Детињство на Двору краља Милана
Александар Обреновић је старији син краља Милана Обреновића, рођен 14. августа 1876. године у једном породилишту које је лично финансирао краљ Милан. Бригу о младом Александру је искључиво водио краљ Милан. По узрастању младог краљевића, краљ Милан је наредио да се пошаље на школовање у Париз о његовом трошку. Заједно са младим краљевићем тада су се у Паризу налазили њему у помоћ и два истакнута пријатеља куће Обреновића- Јован Ристић и Коста Протић, који ће касније за време Александровог малолетства играти улогу намесника.

На Лицеју је стекао солидно образоивање, научио је француски и руски језик. Александар долази поново у Београд 1887. године, са непуних 11. година и налазили се стално на Двору где о његовом васпитању брину више гувернанти. Ту је научио да свира клавир, да пише поезију, да пеца, да иде у лов. Потпуно запостављен од краљице Наталије, искључиво се налазио под надзором свога оца- краља Милана Обреновића. За време судбоносних догађаја у земљи, млади краљевић се стално налазио поред свог оца.

Абдикација краља Милана и намеснички режим

Слика Александра Обреновића из 1890 године
На дан проглашења Краљевине Србије 22. фебруара 1882. у Саборној Цркви, краљ Милан се појавио заједно са својим тринаестогодишњим сином Александром у свечаној војној униформи и објавио је проглас да се повлачи са трона и уступа га своме сину, али да се до његовог пунолетства државом стара намесништво.
Према Уставу, краљ Милан је одредио намесништво сину Александру, кога су сачињавали Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Бели Марковић.

Активно се радикали почињу враћати на политичкој сцени. Никола Пашић долази из Бугарске и узима ресор председника Владе. Велики је утицај настао код Николе Пашића и младог краљевића Алкександра по питању зближења са Русијом. После Миланове Аустрофилске политике, долази до нових веза Србије и Русије. У лето 1891. године Александар Обреновић и Никола Пашић одлазе у Петровград у посету Руском цару Александру Романову. Млади краљевић је срдачно дочекан у Петровграду. Цар Александар му је том приликом рекао да Русија неће дозволити анексију Босне и Херцеговине и да ће ту одлуку пренети у сам Беч. Краљевићу Александру и Николи Пашићу било обећано и то да ће Русија помагати српску активност у Македонији.

На предлог младог Александра, Влада и намесништво Србије омогућило је повратак митрополита Михаила у Београду, који наставља свој плодосан рад управљања Београдском митрополијом. Митрополит је миропомазао краља Александра на прослави 500-годишњице Косовске битке, у манастиру Жиче (1896.године), а посебним законом је основано Друштво за подизање храма св. Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина (1899).

Александрова мајка, краљица Наталија је постала непопуларна у земљи свог свој развејаног живота. Формално је била у разводу са краљем Миланом, али се доста мешала у политику намесничког режима. У рану зору, 7. маја 1891.под великом присилом полиције, краљица Наталија је протерана из Београда. Отпутовала је у бањски центар Бијариц са будућом краљицом Драгом Машин.

У општим немирима 4. јуна 1892. убијен је намесник генерал Коста Протић. Радикали су предложили Николу Пашића за председника, међутим нову владу је саставио кабинет либерала Јована Рисића 9. августа 1892.

Овакво непопуларно стање у земљи одлучио је да прекине лично краљ Александар Обреновић.

Александар Обреновић постаје краљ Србије

Александaр Обреновића у време проглашења за краља Србије 1893
Краљ Александар је решио да узме ствари у своје руке.
1. априла 1893. позвао је све угледне министре и читаво намесништво на свечану вечеру у Двору. За време вечере, стално су се око младог краља налазила 10-12 официра као послуга. Свим министрима је постало нешто сумњиво. Након вечере, краљ је позвао госте у свечани салон и саопштио им је да се ради побољшања стања у земљи од данас проглашава пунолетним, да се разрешује досадашња влада и намесништво и да Србија иде новим политичким курсем. Тако је краљ Александар извршио дворску револуцију, односно државни удар.

Око краља су се тада налазила неколицина високих официра, међу којима и коњички пуковника Лаза Петровић, који ће доцније постати његов лични ађутант, а краљ ће га унапредити у чин генерала. Протести министра су остали без резултата. Краљ је понављао да је тако боље за све. Нову владу је саставио бивши гувернер, др Лаза Докић, са неколико угледних радикала.

На почетку свог владања, линија краља Александра била је да је он прописивао програм рада владе по питањима војног, привредног и финансијског живота државе. Није подносио страначка непринципијелна надметања, а да би сузбио радикале, сам је 9. јануара 1894. године позвао оца, краља Милана, да се врати у Београд. Радикална влада је одмах поднела оставку и прешла у опозицију. По повратку у земљу краљ Милан је одмах почео да утиче на државне послове.

Краљ Александар је покушао да води политику са неутралним владама, али му то није полазило за руком. Зато је 9. маја 1894. укунуо Устав од 1888., а вратио стари из 1869. Због све тежег положаја српског становништва у границама Турске империје, краљ Александар је решио да начини посету Цариграду у лето 1894, не би ли измолио за неке политичке повластице српског живља у Турској. Негујући добре односе са Грчком, краљ Александар је у пролеће, по повратку из Цариграда посетио и грчки двор. На том, путу, после неколико векова, посетио је Свету Гору и Хиландар, коме је претила опасност да га Бугари преотму. Том приликом поклонио је хиландарско браство краљу чувено Мирослављево јеванђеље , оригиналну Немањину повељу манстиру и још неколико рукописа. Овом краљевом посетом и његовим новчаним прилозима, спасен је српски Хиландар.

По повратку са Атоса, краљ Александар се завадио са својим оцем, после чега је овај отишао по други пут из Србије. Недељу дана касније у Србију се враћа прогнана краљица Наталија . Потом је 22. априла 1896. године Стојан Новаковић саставио нову напредњачку владу.

После овога, на инсистирање краљице Наталије, краљ одлази на летовање у Бијариц почетком маја 1895. Краљица Наталија је по њему назвала једну велелетну палату у Бијарицу „Sascino”. У овом градићу на граници Француске и Швајцарске, краљ је упознао будућу супруги Драгу Машин, која је била лична дворска дама његове мајке. У то врмее се у Србији то прихватило као пролазна авантура младог краља, али је љубав започета у Бијарицу почела да буја све више и више.


Вечерње новости 15. јуна 1896. су писале о састанку кнеза Николе и краља Александра у Београду
Краљ се поново враћа у Србију почетком септембра 1895.
На инсистирање свога оца, краља Милана долази у Беч где је у знак добре пажње Српског и Аустриског двора одликовао лентом Белог орла бечког министра за финансије и министра за Босну и Херцеговину, Бењамина Калаја, што је рђаво прихваћено у Србији због тежње Аустро-Угарске да анектира Босну и Херцеговину. У Бечу и Пешти поново долази до незадовољства према Србији. Први пут у српској историји, само захваљујући залагањем краља Александра, дошло је на Видовдан]] 1896. у Београду до састанка владара Србије и Црне Горе, краља Александра и кнеза Николе Петровића. Краљ је приредио величанствени дочек кнезу Николи на железничкој станици. Командовао је својим војним ешлоном и први се руковао са црногорским кнезом. Том приликом кнез Никола Петровић је одужао дугачак говор где је поздрављао Српско-Црногорску сарадњу. Књаз Никола доживио када је истога дана био у Саборној цркви на парастосу косовских жртава. После одржаног обреда и патриотског говора митрополита Михаила, у цркви, ушао је обучен у златно црногорско одело и са сабљом Немањића о појасу, клекнуо, пољубио земљу и бризнуо у плач. И Краљ Александар се одужио црногорском кнезу, па је тако наредне 1897. године, на Ђурђевдан, крсно име Петровића, краљ Александар посетио Цетиње, иако је краљ Милан из Беча употријебио био сва могућа средства да му осујети овај пут, плашећи га још да ће "погинути, чим ступи на црногорско земљиште.

После избијања Критског устанка у Грчкој, долази до нових заоштравања односа Србије и Бугарске. Краљ Александар одлази у званичну посету кнезу Фердинанду Кобуршком у Софију 19. фебруара 1897. где је потписао српско-бугарску "Угодбу". По том уговору предвиђала се начелна сарадња у свим питањима која су се тицала Срба и Бугара у Турској. После овога, краљ се поново мири са оцем и позива га да дође у Србију. По доласку краља Милана у Србију 7. октобра 1897. образована је нова влада под председником др Владаном Ђорђевићем, по занимању хирурга. У овом ресору место је заузео и краљ Милан као врховни командант активне војске краљевине Србије.

Нова влада је имала само један задатак, а он је био да се обезбеди достојна принцеза западног двора за краљеву жену. Међутим, влада тада није знала да се краљ састаје са савојом будућом женим Драгом Машин у Београду на очиглед читаве јавности.

После све већег ангажовања краља Милана у српској политици, а нарочито после његове антирадикалске политике, на њега је покушан атентат у Ивањици 1899., који је покушао један незапослени радник да изврши. Тада се краљ Милан почео обрачунавати са радикалима на све начине. Оваква његова политика се првенствено није свидела Александру из два разлога-требао је ставити земљу пред свршени чин објављивањем своје веридбе са Драгом Машин и да се лиши антирадикалске кампање коју је водио краљ Милан. Зато је решио да уклони и председника владе и краља Милана из земље.

Под изговором да треба да преговара са западним двором око његове женидбе са принцезом Шамбург Липе, шаље свог оца у Карлсбад, а председника владе др Владана Ђорђевића у Маријенсбад да потпише неке уговоре са Аустро-Угарском.

Чим је отклонио ове противнике, могао је на миру да објави оно што је намеравао.

Женидба краља Александра Обреновића
Србијом је одјекнула невероватна вест 8. јула 1900. да је краљ Александар запросио ћерку Пантелије Луњевице, Драгу Луњевицу-Машин. Први проблеми су настали код политичара, а затим и у војсци. После неких недоумица код виших официра, краљ Александар их је окупио у Саборној Цркви 10. јула 1900. на парастос страдалим жртвама у ратовима за ослобођење Србије и одржао им, такорећи васпитни говор:


"Ја сам глава Дома Обреновића и ја први имам право и дужност да водим бригу о судбини и будућности Дунастије. Према томе мишљења мога оца у делу моје женидбе је споредна ствар и малог је значаја. То је главно шта мислим ја, а не мој отац. Мој отац није одговорио мојим жељама и ја сам га, као врховни командант, с тога справом разрешио дужности команданта активне војске."





Краљ Александар и Драга Машин на венчаној фотографији
Краљ Милан није дао благослав свом сину, напомињујући у писму да је њихова династија превалила много тога, али да би га одлука коју је донео одвела право у пропаст.
Краљ је наредио да се распореде јаке снаге на граници и да га у случају насилног покушаја да са војском продре у Србију, ухвате и затворе. Краљ Милан се више није ни враћао у Србију и умро је у Бечу 1901. године. Такође се против овакве одлуке побунила и краљева мајка Наталија, пишући му из Русије све најружније о Драги Машин.

Сви противници који су били против ове женидбе су затворени, касније, по милости краља пуштени, поднели су прво оставке, а покушано је чак да се код митрополита Михаила утиче на то да не да црквени благослов краљу.

После објављене веридбе, уследила је краљева женидба 23. јула 1900. у Саборној Цркви у Београду. Због затегнутих односа са спољним светом због ове женидбе, краљ Александар је почео полако да ради на сређивању ових односа. У спољној политици окренуо се одмах Русији, пустивши претходно радикале из затвора оптужене за Ивањдански атентат. На ово је оштро реаговао аустроугарски посланик у Београду, гроф Голуховски. После смрти краља Милана, краљ Александар је у знак краљичине трудноће пружио руку помирења свим политичким осуђеницима.

По изласку политичара радикалне странке из затвора, краљ је саставио нову владу на челу са радикалом Михаилом Вујићем 20. марта 1901, а она је била мешавина радикала и либерала. Потом је донет нови Устав чија је главна карактеристика била увођење дводомног система.

Нарочито, велики проблеми за краља Александра су настали непостојећом трудноћом краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петровграду и није желео да прии краља и краљицу у обећаној посети, као кумовском пару. Краљ Александар је за то окривио радикале, извршио нови државни удар и поставио чисто генералску владу на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем 6. новембра 1902.

Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године живо настојао да се поново приближи у Аустрији, а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секрета Милоша Петронијевића с поруком у том смислу и са обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, и то, по својој прилици, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустро-Угарској. На то је оштро протествовао руски министар иностраних послова гроф Александар Ламздорф, крајем 1902. када је дошао у посету краљу Александру у Нишу.

Мартовске демонстрације против Александра Обреновића и Мајски преврат

Слика Александра Обреновића из марта 1903.
Радници и студенти приредили су 23. марта 1903. масовне демонстрације а оне су се претвориле у сукоб с полицијом и војском. Том приликом погинуле су шест особе.
На Калемегдану је демонстрантима ватрено говорио Димитрије Туцовић. Србија је била потпуно узбуркана. Знајући да не може добити нове изборе, краљ се окомио на Сенат у коме се налазило остатак радикала које је краљ окривио за нереде. Краљ је 25. марта 1903. извршио два државна удара у размаку од само једног сата. Првим ударом је укунут Устав из 1901., распуштени су Сенат и Народна Скупштина. Иза тога су извршена нова постављења краљевих људи у Сенату, Државном савету и судовима. Затим је краљ новим државним ударом вратио у живот стари Устав из 1901. Након овога, влада је спровела изборе 18. маја 1903. које је добила. Уједно, ово је била последња победа краља Александра на политичком пољу.

У ноћи између 29. маја (11.јуна) 1903. године, група завереника, под руководством капетана Драгутина Димитријевића Аписа, извршила је преврат (познати Мајски Преврат). Краљ Александар Обреновић и краљица Драга су убијени у спаваћој соби, тела су им бачена преко прозора. Ове крваве и драматичне ноћи још су убијени: председник владе Димитрије Цинцар-Марковић, војни министар Милован Павловић, оба краљичија брата Никодије и Никола Луњевице, који су својим неодговорним кавгаџијским понашањем, можда највише револтирала младе официре. Капије Двора отворио је официр Михаило Живковић, потоњи генерал под владом Александра Карађорђевића.

Убиством последњег краља из лозе Обреновића, угасила се лоза ове династије која је, са прекидома између 1842. и 1858. године владала Србијом од 1815. године.

Краљ Александар и краљица Драга почивају у крипти храма св Марка у Београду