васе
Чарапића, који је извесно време био и председник Београдске општине, имао је
посебан задатак да овим занатлијама дели плацеве на Теразијама; ко год је
пристао да огради плац, добио га је бесплатно.
О постанку имена Теразије историчар и књижевник Милан Ђ. Милићевић забележио је: "Уводећи воду у варош Београд, Турци су дуж онога ђериза (зиданог водовода), који узима воду из мокролушких извора, на извесним даљинама зидали куле, на које су водоводним цевима изводили воду да би она добила виши скок за свој даљи ток". Једна од таквих кула била је постављена на месту где је сада Теразијска чесма. Пошто су Турци те куле звали теразије за воду, овај трг је добио назив Теразије.
Све до половине шездесетих година 19. века на Теразијама су се налазиле, углавном, приземне и једноспратне зграде. Године 1860. водоводна кула је уклоњена и на њеном месту је постављена Теразијска чесма у знак сећања на кнеза Милоша. Чесма је приликом прве реконструкције трга, 1911. године, премештена у Топчидер, а поново враћена на Теразије 1976. Значајне промене учињене су на Теразијама 1911-1912. године, када су потпуно преуређене. Средином трга постављени су правилни цветни скверови, ограђени ниском гвозденом оградом, а на делу према данашњој Нушићевој улици изграђена је велика фонтана.
Крајем 19. и у првој половини 20. века Теразије су центар друштвеног живота Београда; Најпознатији хотели, кафане и трговинске радње смештени су овде. Од значајнијих објеката, који су се налазили или се и сада налазе на Теразијама, треба поменути хотел "Париз" саграђен око 1870. на месту где је данас Безистан. Срушен је приликом реконструкције трга 1948. На месту где је данас "Душанов град" била је кафана "Код златног крста" у којој је 6. јуна 1896. одржана прва биоскопска представа. До хотела "Париз" био је стари хотел "Касина", саграђен око 1860. године, у којем је 1918. кратко време заседала Народна скупштина Србије. Овде су, до 1920. године, приређиване представе Народног позоришта. Садашњи хотел "Касина" саграђен је на истом месту 1922. На овој страни Теразија, између два рата, налазили су се кафана и биоскоп "Таково". И данас је на Теразијама хотел "Москва", саграђен 1906 у стилу сецесије.
Године 1936, на темељима старог, саграђен је нови хотел "Балкан". На месту мале кафане "Албанија" подигнута је 1938. истоимена палата. Пред Други светски рат довршена је зграда у којој је данас Позориште на Теразијама, а где се некада налазила чувена "Шишкова кафана". Свој дефинитивни облик Теразије су добиле приликом последње реконструкције 1947. године, када су уклоњени скверови, фонтана и трамвајске шине. У знак сећања на петорицу родољуба које су немачки фашисти обесили на Теразијама 17. августа 1941. године, на углу Трга Николе Пашића и Теразија подигнут је споменик 1983.
 |
 |
 |
 |
 |
 |