Srbi u zemljama Beneluksa

Iako u manjem broju, Srbi su nasli utociste i u zemljama Beneluksa - Luksemburgu, Belgiji i Holandiji. Geneza njihovog dolaska u ove zemlje pokazuje da se prvi znacajniji talas javlja upravo dvadesetih godina ovog veka, a drugi u prvoj polovini sezdesetih i u sedamdesetim godinama.

Belgija

Srbi, Crnogorci i Jugosloveni srpskog porekla pristizali su u Belgiju kao ratni emigranti i kao radni migranti. Kada je iz Kraljevine SHS 1925. godine u Evropu krenuo vechi talas ekonomskih migranata, jedan broj zitelja Like, Bosne, Dalmacije, Srbije i Crne Gore, uputio se i u zemlje Beneluksa. U statistici predratne Jugoslavije zabelezeno je da je tada Belgija imala oko 6.000 jugoslovenskih radnika. Polovina njih radila je na prostoru izmedju Ejsdena i Harlema. Najvecha jugoslovenska kolonija u Belgiji dva desetih godina bila je u Srevingu, provincija Lijez, jer su tu oko basena uglja bile koncentrisane mnoge fabrike. Medju nasim doseljenicima, najvise je bilo Slovenaca, a potom Srba. Prema jednoj belgijskoj proceni 1932. godine, u drzavama Beneluksa, kada je migracija zavrsena, bilo je cak 12.000 Jugoslovena (Kolar-Dimitrijevich, 1987).

Veliki broj srpskih iseljenika u Belgiji, izmedju dva rata, bio je nacionalno i politicki neaktivan, jer je verovao u brzi povratak u Otadzbinu. Do njihove politizacije dolazi izmedju 1930. i 1934. godine, kada iz SAD, zbog ekonomske krize, a potom iz Nemacke zbog fasizma i Jugoslavije zbog diktature, dolazi veliki broj pripadnika naprednih snaga. U jednom izvestaju Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije zapisano je da je u generalnom stajku rudara 1933. godine ucestvovalo cak 20.000 Jugoslovena. Najvi se zasluga za to imala je KPJ, koja je delovala u Belgiji pod nazivom Savez revolucionarnih radnika i seljaka iz Jugoslavije i izdavala svoj list "Glas iseljenika". U to predratno vreme u Belgiji su jos stampani i "Bilten jugoslovenskih radnika", "Borbeni radnik" i "Iseljenik" u Brislu, a u Srevingu "Mali list" i potom "Sloga radnika i seljaka" u glavnom gradu. Pod njihovim uticajem u spanski gradjanski rat otisao je 191, uglavnom, srpski rudar iz Belgije. Kada je izbio Drugi svetski rat, mnogi od njih su p ostali i clanovi belgijskog Pokreta otpora.

U migracionom talasu posle 1945. godine doslo je, prema podacima Ambasade SFRJ, 2.000 srpskih emigranata. Drugi talas sezdesetih i sedamdesetih godina preselio je u Belgiju jos oko 3.000 srpskih radnika. Kako je, medjutim, Belgija 1974. godine zatvorila svoje granice za radnu snagu, to se vremenom priliv migranata smanjivao.

Statisticki podaci iz 1989. godine pokazuju da je tada bilo u Belgiji ukupno 5.537 gradjana SFRJ. Procenjuje se da je oko 80% poreklom iz Srbije i Crne Gore. Mnogi od njih su, u medjuvremenu, uzeli belgijsko drzavljanstvo, neki su se vratili u Otadzbinu, a stariji emigranti su umrli, tako da se procenjuje da u ovoj zemlji danas ima najmanje 3.000 nasih ljudi.

O njihovoj duhovnosti i veri brine prota Velizar Rakich iz parohije Sveti Sava u Brislu i Klub Srpske pravoslavne crkve, a o drustvenom i kulturnom zivotu Zajednica Srba koju predvodi dr Djordje Jovanovich. Krajem sedamdesetih godina u Belgiji su radnici iz SFRJ imali sedam jugoslovenskih klubova, a krajem osamdesetih vech trinaest. Sada, u vreme treche Jugoslavije, postoje samo tri: dva srpska i jedan jugoslovenski "Veljko Vlahovich", ciji je rukovodilac Miroljub Rasich. U belgijskom javnom zivotu, pored o vih Srba, visoko mesto imaju i trgovac Zivko Cvetkovich, farmaceut Sasa Krasovac, slikarka Sanja Camilovich i biznismen Milutin Savich.

Holandija

Prvi srpski doseljenici u Holandiju stigli su pred izbijanje Prvog svetskog rata, a novi vech 1925. godine, kada je u Holandiji bilo ukupno 4.000 Jugoslovena. Vechina se naselila u juzne rudarske krajeve. Iza Drugog svetskog rata, posebno sezdesetih godina stigla je druga vecha grupa Jugoslovena, koju je sedamdesetih uvechao talas privrednih zastupnika iz SFRJ. Medju njima polovina je bila srpskog porekla. Srbi su uglavnom koncentrisani u Roterdamu i Amsterdamu.

Krajem osamdesetih godina jugoslovensku koloniju su cinila dvadeset i dva kluba. Danas ih ima osamnaest, ali je vechina pasivna u svom radu. Srpska zajednica je, medjutim, aktivna ponajvise na medijskom planu. U Tilburgu je osnovan Srpski informativni centar, ciji je utemeljivac profesor Jovan Grbich. U Roterdamu je pokrenut "Nezavisni srpski glasnik", koji je osnovalo Srpsko prijateljsko drustvo. Obe ove organizacije udruzene su u Fondaciju istine o Srbiji, koja vodi medijsku bitku sa holandskim redakcijam a, ali i javno protestuje i zahteva ukidanje sankcija prema SR Jugoslaviji. Na humanitarnom planu Srpska zajednica, zajedno sa protom Dojcilom Vlajkovichem iz parohije Sveti Nikola u Amsterdamu, okuplja na stotine srpskih aktivista, medju kojima se isticu dr Dusan Vasiljevich, stomatolog iz Frideburga, saradnik Fondacije "Decije srce" i Desimir Jasarevich, sa suprugom Inge iz drustva "Pomoch za Bosnu" iz Enkhauzena.

Kao razvijena industrijsko-poljoprivredna zemlja, Holandija je tradicionalno imala potrebe za stranom radnom snagom. Istina, broj Srba u ovoj zemlji nikada nije bio tako veliki, ali nije ni za potcenjivanje. Poslednjih dvadesetak godina, holandska statistika je pokazivala da se broj gradjana SFRJ kretao oko 13.500. Medjutim, najnoviji holandski (SOPEMI) izvestaj, radjen za OECD, pokazuje da taj broj vechi. To je, ocigledno, rezultat dosta brojne imigracije u 1992. i 1993. godini, kao i priliva jednog broja azilanata. Prema pomenutom izvestaju, u januaru 1993. godine u Holandiji je bilo 21.569 lica rodjenih u bivsoj Jugoslaviji, od kojih je 5.556 lica "holandske nacionalnosti", a 15.531 lice nacionalnosti zemlje u kojoj su rodjeni.

Holandska statistika jos uvek tretira nase ljude kao strance iz bivse Jugoslavije. Neto migracija iz bivse SFRJ, u poslednjih deset godina, izgledala je ovako: 1985. bilo je 72, a 1992. cak 4.770. Pored imigracije gradjana bivse SFRJ, u Holandiju su u poslednje dve godine dosli i azilanti. Njihov broj se povechao od 580 u 1990. na 2.733 u 1991. godini, odnosno na 4.768 u 1992. godini. U prvoj polovini 1993. godine samo iz SR Jugoslavije u Holandiji su trazila azil 2.023 lica. Podaci za 1992. i za prvu polov inu 1993. godine odnose se na azilante samo iz SR Jugoslavije. Nije poznata njihova nacionalna struktura, ali se veruje da se vechina ne odnosi na Srbe.

Otkako je poceo gradjanski rat na prostorima bivse Jugoslavije, naglo se povechao broj naturalizovanih Jugoslovena u Holandiji. Broj lica rodjenih u bivsoj Jugoslaviji, sa stalnim boravkom u Holandiji, koja su dobila drzavljanstvo, povechao se, od 120 u 1983. na 1.060 u 1992. godini. Medju njima je bilo i dosta Srba i Crnogoraca. Porast naturalizacije gradjana bivse SFRJ u 1992. godini je rezultat, pored nacionalnih konflikata u zemlji porekla, i uvodjenja dvojnog drzavljanstva. Inace, prema holandskom Zako nu o drzavljanstvu iz 1985. zene i muskarci uzivaju jednak tretman. Deca Holandjanki koje su udate za strance postaju Holandjani po rodjenju.

Luksemburg

Srbi i Crnogorci su dolazili u Luksemburg jos od pocetka ovog veka, ali ne u velikom broju. Ova mala zemlja, naime, nije imala snaznu industriju koja bi privukla nase ekonomske migrante. Procene pokazuju da u Luksemburgu zivi oko 2.000 Srba i Crnogoraca. Medjutim, statisticki podaci samo za 1989. godinu, beleze da je tada nesto preko hiljadu gradjana SFRJ radilo u Luksemburgu. Iako malobrojni, oni su dosta aktivni u svom delovanju. Kada je rec o zastiti srpskih nacionalnih interesa, u Luksemburgu se istice mladi i vech uticajni biznismen Aleksandar Radovich. Jugosloveni su decenijama u Luksemburgu imali samo dva kluba: "Jugoslavija" i "Domovina". Trechi je bio slovenacki "Sneznik". Ovaj prvi vodi i danas Djordje Petrovich, dok su se ova dva "otcepila".

"Znanje.org" ne odgovara za sadrzaj pojedinacnih stranica.