Iako je pripadao porodici cije je ime u Holandiji bilo sinonim za solidnost i bogatstvo, zavisio je od pomoci brata Tea, koju je rasporedjivao sledecim redom: platno, boje, atelje, duvan, pice, hrana. Ovakva biografija kao da je davala za pravo Jaspersu kad ga je proglasio za sizofrenika. Ali njegova tezu vrlo je dokumentovano kritikovao poznati svetski strucnjak za epilepsiju Anri Gasto u svojoj vec klasicnoj “Studiji o bolesti Van Goga, posmatranoj kroz novija saznanja o temporalnoj epilepsiji.”

 Epilepsija je poznata od davnina: iznenadni napad ispoljen kroz nagli pad, potom trzanje celog tela, sa zbunjenoscu, sanjivoscu i potpunim nesecanjem za zbivanja tokom napada navodili su nekad lekare da je nazovu “svetom” ili demonskom bolescu, jer su verovali da je rezultat opsednutosti necastivim. Tek u 20. veku doslo se do zakljucka da je napad zapravo odgovor mozga na neki stetni nadrazaj, ali je nervni sistem epilepticara znatno osetljiviji, pa reaguju napadom kad se nadrazaji pojacaju. Oni mogu biti uzrokovani nekim oziljkom nastalim tokom porodjaja, nagnjecenom mozdanom masom posle povreda glave ili priraslicama zbog zapaljenja mozdanih opni.

cuveni neuropsihijatar Anri Gasto tvrdi da je Van Gog od svoje 34, do smrti u 37. godini bolovao od temporalne epilepsije, nastale jednostranim ili obostranim ostecenjem temporalnih delova mozga. Pojava bolesti u tako kasnom dobu za ovaj oblik epilepsije nije retkost, a izbacila ju je na povrsinu upotreba alkohola, a posebno apsinta, za koji je pocetkom proslog veka utvrdjeno da u sebi ima supstance koje mogu prouzrokovati epilepticne napade i kod zdravih osoba. A kod Van Goga bolest je pocela dramaticno, sa cuvenom epizodom “odsecenog uha”!

Postoje dva slikareva autoportreta sa zavijenim desnim uhom i ona su svedocanstvo drame koja se odigrala uoci Bozica 1888. izmedju dva do tada prijatelja. Van Gog i Gogen sedeli su mirno i caskali u jednoj kafani Arla. Gogen je dosao na poziv Van Goga, koji mu je pruzio utociste u svom skromnom ateljeu. Prijateljstvo je bilo rezultat Van Gogovih pokusaja da izadje iz usamljenosti i nadje srodnu dusu, sa kojom ce moci da razmeni misljenje o slikarstvu. Oni su jos ranije planirali da stanuju zajedno, a sad im se za to pruzila prilika. Medjutim, dok su o svemu drugome mogli prijateljski razgovarati, nisu se slagali ni u najsitnijoj pojedinosti vezanoj za umetnost, pa slikare koje je Pol obozavao, Vinsent je prezirao. Obojica su bili izrazite individualnosti - jedan aktivni vulkan, dok je drugi priguseno tinjao - a takvi se tesko mogu prilagoditi okolini.

Takve licnosti, kad se nadju jedna pored druge, ili na to budu primorane, osecaju jaku netrpeljivost. Odbijaju se kao kuglice, nabijene istom vrstom elektriciteta. Ipak, kako je Gogen kasnije pisao, te veceri nije bilo sukoba. Pili su apsint i pricali. Van Gog je ka licu sagovornika iznenada bacio svoju casu, koju je Gogen izbegao, uhvatio Van Goga za ruke i na silu ga odveo do ateljea. Tamo je odmah zaspao, a kad se sutradan probudio, uopste se nije secao cudnog dogadjaja. Kad mu je Gogen ispricao detalje Van Gog se izvinjavao, ali je prijateljstvu dosao kraj. “Primam izvinjenje, ali ono što se desilo sinoc, moze se ponoviti. Tad ne mogu da garantujem za svoje ponasanje i mogu vas zadaviti”, rekao je Gogen i rešio da ode. Pisao je Van Gogovom bratu Teu i porucio mu da dodje.

Na Bozic se drama nastavila. Dok se Gogen setao gradom iznenada je iza sebe cuo korake i ugledao Vinsenta sa brijacem u ruci, kako trci prema njemu. Zaustavio se i ukocenog pogleda gledao Gogena. Ovaj mu je uzvratio pogledom kojim kao da je naredjivao “Stani!” Van Gog se okrenuo i odjurio kuci, a Gogen, uplasen njegovim ponasanjem, resio da prespava u hotelu. Kad se ujutro uputio ka Van Gogovom ateljeu, ugledao je pred njim gomilu ljudi i saznao da je slikar sebi brijacem odsekao deo desnog uha, zavio ga u salvetu i odneo u javnu kucu. Predao ga je prostitutki Raheli, sa recima: “Ovo je uspomena od mene.”

Okrenuo se i otisao kuci, gde je odmah zaspao. Dogadjaj je bio presudan u odluci da se slikar smesti u bolnicu, gde ga je pregledao mladi lekar dr Rej, kome je kasnije slikar posvetio jedan portret. Rej bio dezurni tokom Bozica i lecio je slikara tokom tri dana sumracnog stanja, a i kasnije kad je napustio samicu. On je prvi postavio dijagnozu: poseban oblik epilepsije, sa uznemirenoscu i halucinacijama. Bolest koja se do tad nije ispoljavala, iznenada je izbila zbog trovanja alkoholom.

Zato mu je Rej zabranio upotrebu alkohola, narocito apsinta, i dao jake doze broma, koji je tokom celog 19. veka tretiran gotovo kao univerzalni lek za sve psihicke poremecaje, jer i nije ni bilo nekog veceg izbora lekova. Brom se, uz razne tinkture opijuma, sve do nedavno odrzao kao glavni i jedini lek protiv nekih oblika epilepsije, ali je danas napusten zbog uzgrednih dejstava: na kozi je izazivao akne, kao i promene na desnima. Medjutim, kod Van Goga lecenje bromom je bilo svrsishodno. Za slikara je odlazak iz Arla i od dr Reja bio katastrofalan. Da je ostao kod njega uzimao prepisane lekove, verovatno se ne bi ubio. No, kad je presao u Sen Remo kod dr Pejrona, starog i iskusnog, ali zato manjeg entuzijaste, bolest se rasplamsala.