Владика Петар други Петровић Његош родио се на Његушима. Његош је други син Томе Маркова Петровића, најмлађега брата владике Петра I. и Иване Пророковић. На крштењу је Његош добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Али га народ владиком Петром није ни звао ни запамтио, него - владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.

Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Биће да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткада уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
Владика Петар I, његов стриц, узе га к себи 1825 да га школује и припреми за наследника. Стриц је, раније, за наследника спремао Његошева брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је међутим била да владалац Црне Горе, буде владика, па се и млади Његош, Раде, како је на крштењу назван, спремао за тај позив. Школу је кратко време учио у Боки Которској, а после му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића. После стричеве смрти, 1830, Његош се закалуђери врло млад и прими управу над Црном Гором. 1833 путовао је у Петроград, где буде завладичен. Још је једанпут ишао ради државних послова у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији ради разгледања уметничких споменика, а и ради лечења. Зиму 1850 провео је у Напуљу, тешко болестан.

Владика се у пролеће 1850 разболео од грудне болести којој је залуд тражио лека у Италији, и од које премину 19 октобра 1851 на Цетињу. На три дана пред смрт пожелео је поћи ма само и до Котора ради лечења али није имао ни толико снаге. Послаше у Котор по лекара, који пође али на пола пута чу да је болесник преминуо. Видећи да му се приближује самрни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. За тим их је опоменуо да се покоре тој последњој вољи његовој, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према суседима а нарочито са Боком Которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћену.