Mocartov uticaj zrači kroz vekove. Njegova muzika se davno izdigla iz vremena u kome je živeo. Svaka generacija u toj muzici pronalazi nešto novo, a bez nje bi bila daleko siromašnija.Mocartovi zemaljski tragovi davno su nestali, ali istog časa kada je umro zakoračio je svojim delima u budućnost. Ono što je ostavio za vreme svog kratkog boravka na Zemlji, toliko je veliko i uzvišeno da se graniči sa neshvatljivim!

  Rodjen je u Salcburgu 1756. godine od oca Leopolda i majke Ane Marije. Mocart i starija sestra Nanerl(Marija Ana) su jedina preživela deca (od njih sedmoro).Mocart je počeo kao vunderkind, koji je ispoljavao zadivljujuću sposobnost imitacije, asimilacije, elaboracije i prirodan talenat da u periodu detinjstva jasno uoči ono sto mu je blisko, a da odbaci ono što nije bilo u skladu sa njegovom prirodom.

  Učio je sa iznenedjujućom brzinom. Osim muzike oduševljavao se aritmetikom i pokazivao je veliko zadovoljstvo u ugri brojevima. To mu je pomoglo u komponovanju manueta, gde je dvotaktne melodijske fragmente slagao sa apsolutnom lakoćom i to u bilo kom rasporedu.

  Kao mali je svakodnevno primao izraze divjenja za ogromni talenat. Uprkos tome Mocart je bio dobroćudno i poslušno dete, koje se u svakom pogledu povinovalo i pokoravalo roditeljima u svemu. Poseban uticaj na njegov talenat i dalji razvoj u životu imao je njegov otac Leopold, koji je nakon neuspešnog pokušaja da studira filozofiju i pravo, usmerio svoj životni tok ka muzici. Medjutim pravu životnu misiju je shvatio onog trenutka kada je otkrio zadivjujući talenat svoga sina.

  U muzičkim krugovima nije bio zapažen kao muzičar izvarendnih sposobnosti, već kao čovek izuizetne energije, volje i ambicije ali i, najbitnije, kao otac čuvenog sina. Bio je Volfgangov učitelj muzike i humanističkih nauka,do impresarija i glavnog vodje na putovanjima.

  Mali Mocart je tokom prvih putovanja dane provedene u kočijama koristio za komponovanje, ali, naravno, zbog truckanja nije mogao zapisivati muziku, već bi na osnovu svog impozantnog pamćenja zapisivao zamisli kasnije.

  Kao čudo od deteta svirao je u mnogim gradovima: Minhen, Ausburg, Ulm, Hajdenberg, Majnhajm, Majnc, Frankfurt, Koblec, Bon, Keln, Lijež, Brisel da bi na kraju stigao i u Pariz 18. novembra 1763. Porodica, nakon nekoliko održanih koncerata za francusku aristokratiju, odlazi u Versaj na Božić. Na novogodišnjoj večeri upoznaju kraljevsku porodicu (Mariju Ležinsku i Luja XV ). Te večeri je Mocart igrao sa caricom.

  Medjutim, u februaru Mocart dobija streptokoke i pre nego što se izlečio ustaje iz kreveta i nastupa. Istog meseca Leopold objavljuje prva Volfgangova dela - sonate posvećene Luiz-Mariji-Tereziji de Burbon, drugoj ćerki Luja XV (K.V.6, K.V.7, K.V.8 i K.V.9). To su prva Mocartova objavljena dela.

  Posle puta po Engleskoj i Holoandiji, Mocartovi se 1766. ponovo vraćaju u Pariz, ali ubrzo preko Francuske, Švajcarske i Nemačke, putuju za Salcburg. U jesen 1767. cela porodica se seli za Beč. Te iste godine Mocart je oboleo od šarlaha, pa se remete planovi za dalju turneju. Lečio se u českoj banji Olmucu.

  Godine 1769. porodica Mocart kreće na dvogodišnje putovanje po Italiji. Došli su u Milano, gde Volfgang pod uticajem Samartinija piše simfonije i kvartete. Proleće i leto provodi u Parmi, Bolonji, Firenci i Rimu. U Rimu je bez greške uspeo da zapiše četvoroglasnu polifonu kompoziciju Alegrijev Miserere, kompoziciju koja je čuvana i izvodjena samo u Sikstinskoj kapeli.

  Papa ga 8 .jula 1770. odlikuje ordenom Viteza zlatne mamuze. Docnije je u Bolonji proučio strogi vokalni kontrapunkt, a Miserere je primljen i na filharmonijsku akademiju. Godine 1771. se vraća u Salcburg gde postaje koncert majstor arhiepiskopa. Kasnije se vraća u Milano, a povod za ovu drugu turneju je premijera njegove opere Askanio u Albi.

  U leto 1774. zamoljen je da napiše operu za Minhenski karneval. Šestog decembra sa ocem odlazi u Minhen, a Nanerl (Marija Ana ), koja je prvih deset godina nastupala sa njim, stiže kasnije. Interesantno je da je Nanerl bila jako talentovana i da su ona i Volfgang imali divan odnos sve dok se Mocart nije oženio. Taj odnos je još više zahladneo nakon očeve smrti, od tada su komunicirali samo pisanim putem, uglavnom zbog očeve zaostavstine.

  Za Minhenski festival je napisao operu komičnog tipa, La Finta Giardiniera, koja je izvedena, sa kašnjenjem, na petak 13 .januara 1775.godine. Mocartova majka, Ana Marija bila je skeptična po pitanju uspeha opere zbog datuma izvodjenja, ali je opera imala još dva izvodjenja.

  Odnos Mocartove majke i oca, pokazuje da je ona bila nežna i dobra žena, ali isto tako i inferiorna u odnosu na svog muža. Mocart nije imao preterano poštovanje prema svojoj majci, ali je ona u njegovom srcu zauzimala posebno mesto. Dugo nakon njene smrti je tugovao.

  Najinteresantniji opis Mocarta kao stvaralačkog bića, uopšte odnosa prema životu, dao je njegov otac Leopold: "U celini uzev, bilo bi mi mnogo lakše pri duši da to nisam otkrio, moj sin ima jednu izrazitu manu, a to je da je previše strpljiv ili, pre bi se reklo, nemaran, suviše ravnodušan, možda čak i preponosan, ukratko ima sve osobine koje čoveka čine neaktivnim;S druge strane, suviše je nestrpljiv, suviše nagao i ne može da se povinuje svom vremenu.

  Dve suprotnosti upravljaju njegovim životom: uvek je nečega ili previše ili premalo, nikad zlatna sredina.Ukoliko nema baš tog trenutka neku želju, zadovoljan je i postaje indolentan i lenj. Ukoliko je nečim okupiran, tada tome posvećuje sve svoje snage i želi sve da postigne odjednom. Ništa mu ne sme stajati na putu. Na žalost, u životu se baš najsposobniji ljudi, ljudi izuzetne genijalnosti, suočavaju sa največim preprekama!"

  U nemogućnosti da se isklaže do svog samozadovoljena, Mocart 1777. godine napušta Salcburg u pratnji majke. Tu zimu je proveo u Majnhajmu i to u oskudici novca. Slušao je Majnhajmski orkestar i inspirisan njime piše sonate za klavir, flautu i violinu, kvartete i sonate, a posebno arije i pesme posvećene osamnaestogodišnjoj pevačici Alojzi Veber, u koju je bio nesrećno zaljubljen.

  Iako je bio usamljen kao umetnik, Mocart postaje prijatelj tvorca klasičnog simfonizma i kamerne muzike Jozefa Hajdna. Iz poštovanja prema njemu piše šest gudačkih kvarteta. Kasnije, otac u nameri da ga odvoji od Alojze (zbog čega se gubi prvobitan odnos koji su otac i sin imali) šalje ga u Pariz. U Parizu nastavlja sa komponovanjem i upoznaje Francusku kamernu muziku, reformisanu Glukovu i komičnu operu. Postiže polovičan uspeh sa Pariskom simfonijom No31, koju je radio po ukusu Parižana.

  Iste godine mu umire i majka i on se vraća u Salcburg, ali u povratku svraća u Majnhajm, gde ga Alojza ponovo odbija. Ono što ga je još više nateralo se zainteresuje za nju jeste i to da je Alojza u medjuvremenu postala operska primadona. U teškom duševnom stanju završava put u Salcburgu, gde ponovo počinje da radi u kneževoj službi. Ono što je Mocarta mučilo tih dana jeste nepodnošljivo stanje skučenosti koji mu je pružao život u provinciji.

  Nakon kratkog vremena Mocart odlazi u Beč gde upoznaje Konstancu Veber u koju se zaljubljuje. Ubrzo se i venčava sa njom, ali to nije značilo da je i Konsatnca bila dostojna te ljubavi. Ona nije bila sposobna da sledi Mocarta ni u jednom smislu. Bila je neobrazovana i nije imala osecaj za potrebe genija kao što je bio Mocart. Neverovatno je to da se nije ni trudila da mu ulepša, niti olakša život i rad, jer nije mogla ni da mu pruži spoljašnje udobnosti, a pogotovo da shvati njegov duh.

  Mocarta je za nju vezivala spoljašnja privlačnost o čemu svedoče i brojna pisma nežnosti i pažljivosti, ali bez ikakvog manjka erotskog naboja. Paradoks svega je da se genije trudio da njoj olakša i ulepša zivot. Rodila mu je šestoro dece, dve devojčice i četiri decaka, od kojih su preživeli samo drugi i červrti sin. Mocart nikada nije komponovao za nju, a ni Konstanca nije bila muzikalna.Ona je sledila Mocarta u njegovoj sferi boemskog života. Mocart u njoj nije imao oslonac, čak nije bio siguran ni u njenu vernost.

 Ali, u tom periodu njegovog života postojala je i izvesna Ana Selina Storace. Predstavljala je pevačku divu svog vremena. Privlačila je Mocarta u svakom pogledu. Njih dvoje su imali odnos pun saosećanja i razumevanja. Taj odnos se izrazio u jednom duetu, koji se sastojao od klavira sa orkestarskom pratnjom i glasa, a koji je posvetio Ani. Medjutum, Konstanca nije imala sluha da otkrije ovo delo, koje je izražavalo pravu ljubavnu ekspresiju izrečenu muzikom. Konstanca je umrla 1842. nadživevši muža za čitavih pedeset godina.

  Godine 1784. godine Mocart se priključio masonskoj lozi. U tom periodu katolici su bez problema mogli da postanu masoni, iako je to nosilo odredjeni rizik, naravno kada je Crkva u pitanju. Mocart je u potpunosti bio posvećen katolicizmu Katolicizam i vera su za Mocarta bile dve paralelne sfere. Masonstvo je svrstavao u širu i obuhvatljiviju, posebno su ga interesovali mistični simboli masonerije, koji su mu omogućavali da izadje iz skučenih životnih okvira.

  Mocartovi su kao porodica bili veoma religiozni, ali nakon jedne turneje po Italiji shvatili su da treba da razdvoje Boga od njegovih predstavnika na Zemlji. Crkva je za njega bila u svakom smislu spoznana. Shvativši razliku izmedju vere i masonerije ubrzo je prevazišao kontrast izmedju ova dva vida.

  Poslednjih godina zivota Mocart je mnogo putovao samo je u Pragu bio tri puta. Angažovan od strane českog dvora radi ceremonijalne proslave krunisanja Leopolda drugog. U Prusku putuje zbog izvodjenja nekoliko sonata i kvarteta. U njegova poslednja dela spadaju klarinetski koncert i nekoliko komada posvećenih masonskim ložama. Ne stigavši da završi Rekvijem umire nakon dve nedelje od izvodjenja opere "Čarobna frula" 1791. godine.