Filozofija

2.Poreklo i istorijska podjela filozofije

Knjige o istoriji filozofije često počinju pitanjem: Sta je Filozofija? Već u tom pitanju kao da se podrazumeva da se radi o nečemu čega dosad nije bilo u iskustvu čitaoca i da će on sada prvi put doći do neke predstave o tome. Ovakav početak se izgleda i ne može sasvim izbeći. Ipak, filozofija bi mogla da nam bude mnogo prisnija nego što se na prvi pogled čini.

Filozofska rasprava se odnosi na opste stavove koji rukovode nasim misljenjima o svetu , drustvu u nama samima.Svako od nas ima takve stavove, ali se retko koncentrišemo na to da promislimo koji su to stavovi i da ih podvrgnemo ispitivanju u kome bi proverili da li su ti stavovi ispravni. Filozofi upravo to čine. Oni tragaju za normama ili stavovima koje bi, posle tog preispitivanja, mogli da predlože da budu usvojeni kao zajednička norma vezana za neki aspekt ljudskog života, koja bi koristila i ostalim ljudima. Ponekad nam samo ostavljaju, kroz svoje tekstove i knjige, tragove o tom preispitivanju, ali su te knjige većinom odlučene: u njima autori imaju određene teze koje smatraju istinitim. Filozofija je dakle razmisljanje o razmisljanju , trazenje opstih crta u nasem i u razmisljanju drugih ljudi , sa ciljem da se odluci koji nacin razmisljanja je bolji.

A bolji je onaj način koji nam pomaže da bolje sagledavamo stvarnost , što je opšti cilj svakog saznanja. Pomoću filozofije bi trebalo da naučimo koji činioci povoljno utiču na sagledavanje stvarnosti, a koji nepovoljno, kako bi mogli da kontrolišemo te činioce i omogućimo uticaj pozitivnih, a sprečimo uticaj negativnih činioca. Istinito sagledavanje stvarnosti je jednostavan cilj filozofije.

Pošto je poznavanje realnosti neophodno da bi se postigli bilo koji drugi ciljevi čoveka, preko realnosti se ostvaruje veza filozofije sa praktičnim životom. Ako uspemo da se približimo ovom cilju, videćemo da se paralelno sa njim postiže još jedan važan cilj: pronaći ono oko čega bi ljudi mogli da se slože.Postizanje saglasnosti u bar nekim pitanjima, čime se neka zajednica integriše i čini stabilnijom, predstavlja osnovni praktični cilj filozofije.

Ovde se može postaviti pitanje: Kako to da svaki filozof ima svoju filozofiju , ako je cilj filozofa saglasnost???

Utisak o razlikama u filozofiji je samo delimično opravdan. Razlika među filozofima je bilo, ima ih i danas, ali ove razlike su nastale i zbog nekih objektivnih razloga. Najpre, pred vama će sada biti filozofi iz različitih istorijskih perioda. S obzirom na vreme koje ih razdvaja, sličnost u njihovim mišljenjima je više zapanjujuća, nego razlike među njima. Oni često govore o različitim problemima. Najzad, oni govore o stvarima koje se ne mogu opipati, budući da filozofske norme ukljucuju momenat izbora odredjenog nacina misljenja. Filozofija se ne bavi onim što postoji izvan nas, što bi moglo biti saznato i ostavljeno po strani, već se bavi onim sto je u nama, kao pravilo po kojem živimo i razmišljamo.

Uslovi života, jezik i problemi različitih epoha razlikuju se dovoljno da učine nemogućim da odgovor na filozofska pitanja uzme jedan oblik koji bi lako mogao da bude prihvaćen od strane svih.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Poreklo i istorijska podela filozofije

Pre pojave filozofije, ljudi su takođe verovali u neke priče u koje su smestili svoja verovanja i znanja. Te priče su bili mitovi. Mit je narodna priča koja se bavi poreklom poznatog sveta, bogovima i davnom prošlošću naroda. Karakteristike mitova su: prenošenje sa "kolena na koleno", u suštini, u istom obliku, anonimnost autora i dominacija mašte u odnosu na racionalnost. Kada se dovede u pitanje i forma i sadržaj mitova, nastaje filozofija. Sa njom se pojavljuju prvi filozofi ("mudraci"), ljudi sa imenom i prezimenom koji iznose svoja mišljenja vezana za neka od pitanja na koja je odgovarao i mit. Iako su upotrebili sve svoje moći da dođu do svojih učenja, oni su svesni da su ona delo ljudskog razuma, te mogućnosti da će biti kritikovana i proveravana i da će možda biti odbačena u korist boljih. Filozofija je, dakle, kritičko mišljenje kome bi trebalo da je stran svaki dogmatizam. Ona je, takođe, rezultat razloga, argumenata, u čemu se ogleda njena racionalnost.

Nastala u Staroj Grčkoj oko 7 veka p.n.e. filozofija je prošla kroz barem četiri velika razdoblja:

1) Antička filozofija spaja filozofiju Grčke i Rima. Poslednja grčka filozofska škola ukinuta je dekretom rimskog cara Justinijana 529. godine n.e., ali je Plotin, poslednji značajniji mislilac na koga nije uticalo hrišćanstvo, umro oko 270. god.n.e.

Deli se na četiri perioda:

Kosmološki period, u koji spada većina tzv. pretsokratovaca, a koji traje do pojave prvih sofista u 5. veku p.n.e. U ovom periodu filozofije preovlađuju pitanja vezana za prirodu kosmosa.

Antropološki period, (5. vek p.n.e.) u koji spadaju sofisti i Sokrat. U njemu preovlađuju pitanja vezana za čoveka. Koliko čovek može znati ili kako uspostaviti slaganje i prevladati razlike među ljudima, neka su od tih pitanja.

Period velikih sistema, (4. vek p.n.e.) se odnosi na dela Platona i Aristotela, filozofe koji su se bavili svim oblastima filozofskog istraživanja, povezujući ih jednom teorijom. Ova dvojica filozofa su prvi filozofi čije knjige su sačuvane u celosti, a ne samo u fragmentima.

Helenističko-rimski period, obuhvata vreme od smrti Aleksandra Makedonskog 323. g.p.n.e. do kraja 3. veka n.e., u kome ponovo dominiraju etička pitanja kojima se bave dve velike škole - epikurejska i stoička.

2) Srednjovekovna filozofija, (od 4-og veka n.e. do pojave renesanse u 14. veku) je period u kome su glavni problemi vezani za odnos filozofije i religije, odnosno razuma i vere. U toku srednjeg veka hrišćanstvo postaje dominantna religija u Evropi. Kulturni život odvija se mahom u okviru crkve. Mnogi sveštenici, iako prvenstveno teolozi, bave se i filozofskim problemima naslanjajući se na mislioce antičke filozofije, najviše na Platona i Aristotela.

3) Moderna filozofija, (počinje u periodu renesanse od 14. do 16. veka, a dobija zamah u 17. veku) u kojoj su glavna pitanja vezana za brzu promenu društva do koje dolazi zahvaljujući napretku u naukama. 17. vek se naziva i "doba razuma", jer se svi moderni filozofi prvenstveno bave prirodom našeg razuma pokušavajući da formulišu pravila za njegovu upotrebu koja bi vodila otkrivanju tajni prirode. Oni razum istovremeno shvataju kao moć koja može da proizvede i opravda principe oko kojih bi se ljudi mogli složiti, što bi trebalo da omogući da u društvu bude manje svađa i neprijateljstava. Period moderne filozofije završava se sa klasičnom nemačkom filozofijom u kojoj se ističu čuveni filozofi Kant i Hegel .

4) Savremena filozofija je zajedničko ime za mnoštvo pravaca i pojedinaca koji se javljaju u 19. i 20. veku. Pomenućemo sada nekoliko: marksizam, pozitivizam, egzistencijalizam i fenomenologija.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Filozofske discipline

Mnogi filozofski tekstovi grupišu se oko istih tema i pitanja. Tako nastaju filozofske discipline. One nam sada daju horizontalnu podelu filozofije, pored hronološke ili vertikalne o kojoj smo govorili. Evo osnovnih filozofskih disciplina:

1. Ontologija - nauka o biću, o onome što postoji. U staro vreme ontologija se zvala i metafizika- razmišljanje o onome što stoji iza ili u osnovi vidljivog sveta fizike. Aristotel takvo istraživanje naziva "prva filozofija". Po njegovom nišljenju, ona se bavi istraživanjem prvih principa i uzroka bića. Ontologija odgovara na pitanja: Šta je stalna, nepropadljiva osnova poznatog sveta? Kakve vrste stvarnosti postoje? Postoji li Bog? Na koji način? Kakvo je biće čovek?

Filozofi koji smatraju da je prava ili ključna stvarnost duhovne ili idealne prirode nazivaju se idealisti; a materijalisti su oni filozofi koji poriču postojanje takve stvarnosti i smatraju da je sve što postoji oblik materije.

Na primeru duše čoveka, može se videti zašto su ova pitanja važna. Ako je sve materijalno, onda je duša oblik organizacije materije i propada kada materija koja ostaje pređe u drugi oblik. Ako postoji idealna stvarnost postojanija od materijalne, onda je duša netaknuta, a za telo se može reći da propada.

2. Epistemologija, ili Teorija saznanja, bavi se načinima formiranja znanja. Ovu disciplinu je, u moderno vreme, utemeljio Džon Lok, ali su se prirodom saznanja bavili i grčki filozofi. Platon je npr. smatrao da kada učimo nešto zapravo aktiviramo sećanje na ideje koje duša po svojoj prirodi već ima u sebi, ali ih nije odmah svesna. U 17. veku formiraju se dva stanovišta o prirodi i poreklu znanja. Racionalisti smatraju da je razum, u kome postoje urođene ideje, izvor najbitnijih znanja, dok empiristi smatraju da se sve što se može znati zna preko iskustva. Epistemologija dakle odgovara na pitanja: Kako saznajemo neki određeni predmet? Šta mogu da znam? Kolika je izvesnost ljudskog znanja?

3. Etika - filozofija (nauka) o moralu. Etika pokušava da dokuči na koji način bi trebalo dolaziti do ispravnih moralnih pravila i šta je sve povezano sa moralom. Njena prva pitanja bila su: Šta je vrlina? Šta je smisao života i dobro kome treba težiti? Kasnije su ta pitanja nešto drugačija i glase: Za koja pravila i norme bi mogli da kažemo da njihovo poštovanje jednako koristi svim ljudima? Šta treba da nam bude kriterijum kada određujemo šta je moralno, a šta nije? Mogu li stavovi etike biti istiniti ili lažni? Ako se naglasak u etici stavi na iznalaženje pravila čije će poštovanje biti smatrano dužnošću, takva se etika naziva deontološka, a ukoliko se usvoji princip da je ispravno ono delo koje donosi najviše dobra, takva etika je utilitaristička.

4. Logika - disciplina koja ispituje osnovne zakone mišljenja koji važe za bilo koji predmet kojim se mišljenje bavi.

5. Metodologija - razmatranje opštih pravila koja bi trebalo usvojiti ako želimo da se uspešno bavimo naukom, ili da dobro razmišljamo o svim pitanjima sa kojima se susrećemo. Cela filozofija se može čitati kao metodologija.

6. Estetika - nauka o lepom i prirodi umetnosti. Šta je lepota? ili Šta je to što umetničkom delu daje njegovu umetničku vrednost? - pitanja su kojim se bavi estetika.

7. Hermeneutika - istraživanje fenomena razumevanja i tumačenja drugih tekstova. Kako se postaviti prema tekstu nekog autora?, Postoji li konačno, pravo tumačenje smisla nekog teksta? - pitanja su koja se javljaju u okviru hermeneutike

Filozofija često za svoj predmet uzima njoj srodne oblasti. Tako postoje filozofija religije, politike, jezika, nauke itd. Filozofija nauke je danas posebno razvijena. Bavi se pitanjima vezanim za rast naučnog znanja, optimalan metod nauke i pravi način tretiranja suparničkih teorija.