Знаменитости

Калемегдан

Најљепши је и највећи београдски парк, истовремено је и најзначајнији културно-историјски комплекс, у којем доминира Београдска Тврђава изнад ушћа Саве у Дунав. Назив Калемегдан односи се само на просторни плато око Тврђаве који је осамдесетих година 19. века претворен у парк. Плато је, док је Тврђава била главно војно упориште Београда, служио да се непријатељ осмотри и сачека за борбу; због тога и његово име потиче од турских речи кале - поље и мегдан - борба. Турци су Калемегдан називали и Фићир-бајир што значи "бријег за размишљање".

Преуређивање у парк отпочело је, после предаје Тврђаве Србима (1867), по наређењу кнеза Михаила Обреновића. Идејне скице за уређење Калемегдана направио је први београдски урбаниста Емилијан Јосимовић. Зеленило је засађено између 1873. и 1875. године, када Београдском тврђавом командује пуковник Драгутин Жабац, ађутант кнеза Милоша Обреновића у доба његове друге владавине.

Планско уређивање Калемегдана почиње 1890. Tада је војска предала парк Београдској општини. Ондашњи председник општине Никола Пашић одобрио је први кредит за уређивање Калемегдана од 10.000 тадашњих динара. Године 1905. приступило се проширивању парка, уређивањем Малог Калемегдана, који се простирао од павиљона "Цвијета Зузорић" до Зоолошког врта. Пре Првог светског рата Калемегдански парк завршавао се на месту где су сада камене степенице (воде према доњој тераси). Земљиште иза ових степеница било је све до 1929. потпуно неуређено и обрасло у коров. После 1931. парковске површине проширене су и на Горњи град. У парку је постављено више споменика познатим културним и јавним радницима. На Калемегдану су Војни музеј, Уметнички павиљон "Цвијета Зузорић", Градски завод за заштиту споменика културе, Зоолошки врт, дечији забавни парк, већи број спортских игралишта, угоститељских објеката, Природњачки музеј .

Вазнесењска Црква

  Вазнесењска Црква:

Црква је подигнута 1863. године. Налог за њену изградњу дали су 1860. године кнез Михаило Обреновић и митрополит Михајло, а подигнута је добровољним прилозима многих Београђана. Планове су израдили Павле Станишић и Јован Ристић, грађевинске радове су обавили Јосип Шток и Фернанд Стеванов, а предузимач је био Коча З. Поповић. Црква је обликована у духу тада владајућег романтизма, по угледу на старе српске манастире, пре свега Раваницу. Прве иконе је насликао сликар Никола Марковић 1864. године, али је касније израда икона поверена најпознатијем сликару тог времена Стеви Тодоровићу, који је овај подухват завршио 1881. године. Такође, првобитне зидне слике Николе Марковића уступиле су место новим композицијама Андреја Биценка 1937. године. Црква има богату ризницу са збирком икона, старих књига, златарских дела и других премета из 19. века.

Булевар краља Александра (улица у Београду)

Најдужа улица Београда,

Знаменитости улице:

Стамбени објекат на Булевару краља Александра 63,саграђен је током првих деценија двадесетог века у духу академизма. Ситуиран је на ободу Ташмајданског парка, а у непосредној близини су Сеизмолошки завод архитекте Момира Коруновића (у дну парка), који је у процедури за проглашење у споменик културе, ресторан "Мадера" (са друге стране парка), црква Светог Марка, проглашена за споменик културе, зграда Правног факултета архитекте Петра Бајаловића, која ужива статус претходне заштите и у плану је за проглашење у споменик културе у 2004. години, споменик културе хотел "Метропол" архитекте Драгише Брашована.

Налази се у оквиру претходно заштићене целине "Стари Београд".

Колективно-стамбена зграда 46, саграђена је 1930. године, према плановима архитекте Александра Јанковића. Грађена је за доктора Владу Марковића, у духу модернизма.

Зграда је првобитно имала подрум, приземље, три спрата и мансарду, а у дворишту је била подигнута гаража. Током II светског рата, 1941. године, зграда је тешко оштећена и тада је дат план за обнову првог и другог спрата и тавана, који је припремио архитекта Јанковић.

Педесетих година XX века надзидани су трећи, четврти и пети спрат. На фасади су препознатљиви елементи крајње поједностављеног модернистичког обликовања, који су уклопљени у последњој интервенцији.

Објекат се налази у оквиру претходно заштићене целине "Стари Београд".

Конак кнегиње Љубице

Конак кнегиње Љубице је грађен 1829-1831. под надзором Хаџи-Николе Живковића, пионира српског неимарства у првој половини 19.века. По налогу кнеза Милоша Обреновића подигнут је за становање његове породице, кнегиње Љубице и синова - Милана и Михаила. Зграда је до данас сачувана као најрепрезентативнија градска кућа из прве половине 19. века. У архитектонској обради садржи све одлике оријенталног грађевинарства, варијанте тзв. српско-балканског стила, али са декоративним елементима класицизма који најављују утицај Запада на домаћу архитектуру у првом периоду обнове српске државе.

Од доласка на власт Александра Карађорђевића 1842. године, па надаље, зграда је служила као Лицеј, Касациони и Апелациони суд, Уметнички музеј, Црквени музеј, Дом стараца и старица, Завод за заштиту споменика културе Србије, а сада је у саставу Музеја града Београда и користи се за излагање музејског материјала и сликарских изложби. Сталну поставку у Конаку чини оригинални намештај, рађен у оријентално-балканском стилу као и другим стиловима оног времена (класицизам, бидермајер, необарок).

Капела Свете Петке

Налази се у непоседној близини цркве Ружица, подигнута после 1867. године под "чудотворним извором". Садашња капела је саграђена 1937. године по пројекту архитекте Момира Коруновића. Њене унутрашње зидове и сводове покривају мозаици, које је 1980-83. године израдио сликар Ђуро Радуловић.

Кнез Михајлова (улица у Београду)

 Фењери    Кнез Михаилове улице Пешачка зона и трговачки центар - Кнез Михаилова улица је законом заштићена као једно од најстаријих и највреднијих градских споменичких амбијената, са низом репрезентативних зграда и грађанских кућа насталих крајем 70-тих година 19. века. Сматра се да је још у време Римљана овде био центар насеља Сингидунум, а у време Турака на овом подручју кривудале су улице са баштама, чесмама и џамијама. Средином 19. века овде је у горњем делу била башта кнеза Александра Карађорђевића. Након израде регулационог плана Београда, који је 1867. израдио Емилијан Јосимовић, улица је брзо изграђена и добила своју физиономију и садржај. У њој се граде куће и настањују најутицајније и најбогатије породице трговачког и политичког Београда. Године 1870. Управа града је и званично крстила улицу дајући јој име - улица Кнеза Михаила.

Објекти од културне и историјске вредности у Кнез Михаиловој улици

Београдска тврђава

Београдска тврђава подигнута је на гребену изнад ушћа Саве у Дунав у раздобљу од I до XVIII века као комплекс одбрамбеног карактера. Тврђава је данас својеврстан музеј историје Београда. Ову целину чине сама Београдска тврђава, подељена на Горњи и Доњи град, и парк Калемегдан.

Због изузетног стратешког значаја на овом месту је, крајем првог века наше ере, подигнуто утврђење - римски каструм, као стални војни логор IV Флавијеве легије. После рушења од стране Гота и Хуна, утврђење је обновљено у првим деценијама 6. века. Непуно столеће касније, разарају га Авари и Словени.

 Београдска тврђава

    Уз утврђење на брегу изнад ушћа Саве у Дунав, настао је антички Сингидунум, а на истом месту и словенски Београд. Столећима се средњовековни град развијао на просторима Тврђаве, тражећи сигурност међу њеним бедемима. Београдска тврђава често је рушена и обнављана. Изнад римских зидина стоје српски бедеми, а преко њих, турске и аустријске фортификације. У 12. веку византијски цар Манојло Комнин подигао је на римским рушевинама нови кастел. У првим деценијама 14. века ово мало утврђење на брегу проширено је до речних обала.

Макета Горњег града из времена   Деспота Стефана Лазаревића.

Под влашћу деспота Стефана Лазаревића, као ново средиште Србије, Београд је ојачан пространим утврђењима Горњег и Доњег града. У старом кастелу подигнут је Деспотов двор, а на Сави је дограђено ратно пристаниште. У оквиру бедема развио се напредан средњовековни град. После турског освајања 1521. године, па све до краја 17. века, Београдска тврђава није значајније дограђивана.

Ново раздобље започело је аустријско-турским ратом. Као кључно утврђење у средишту ратних сукоба током 18. века, Тврђава је три пута реконструисана. Порушен је стари кастел, а велики део средњовековних бедема прекриле су нове фортификације. Под аустријском окупацијом, 1717-1739. године, после изградње нових модерних утврђења, Београдска тврђава је представљала једно од најјачих војних упоришта у Европи. Грађена је према пројектима генерала Николе Доксата Демореза, Швајцарца у аустријској служби. Игром судбине, у свитање једног мартовског дана 1738. године, због пораза код Ниша, управо пред бедемима Тврђаве стрељан је њен градитељ. Повратку Турака у Београд 1740. године, претходила су рушења свих новоподигнутих утврђења. До краја 18. века Београдска тврђава је добила коначни облик. У ратним разарањима током протеклих деценија порушени су готово сви објекти у Горњем и Доњем граду, а бедеми знатно оштећени.

Према Београдској тврђави воде улице Кнез Михаилова и Узун Миркова. На том правцу су главне тврђавске капије - Стамбол-капија (унутрашња и спољна) и Сахат-капија. У средњовековно утврђење улазило се са источне стране (поред данашњег Зоолошког врта), кроз Зиндан-капију и Деспотову капију Горњег града. Доњем граду прилази се Булеваром војводе Бојовића (Видин-капија) и из Карађорђеве улице (Мрачна капија).

Кула Небојша    

Кулу Небојшу су изградили Угари највероватније у XV веку. Осмоугаонеоснове и дебелих зидова она представља типичну топовску кулу какве су, са развојем артиљерије, почеле да се граде у скоро свим утврђеним градовима тог доба. Са својим топовима штитила је улаз у Дунавско пристанише. Више пута је рушена и поново обнављања. Задњи пут је рестаурирана 1964. год.

 Пошто је, временом изгубила на значају као војни објекат, Турци су је претоврили у тамницу. У њој је био заточен и погубљен 1798. год. чувени грчки родољуб Рига од Фере.

Винча

 Посуде

Винча се налази на 14 километара удаљености од Београда, поред пута Београд-Смедерево и надалеко је позната по налазима изузетне археолошке вредности. Праисторијски локалитет Бело брдо је на самој обали Дунава и представља светски познато археолошко налазиште са остацима, великог неолитског насеља, у културном слоју дебљине 10,5 m и захвата површину од 10 хектара. У току ископавања, које је започео 1908. професор Београдског универзитета др Милоје Васић, откривене су бројне куће, земунице са остацима материјалне културе праисторијског човека.

Сваки од наталожених праслојева, који обележава поједине фазе живота у Винчи (у раздобљу од око 4500. до 3200. пре наше ере), садржи праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружје од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, богато декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина изузетно упечатљиве стилизације, накит од разних врста ретких и скупоцених материјала и безброј других предмета и уметничких дела израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области - из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана.

 фигурина

Откривени предмети данас се могу видети у Народном музеју у Београду, Музеју града Београда и Винчанској збирци на Филозофском факултету у Београду. Винчанска култура простирала се око 4000. године пре наше ере, на територији већој од територије било које неолитске културе у Европи. Поједина њена насеља премашила су величином и бројем житеља не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове знатно касније настале у Месопотамији, Егеји и Египту.

Винчанска култура била је у зениту развоја до 3800. године пре н.е. - отприлике, све док се нису појавиле заједнице које су развиле нове привредно-друштвене односе, засноване на сточарству и обради бакра и злата.

Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је Археолошким парком. Поред археолошког налазишта, Винча је позната и по манастиру Ваведење из XV века, као и Институту за нуклеарна испитивања "Винча".

За организоване туристичке посете Археолошко налазиште "Бело брдо" отворено је током целе године. Туристичка организација Београда организује редовне обиласке налазишта.

Писмо

Ови симболи су нађени на много места широм источне Европе, највећи део у Винчи поред Београда, већина је стара између 6500 и 8000 година, што их по мишљењу неких научника чини најстаријим писмом.

Симболи из најранијег периода Винче. (6th-5th millennia BC)

Ада Циганлија

На реци Сави, у непосредној близини ушћа у Дунав, на удаљености од само 4 км од центра Београда, налази се негдашње острво, а сада полуострво Ада Циганлија. Обрасла густом листопадном шумом, прошарана пропланцима и ливадама, Ада је постала највеће, најлепше и најпосећеније излетиште, купалиште и одмаралиште Београђана.

Неки хроничари назив овог острва проналазе у сложеници келтских речи синга (острво) и лиа (подводно земљиште), па се тако дошло до речи сингалија од које ће у каснијој транскрипцији настати реч циганлија. Ада је као ретко природно богатство била запажена још од Карађорђа и кнеза Милоша Обреновића, па је 1821. проглашена за државно добро, што је и данас. Доња и горња преграда на рукавцу реке Саве изграђене су 1967. године, па је тако Београд добио јединствено језеро, дуго 4,2 km, са просечном ширином 200 m, и дубином 4-6 m. У дане летње сезоне дневно се овде купа или на други начин рекреира и до 300.000 посетилаца. Укупна површина Аде Циганлије, са Адом Међицом и акваторијумом, износи 800 хектара.

Ада Циганлија је несумњиво један од централних еколошких пунктова, јер захваљујући благотворној комбинацији утицаја водених површина и шумских комплекса Ада има необично специфичну микроклиму, која се одликује повећаном влажношћу ваздуха и нешто нижим летњим дневним температирама у односу на остале делове града. Главна климатогена вегетација Аде су храстове и брестове шуме. Средином прошлог века она је битно обогаћена уношењем америчке тополе и зеленог јасена. Најдивљији делови прекривени су некултивисаном вегетацијом, што отежава пролаз, али и подстиче истраживачку страст и авантуристички дух полуострва. Ада Циганлија обилује животињским светом, при чему су најбројније заједнице птица, посебно дивљих патака и галебова, али и фазана и препелица. Ада је, такође, једно од ретких „градских“ места где још увек у природи можете видети срну, или зеца.

Плажа око Савског језера је у целости уређена и опремљена неопходним инфрастуктурним објектима, па је једна од највећих и најлепших плажа на вештачким језерима у Европи. Вода Савског језера је топлија од речне и чистија и језеро је погодно за масовну рекреацију. Савско језеро својим положајем, квалитетом воде, опремљеношћу објеката и дужином стаза је веома погодно за врхунска такмичења на мирним водама. Језеро је погодно за пливање, веслање, кајак, ватерполо, скокове у воду, једрење на дасци и друге спортове, па је на њему одржано више светских и домаћих првенстава.

На Ади Циганлији има и преко 50 различитих спортских терена на отвореном, међу којима је и голф терен и жичара за скијање на води. Постоје фудбалски терен, тениски, рукометни, одбојкашки и кошаркашки терени, као и игралишта за бејзбол, рагби .Ту су и терени за одбојку на песку и аква сокер, а од екстремних спортова: вештачка стена и пеинтбол. За риболовце ту је и језеро Ада сафари.

Ада Циганлија је културно-забавни центар Београда, посебно у летњем периоду. Организују се бројне манифестације у којима учествују најпознатији књижевници, драмски и естрадни уметници, културно-уметничка друштва, хорови, оркестри и аматери из разних области. Угоститељску понуду Аде чини више десетина ресторана у рустик-стилу, сплав-ресторана и кућица на води, који својим садржајем чувају и негују боемску традицију Београда. На улазу су паркинг-простор за хиљаду возила и марина у Чукаричком рукавцу, погодна за пристајање чамаца, јахти и мањих бродова. Посетиоцима Аде Циганлије стоје на располагању и продавнице, простори за пикник, куглана, мини-голф, кочије са коњима, туристички возић, педалине и сандолине за вожњу језером, као и еко-брод на електрични погон.

                                                                                                 Почетак