Sofisti

U toku V. veka pre nove ere u grčkim demokratijama, kakva je bila Atina, pojavila se potreba za znanjima vezanim za učestvovanje u političkom životu. Svaki atinjanin je sam morao da se brani na sudu ili da optužuje nekoga ko mu je naneo nepravdu. U skupštini su postojale političke stranke koje su se rečima i govorima borile za prevlast. Atina i drugi polisi su prolazili kroz period procvata materijalnog i kulturnog života.

Deo takvog društva bili su i sofisti, ljudi koji su druge poučavali tim znanjima i prvi naplaćivali te usluge.

Sa sofistima počinje antropološki period grčke filozofije, jer se oni nisu bavili prirodom kosmosa kao raniji filozofi. Po legendi Empedoklov učenik, Gorgija iz Leontina (483-375 g.p.n.e.), čuven po govorničkom umeću, zaključivao je da se o prirodi kosmosa ne može ništa znati, što dokazuje množina nesaglasnih učenja koja su se do tada javila u filozofiji. Saznanje stvarnosti (bića) je teško i nepouzdano, i zato se treba okrenuti pouzdanijim i korisnijim znajima koja nam mogu pomoći u svakodnevnom životu i politici, osobito znajima vezanim za ubeđivanje putem lepih i efektnih govora, znanjima koja spadaju u retoriku. Gorgija je tvrdio da bi dobar govornik pobedio pravog lekara u skupštini koja bi npr. trebalo da izabere glavnog lekara grada.

Demokritov učenik, Protagora iz Abdere (480-410 g.p.n.e.) čuven je po tezi da je "Čovek mera svih stvari". Ova teza je, preko ukazivanja da su sva znanja delo čoveka, dakle nesavršena, uvodila neku vrstu tolerancije među različitim pogledima na svet. Razvoj filozofije i bogat kulturni život doveli su do potrebe da se svi ti pogledi na svet oslobode međusobnog ugnjetavanja. U etičkoj sferi, kada ljudi biraju način života, ta teza je značila da je svako vlastan da izabere život prema sebi. Običaji raznih ljudi i naroda su različiti i svaki od njih ima pravo da sam odluči kojih će se običaja držati.

Međutim, ova teza shvatana je i nešto oštrije. "Čovek je mera svih stvari" može da znači i da je za svakoga istina ono što se njemu čini, da je sve podjednako istinito, jer ne postoji objektivna nego samo subjektivna istina. U ovom obliku, teza predstavlja relativizam - odbacivanje postojanja objektivne istine.

Relativizam nije bio stran sofistima. Taj njihov stav postao je kasnije predmet oštrog spora sa Sokratom i njegovim učenicima.

Ipak, da i sofisti nisu mogli odoleti da neka mišljenja smatraju boljim, a neka gorim, i pored sveg ograđivanja o nepostojanju objektivne istine, svedoči razlika, koju su oni uveli u filozofiju, između onoga što je po prirodi i onoga što je po ljudskoj konvenciji, zakonu ili dogovoru. U ime te razlike, sofisti Antifont i Hipija su kritikovali grčke predstave o nejednakosti ljudi, npr. razliku između Helena i varvara, govoreći da su svi ljudi po prirodi jednaki. Drugi (npr. Kalikle) su tvrdili da je opet preveliko ujednačavanje u pravima neprirodno, jer priroda dodeljuje jačima pravo da u svojoj vlasti imaju slabije i njihova dobra. Ali su svi sigurno smatrali da je ono što je "po prirodi" bolje od onoga što je samo po "konvenciji". Da je to stvar dogovora naglašavano je da bi se ukazalo da može biti promenjeno.

Pomenutim sukobom između sofista i Sokrata otvoreno je jedno trajno pitanje filozofije: Mora li se sloboda u razmišljanju i životu, platiti odustatajanjem od objektivne istine? Kako pomiriti intuiciju o "jednoj" istini i intuiciju o vrednosti slobode i legitimnosti razlika?

Pošto se objektivna istina tradicionalno otkrivala umom, a ne čulima, sofisti su na ovaj način pledirali u korist čula kao izvora saznanja.