Pošto Sokrat (Atina, oko 470-399. g.p.n.e.)nije ništa napisao, o njegovom učenju i životu znamo najviše iz Platonovih dela, u kojima je najčešće glavni lik, i iz spisa njegovog savremenika Ksenofonta - Uspomene o Sokratu.
Sokrat
je ostavio veliki pečat u filozofiji. Njegov život je za savremenike bio primer
vrline. Nije bio bogat i kao slobodan građanin istakao se hrabrošću u ratovima
koje je vodila Atina. Poznat je slučaj kada je Sokrat od Kritije, jednog od
Tridesetorice tirana, dobio naređenje da dovede tiraninovog političkog
protivnika Leanta da bi ga ovaj pogubio. Sokrat je mirno otišao kući kao da nije
dobio nikakvu naredbu. Hteo je da pokaže da mu do vlastitog života nije nimalo
stalo, ako treba da uradi nešto krajnje nepravedno. Vreme je provodio u
razgovorima koji su se prevashodno ticali pitanja šta su vrlina i pravda i kako
treba voditi ispravan život. Sokrat je, već star, bio optužen i izveden pred atinski sud. Optužba, koju je podigao izvesni Melet, glasila je da Sokrat ne poštuje Bogove koje poštuje država i da kvari atinsku omladinu učeći je da ne poštuje starije. Sokrat se branio da on nikada nije govorio protiv atinskih bogova i da je verovatno da su ga pomešali sa Anaksagorom, ali da se jeste zamerio mnogima kada ih je ispitivao o važnim pitanjima (šta je pravda, znanje, vrlina, lepota itd.), i u razgovorima im pokazivao da nisu mudri, iako su se hvalili da jesu.
Najviše
mu je zamereno što ga je delfijsko proročište proglasilo za najmudrijeg čoveka.
Sokrat kaže da se i sam začudio tom proročanstvu. Kasnije je zaključio da se to
desilo zato što najviše od svih "zna da ništa ne zna", odnosno, zna koliko je
pravu istinu teško dostići i koliko je nesavršeno ljudsko znanje.Sokrat je ipak bio osuđen na smrt, između ostalog i zato što nije hteo da se pokaje pred sudom. Ispio je otrov u atinskoj tamnici. Kasnije su se atinski građani pokajali zbog ovoga i osudili njegovog tužioca na smrt. Sokratovu odbranu opisao je njegov učenik Platon u delu "Odbrana Sokratova".
Takav kakav je bio, Sokrat se protivio stavu sofista da je svako za sebe u svom mišljenju u pravu. Protivio se tom relativizovanju vrednosti i tvrdio da mora postojati bolje i gore mišljenje, mudrije i manje mudro, tačno i netačno. Čak iako ne znamo sigurno istinit odgovor na neko pitanje, mi treba da se ponašamo kao da taj odgovor može biti samo jedan, a ne da, kao sofisti, podržavamo sva mišljenja. Doduše, lakše ćemo videti koji odgovor nije dobar, nego što ćemo pronaći onaj pravi. Ali zbog toga ne treba stati u ispitivanju predmeta, jer će nas ono sigurno pomeriti napred ka istini.
Ovo važi i kod najvažnijih pitanja o tome šta je pravda, dobro ili vrlina. Ljudi, ako samo promisle na pravi način, mogu doći do pravih odgovora na pitanje šta je dobro, tako da je vrlina vrsta znanja.
