ХИДРОГРАФИЈА

Може се рећи да основу хидрографске мреже Шпаније чини пет река: Гвадалкивир, Гвадијана, Тахо (Тежо) и Дуро, које припадају сливу Атлантског океана и Ебро - притока Средоземног мора. Реке на северозападу Шпаније имају више воде, краћи ток, релативно велики пад, а њихова естуарска или ријаска ушћа погодују развоју воденог саобраћаја. Реке које се спуштају са високих планина (Пиринеја, Бетијских кордиљера, Кастиљанског горја и др.) имају велике падове и значајан хидроенергетски потенцијал. У кречњачким теренима реке су најчешће формирале кањоне или клисуре, стрме одсеке (квесте) а ту су и водопади и брзаци.

Шпанија има мало шума (око 15%), а уз то ретке су праве шуме. Праве шуме остале су само на неким вишим деловима планина. На Мезети нема шума, а највеће шумске површине, али и травно-ливадске, очуване су на северозападу Шпаније. У унутрашњости Шпаније основу природног пејсажа чине ксерофитне заједнице. Шикару (matorral), углавном тешко проходну сачињавају грмови јасена, ловора, рузмарина и дивље маслине, а на лошем земљишту расте и слаба трава. У тим условима успевају лековите траве, најчешће лаванда, кадуља и мајчина душица. Простори који су обрасли мајчином душицом називају се томиларес (tomillares). У пролеће кад шикара и површине под лековитим травама озелене привлаче шаренилом боја и ароматичним мирисима, стигну и бројни лептири и птице. Лети је знатно другачије, јер уз стално ведро небо и врело сунце, вегетација углавном пожути, а у први план долазе огољени камени блокови (сипари). Југоисточни део Мезете, у таквим условима, има оскудну степску вегетацију. Средоземну обалу карактерише флорна разноликост, која је углавном производ људског рада, односно ради се о култивисаним биљним врстама (aгруми, маслине, винова лоза, поврће, чак и палме и др.). У средоземним климатско-вегетационим условима живи медитеранска фауна, коју карактерише велики број гмизаваца, инсеката и птица, док су се крупније животиње одржале углавном у планинским пределима.

<< povratak