I faza

Ticijanova dokumentovana karijera trajala je 68. godina. Već na početku karijere došao je do ključnih otkrića u istoriji umetnosti. On je prvi slikar koji je oslobodio potez četkice od tačne deskripcije taktilno datih površina, volumena i detalja i pretvorio ga u sredstvo direktne percepcije svetla kroz boju i u sredstvo izražavanja osećanja.
Ticijan je jedan od najvećih kolorista u evropskom slikarstvu. On gradi formu bojom i odnosom tonova. Imao je specifičnu tehniku slikanja koju je opisao njegov učenik Palma Đovane (koji je dovršio Pijetu koju je Ticijan namenio za svoj grob).
Nikada nije slikao figure alla prima. Poslednjim potezima omekšavao ili ponekad modulirao najjača osvetljenja u polutinove i to prstima. U poslednjoj fazi izrađivanja slike najviše se koristio prstima. Koristio je specifičan način slikanja manierra dell toco- kratki udari četkom po platnu.
Istinski Ticijanov učitelj je Đorđone koji je izveo tonsku revoluciju u kojoj se boja menjajući se na svetlosti oslobađa svakog uplitanja crteža.
• Biskup Jakopo Pesaro

• Ciganska Madona (1510/15)-decentralizovana kompozicija, koja je ipak uravnotežena. Ravnoteža boje i svetla nadoknađuje asimetriju kompozicije. Čitavo Ticijanovo delo karakteriše upotreba dijagonala, kojom se razbija renesansni sistem simetrije i ravnokrakog trougla. Lik ciganske Madone može se upisati u jednakostranični trougao. Trougao je za Ticijana ono što je spirala za Rafaela ili blok za Mikelanđela. Ta dva elementa –trougao i dijagonala on uvek kombinuje.

• Noli me tangere (1511-12) Kompozicija je razvijena tako da dobija ritamkoji objedinjuje figure i pejzaž. To je nova vrsta visoko integrisane kompozicije, gde forma i sadržaj stvaraju kompoziciju, harmoničnu i krajnje dramaričnu jer formalna kompozicija direktno proizilazi iz dramatične akcije.
 

• Sveti Marko i svetitelji kuge (sveti Kozma, sveti Damjan, sveti Roko, sveti Sebastijan) –1511.
• Sveti Antonije u Padovi 1510-11. Franjevačka hodočasnička crkva IN SANTO. Franjevci su zahtevali tri freske: Čudo novorođenčeta, Čudo isceljenja plahovitog sina i Ljubomorni muž. Vidljiv je uticaj Đotove kapele Arena, kao i Mantenjinih slika u kapeli Ermitani. Čudo novorođenog deteta je posebno ikonografski zanimljivo, jer se događa pored statue rimskog imperatora. Antonije Padovansko je svetitelj XIII veka i nije imao veze sa rimskom imenjakom. Ticijan je znao da statua imperatora određuje mesto kao mesto suda. . Renesansni slikari su bili upoznati sa antičkim reljfima gde je figura rimskog imperatora i sa delom Apuleja Apolonija (drugi vek nove ere) ili Odbrana. Tu postoji opis scene u kojoj je žena optužena za preljubu, a da je svedočio mali sin u prisustvu skulpture. Ticijan je prizor hristijanizovao. Za razliku od Apuleja na Ticijanovoj slici je prikazana zemaljska pravda koja greši dok je Antonije Padovanski našao tek rođeno njeno dete da govori u odbranu žene.
• Drvorez Trijumf Vere 1511. Rađen je iz odvojenih blokova. Po nameni izvođenju vi]ljiv je veliki uticaj Direrovih drvoreza. Ticijan stvara drvorez kao samostalno delo (a ne kao do tad kao ilustraciju za knjigu). Prisutan je uticaj Mikelanđela i Rafaela-Bitka kod Kašine-mnogoljudna kompozicija je neuobičajena za Veneciju. Ceo drvorez imao je gotovo oblik friza. Procesiju predvode Adam i Eva i starozavetni patrijarsi. U centru je kočija sa Hristom na nebeskom globusu, točkove guraju jevanđelisti, a iza su biskupi i hrišćanski svetitelji. Ikonografija je veoma sadržajna. Tradicija seže do XII veka. Dante opisuje Beatriče kako se uspinje kočijama na dva točka (simboli Starog i Novog zaveta), a kočiju naziva trijumfalnom. U pesmi nad pesmama nevesta se ilustruje kako se vozi kočijama, kao aluzija na njen prelazak u hrišćansku veru. Kočija je kod Ticijana spoj Starog i Novog zaveta, nešto što objedinjuje istoriju čovečanstva. Veliki uticaj je imao Savonarola. Trijumf Hrista je prikazan po uzoru na antički trijumf. Prikazan je instrumentima martirija, praćen brojnim starozavetnim i novozavetnim sledbenicima i sibilama. Savonarola pominje i sibile-sibile najavljuju Hrista koji je veza između ante legem, sub lege i sub gratia. Ovim drvorezom pokazuje se ne samo zeološki stav već i odrećene političke ideje. Venecija je napadana od strane Kambrejske lige, ali je sačuvala autonomiju. Tako ovaj drvorez predsavlja trijumf vere ali i kult venecijanske države.
• Alegorija tri životna doba 1512-13
• Portret čoveka sa bradom (rukavom), Ariosto, 1511-13. Novi realizam pokreta i izraza je prenet sa religioznih i narativnih slika na portret. Nova je briga za karakter portretisanog.
• Devojka pred ogledalom 1512-15.

• Nebeska i zemaljska ljubav 1515. Zemaljska ljubav je možda Violanta, ćerka Palma Vekija, u koju je Ticijan bio zaljubljen, a koju Venera ubeđuje da primeti slikarevu ljubav. Dve žene slične su dvema personifikacijama koje tumači i opisuje Čezare Ripa kao felicita eterna i felicita breve. Kompoziciono slika vodi poreklo od jednog veoma starog tipa slika koji se može nazvati debatna slika-slika koja predstavlja dva alegorična bića koja simbolizuju ili zastupaju dva različita moralna ili teološka načela.

• Asunta – Uspenje Bogorodice 1516-18. Ovo je Ticijanova prva javna porudžbina za glavni oltar franjevačke crkve Santa Marija Gloriosa dei Frari, čiji monasi u početku nisu hteli da je prime. Sveti događaj se odvija u našem svetu, u njemu i mi emotivno učestvujemo. Ticijanov svet je neposredan i empirijski. Ticijanovi svetlost i senka otkrivaju formu, a boja je supstanca od koje je ona oformljena. Venecijansko slikarstvo se zasniva na boji, svetlosti i prostoru, a tek sekundarno na formi. Niko pre Ticijana nije tako suštinski predstavio Uspenje. Ovom slikom najavljuje barok. Podela na tri dela biće poštovana i u XVII veku. U donjoj zoni (zemaljskoj) slika apostole oko preaznog Bogorodičinog groba. U drugoj zoni je Bogorodica na oblaku od anđela. U trećoj zoni je Bog otag koji na nebu preuzima Mariju. Osim teološkog značaja iskazuje i političku istoriju. 1516. je vreme kada je Kambrejska liga uništena. Trijumfalni duh slike je izraz trijumfa Venecije kao države
U ovoj prvoj fazi oformljene su neke osnovne osobenosti Ticijanovog kolorita: jaka svetlosna snaga njegovih boja, stvarnost, drama. Boja je još uvek samostalna, bez dubokog odnosa sa formom, pri čemu je glavni nosilac zvučnosti boja, ne čovek kao u kasnijim delima, već odeća.