Његошеве
ствари су
пропадале и
губиле се
неповратно.
Томе су
доприносиле
промене
власти,
ратови,
ширење
Цетиња, а
понајвише
немар,
несхватање
његовог
значаја.
Његош
међутим је
чувао сваки
папирић,
сваку
ситницу.
Нетрагом су
нестали
његова одећа,
оружје, пера,
дивити и
чибуци. Књиге
с његовим
примедбама
на маргинама
годинама су се вукле
по цетињским
школама и
нестајале. Од
свега
намештаја, од
слика из
његових соба,
од личних
ствари —
преживела је
једна фотеља.
Преживело је
више његових портрета
— изван Црне
Горе. Билијар,
којим је
убијао
цетињску
чамотињу
изгорео је у
хотелу на
Дурмитору,
кад су
партизани 1942.
године
спалили
Жабљак. Куле и
оградни
зидови
Биљарде су
порушени, а
она
преправљена.
Брест крај
Биљарде,
посечен је да
би се
направило
мјесто
споменику
убијеног
краља
Александра
Карађорђевића.
Топове
Његошеве,
одвукли су
аустријски
окупатори у
своје
ливнице.
Нестали су и
његови
рукописи, чак
и најважнији:
„Луча
микрокозма"
и „Шћепан
Мали".
Рукопис
Горског
вијенца
отуђен је
вољом
Маршала, без
објаве у
јавности, што
се коси са
међународном
повељом o
заштити
наслеђа.
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |
![]() |