V

Kriticko-utopisticki socijalizam

Ovde mi ne govorimo o literaturi koja je u svima velikim modernim revolucijama izgovorila zahteve proleterijata (spisi Babefa itd.).Prvi pokušaju proletrijata u vreme opšte uznemirenosti, u periodu rušenja feudalnog društva, da neposredno sprovede svoj sopstveni klasni interes, nužno su se razbili o nerazvijenost samog proleterijata, kao i o nepostokanje materijalnih uslova za njegovo oslobadanje, koji su upravo proizvod tek buržoaske epohe. Revolucionarna literatura koja je pratila ove prve pokrete proleterijata po svojoj je sadržini nužno reakcionarna. Ona propoveda opšti asketizam i grubo jednacarstvo.Pravi socijalisticki i komunisticki sistemi, sistemi Sen Simona, Furijea, Ovena itd. pojavljuju se u prvom nerazvijenom periodu borbe izmedu proleterijata i buržoazije, koji smo gore prikazali. (Vidi: Buržoazija i proleterijat.)Pronalazaci ovi sistema vide, doduše, suprotnost klasa, kao i dejstvo razornih elemenata u samom vladajucem društvu. Ali oni ne vide na strani proleterijata nikakvu istorijsku samoaktivnost, nikakav njemu svojstven politicki pokret.Pošto razvitak klasnih suprotnosti ide ukorak s razvitkom industrije, to oni ne nalaze ni materijalne uslove za oslobadanje proleterijata i traže neku socijalnu nauku, socijalne zakone da vi stvorili te uslove.Namesto društvene delatnosti, mora da stupi njihova licna pronalazacka delatnost, namesto istorijskih uslova oslobodenja - fantasticni, namesto postepeno vršenog organizovanja proleterijata u klasu - narocito izmišljeno organizovanje društva. Predstojeca svetska istorija svodi se za njih na propagandu i prakticno izvodenje njihovih društvenih planova.Oni su, doduše, svesni da u svojim planovima zastupaju poglavito interese radnicke klase kao klase koja najviše pati. Za njih proleterijat postoji samo pod ovim gledištem klase koja najviše pati.Ali nerazvijen oblik klasne borbe i njihov sopstveni životni položaj donose sobom to da oni misle da stoje daleko iznad one klasne suprotnosti. Oni žele da poprave položaj svih clanova društva, i onih najimucnijih. Zato oni neprekidno apeluju na celo društvo bez razlike, pa cak pretežno na vladajucu klasu. Dovoljno je samo razumeti njihov sistem, pa ga priznati za najbolji moguci plan najboljeg moguceg društva.Zato oni odbacuju svaku politicku, narocito svaku revolucionarnu akciju, oni svoj cilj žele da postignu mirnim putem, te pokušavaju da sitnim eksperimentima, koji naravno promašuju, i dejstvom primera prokrce put novom društvenom jevendelju.Ovo fantasticno slikanje buduceg društva nastaje u vreme kad je proleterijat još krajnje nerazvijen, kad, dakle, i sam još fantasticno shvata svoj sopstveni položaj, nastaje iz njegovih prvih težnji ka opštoj promeni društva koju naslucuje.Ali socijalisticki i komunisticki spisi sadrže i kriticke elemente. Oni napadaju sve osnovice postojeceg društva. Zato su oni pružili vanredno dragocen materijal za prosvecivanje radnika. Njihove pozitivne postavke o buducem društvu - na primer, ukidanje suprotnosti izmedu grada i sela, ukidanje porodice, privatne zarade, najamnog rada, proglašenjem društvene harmonije, pretvaranje države u prostu upravu nad proizvodnjom - sve ove njihove postavke izražavaju samo odstranjivanje klasne suprotnosti, koje se upravo tek pocinje razvijati, koju oni poznaju tek u njenog prvoj bezoblicnoj neodredenosti. Zato i same te postavke imaju još cisto utopisticki smisao.

Znacaj kriticko-utopistickog socijalizma i komunizma stoji u obrnutoj stazmeri prema istorijskom razvitku. Što se klasna borba više razvija i uoblicava, to više ovo fantasticno uzdizanje nad njom, ovo fantasticno poricanje njeno gubi svaku prakticnu vrednost, svako teorijsko opravdanje. Stoga, ako su tvorci ovih sistema u mnogom pogledu i bili revolucionarni, njihovi ucenici svaki put sacinjavaju reakcionarne sekte. Oni se cvrsto pridržavaju starih pogleda svojih ucitelja nasuprot istorijskom razvitku proleterijata. Stoga oni dosledno gledaju da opet zatupe klasnu borbu i da izmire suprotnosti. Oni još uvek snevaju o pokušajima ostvarenja svojih svojih društvenih utopija, o organizovanju pojedinih falanstera, o osnivanju home-kolonija, o podizanju neke male Ikarije - džepnog izdanja novog Jerusalima - a za izgradnju svoh tih španskih kula moraju da apeluju na dobrocinstvena srca i na kese buržoazije. Postepeno, oni padaju u kategoriju gore oslikanih reakcionarnih ili konzervativnih socijalista, i razlikuju se od njih još samo bolje sistematizovanom pedanterijom, fanaticnim sujeverjem i cudotvorno dejstvo svoje socijalne nauke.Zbog toga oni s ogorcenjem istupaju protiv svakog politickog pokreta radnika, koji je mogao nastati samo iz slepe neverice u novo jevandelje.Ovenisti u Engleskoj, furijeristi u Francuskoj reaguju tamo protiv cartista, a ovde protiv reformista