ИСТОРИЈА

Иберијско полуострво насељено је у палеолиту. На острву су пронађени остаци Неандерталаца стари око 140.000 година. У пећинама (Алтамира, Кастиљо, Пиндал) прастановници Шпаније су оставили цртеже који спадају међу најстарије уметничке вредности на свету (стари око 25.000 година).

Око 3.000. године п.н.е. насељавају се Ибери и Лигури, а вероватно и Баски. Око 1.100. године п.н.е. на Иберијско полуострво долазе Феничани, а око 100 година касније и Келти који се постепено мешају са Иберима и тако настају Келибери. Кроз неколико векова мирно су се развијали.

Око 600. године п.н.е. долазе Грци са истока и Картагињани са југа. Сматра се да су Картагињани дали име Шпанији (Исапханиа - земља зечева). Када Римско царство порази Картагу 201.године п.н.е., Шпанија долази под римску власт, која ће трајати наредних 600 година. Римљани су изградили много градова, мрежу саобраћајница, унапредили пољопривреду и рударство, а оставили и бројне споменике (мостове, аквадукте, храмове и др.).

Око 400. године п.н.е. са севера продиру германска племена. Свеви заузимају Галицију, Алани продиру још јужније, а Вандали освајају долину Гвадаликира, односно Андалузију. Најзначајније германско племе били су Визиготи (западни Готи), који потискују остале народе и заузимају цело полуострво, оснивају визиготско краљевство, уводе законодавство и хришћанство, те владају овим простором од V до VIII века.

Године 711. Маври побеђују у бици код Гадалете и релативно брзо заузимају скоро цело полуострво, где се задржавају све до 1492. године. Они су оставили највише трагова на овом простору Пиринејског полуострва. Унели су много новина у градитељству, пољопривреди, занатству, трговини, уметности и науци, и оставили изузетно уметничко богатство, посебно у јужној Шпанији. Хришћани су се вековима борили за ослобођење од ислама, тај рат се називао реконкиста (reconquista), а сматра се да је одлучујућа битка била 1212. године код Лас Навас де Талоса, где је удружена војска Кастиље, Леона, Арагоније и Португалије нанела тежак пораз Арапима. Кроз реконкисту заједничке интересе налазе црква и племство, које се кроз рат богати. На другој страни су краљ и грађанство, те неслагања између два табора и сталне династичке борбе између Кастиље и Арагона слаби унутрашњу снагу. Уз јачање утицаја цркве долази и инквизиција (1480.), а реконкиста јењава, па Арапи у гранадском емирату привредно и политички јачају и одржавају се све до краја XV века.

Крајем XV века прилике се мењају. Све више се увиђа значај нових открића и освајања, посебно преко успеха Португала, те долази до уједињења Арагона и Кастиље женидбом Фердинанда, краља Арагоније, наследницом кастиљског престола, Изабелом Католичком. Тако уједињени 1492. године коначно протерују Арапе и са грандског емирата. Исте године Кристифор Колумбо за рачун Шпаније открива нове просторе, почињу велика географска открића, а тиме и ново раздобље у историји ове државе и читавог света. За веома кратко време Шпанија постаје водећа колонијална сила света. Године 1504. Шпанија припаја Напуљску краљевину, те јача њен поморски утицај у Средоземљу. На шпански престо долазе Хабсбурговци - Карло I (1516-1556), који је шпански краљ и немачки цар. Међутим, убрзо долази до слабљења и распадања шпанске империје, а већ 1581. године отцепљују се низоземске провинције. Исте године Филип II долази на португалски престо и почиње да припрема морнарицу и војску за инвазију Енглеске. Одлучујућа битка била је 1588. године, Шпанија је претрпела тежак пораз и тиме изгубила поморски и политички примат. Даље се наставило назадовање, те је у тридесетогодишњем рату уништена шпанска флота у поморској бици са Холанђанима 1639. године. Шпанију потреса и устанак у Каталонији, док 1640. Португалија стиче независност, а 1648. године и Холандија. Године 1659. Шпанија је изгубила рат са Француском. Од 1701. до 1714. године водио се рат за шпанско наслеђе и Шпанија губи многе поседе у Европи, а уз то 1704. године Енглези су заузели Гибралтар.

Почетком XIX века Шпанију је окупирао Наполеон, а од 1814. она је поново краљевина, када на власт долази династија Бурбонаца. Године 1923. власт преузима генерал Мигуел Примо де Ривера и као диктатор влада до 1930. године. Војном побуном генерала Франка 1936. године у Шпанији започиње грађански рат, који се, уз помоћ Италије и Немачке, завршава 1939. године победом фашистичких снага. До смрти 1975.Франко влада диктаторски после чега Шпанија поново постаје краљевина, али парламентарна, а на престо је дошао Хуан Карлос Бурбон, мада врховну власт има конгрес. У држави је спроведена федерализација и демократизација, а све већи значај има страни капитал, нарочито амерички и немачки. Међутим, и даље су присутни покрети за осамостаљивање појединих делова Шпаније, посебо у Баскији и Каталонији. Вековни утицај феудалног сталежа (сињора) и цркве проузроковао је заостајање, а тек у новије време, уз значајне реформе, улагање домаћег и страног капитала долази до бржег развоја Шпаније што се нарочито увиђа након њеног уласка у Европску унију.

<< povratak