S ONE STRANE DOBRA I ZLA

str. 9.

Šta u nama zapravo hoće «istinu»?

Zaista smo dugo zastajkivali pred pitanjem o uzroku te volje, sve dok – napokon – nismo potpuno stali pred još suštinskijim pitanjem. Postavili smo pitanje o vrednosti te volje. Pretpostavljamo da hoćemo istinu, no zašto ne bismo radije hteli neistinu? I neizvesnost? I nezanje?

str. 11.

... najveći deo svesnog mišljenja nekog filozofa potajno vode i usmeravaju određenim putevima njegovi instinkti. I iza celokupne logike i njene prividne samostalnosti u kretanju stoje vrednovanja ili – jasnije rečeno – fiziološki zahtevi za održanje određenog tipa života. Na primer, da je određenost vrednija od neodređenosti, da je privid manje vredan od «istine» - takva procenjivanja, uz svu svoju regulativnu važnost za nas, mogu ipak da budu samo prednjoplanska procenjivanja, određena vrsta niaiserie, koja može biti neophodna upravo za održanje bića kakva smo mi. Pretpostavimo, naime, da baš čovek nije «mera stvari»...

str. 12.

... mi smo skloni da tvrdimo kako su nam najlažniji sudovi (kojima pripadaju sintetički sudovi a priori) i najpotrebniji, kako čovek ne bi bio kadar da živi bez usvajanja logičkih fikcija, bez merenja stvarnosti prema čisto izmišljenom svetu bezuslovnog i samoidentičnog, bez stalnog krivotvorenja sveta uz pomoć broja, kako bi odricanje od lažnih sudova značilo odricanje od života i poricanje života. Neistinitost priznati kao uslov života – to jamačno znači, na jedan opisan način, pružati otpor uobičajenim osećanjima za vrednost; a filozofija koja se usuđuje da to čini, samu sebe već postavlja s one strane dobra i zla.

str. 13-14.

Prema tome, ne verujem da je «nagon za saznanjem» otac filozofije, već sam ubeđen da se neki drugi nagon – ovde kao i na drugom mestu – služi saznanjem (i pogrešnim shvatanjem!) kao pukim oruđem.

str. 14.

Stoga istinska naučnikova «interesovanja» obično leže na nekom drugom mestu; on se, recimo, zanima za porodicu ili sticanje para ili politiku; zaista je gotovo bez značaja da li se njegova neugledna naprava postavlja na ovo ili ono mesto u nauci, i da li od mladog radnika, «koji mnogo obećava», postaje dobar filolog ili stručnjak za gljive ili hemičar: njega ne obečežava činjenica da postaje ovo ili ono. Međutim, u filozofu ne postoji ama baš ništa što je bezlično; a naročito njegov moral pruža nedvosmisleno i presudno svedočanstvo o tome ko je on, to jest u kakvom su vrednosnom poretku najunutrašnjiji nagoni njegove prirode postavljeni jedan spram drugog.

str. 14-15.

Koliko su filozofi kadri da budu zli! Ne znam ništa otrovnije od šale koju je sebi dozvolio Epikur a koja se odnosi na Platona i platonovce: nazvao ih je Dionysiokolakes-ima. To doslovno i prvenstveno znači: «Dionizijeve udvorice», drugim rečima – tiraninov prtljag i čankolizi; ali uza sve to želi se reći: «Sve su to glumci koji u sebi nemaju ničeg pravog» (jer je reč Dionysokolax bila popularni naziv za glumca). A taj drugi sloj značenja je zapravo pakost koju je Epikur upravio prema Platonu; njemu je dodijao veličanstveni manir, dozlogrdila mizanscena u koju se Platon skupa sa svojim učenicima razumevao, no u koju se nije razumevao Epikur, stari učitelj sa Samosa, koji je – sedevši skriven u svom malom vrtu u Atini – napisao tri stotine knjiga, ko zna? možda iz slavoljublja i gneva prema Platonu?

str. 15.

U svakoj filozofiji postoji jedna tačka, kad filozofovo «ubeđenje» stupa na scenu – ili da upotrebim jezik stare misterije:

adventavit asinus
pulcher et fortissimus.

str. 18-19.

«Kako su mogućni sintetički sudovi a priori?» - pitao se Kant; i šta je on zapravo odgovorio? Oni su mogućni «na osnovu jedne sposobnosti»; ali, na žalost, odgovor nije dat sa ove četiri reči, već tako podrobno, dostojanstveno i sa takvim razmetanjem nemačkim smislom za dubinu i zapetljavanje, da se prečula vesela niaiserie allemande koja se krila u takvom odgovoru. Ljudi su billi čak van sebe zbog te nove sposobnosti, i likovanje je dostiglo vrhunac, kad je Kant u čoveku otkrio i moralnu sposobnost, jer su u to vreme Nemci još bili moralni i posve neskloni real-politici.

str. 19-20.

«Na osnovu jedne sposobnosti», rekao je on, ili barem mislio. No, zar je to – odgovor? Objašnjenje? Ili, nije li to, štaviše, samo ponavljanje pitanja? Kako opijum izaziva san? «Na osnovu jedne sposobnosti», naime – izaziva ga virtus dormitiva, odgovara lekar kod Molijera,

quia est in eo virtus dormitiva,
cujus est natura sensus assoupire.

No takvi odgovori pripadaju komediji, i krajnje je vreme da se Kantovo pitanje: «Kako su mogućni sintetički sudovi a priori?» zameni drugim pitanjem: «Zašto je verovanje u takve sudove nužno?» - naime, da se shvati kako se – u svrhu održanja bića naše vrste – mora verovati da su takvi sudovi istiniti; zato oni, naravno, i mogu da budu pogrešni sudovi! Ili, rečeno razgovetnije i grublje: sintetički sudovi a priori ne bi trebalo uopšte «da budu mogućni»; (...) u našim ustima oni nisu ništa drugo do lažni sudovi.

str. 24.

«Ja mislim, i znam da je to – u najmanju ruku – istinito, stvarno i izvesno» - taj će kod današnjeg filozofa zateći spreman osmeh i dva znaka pitanja. «Gospodine», možda će mu filozof dati na znanje, «nemogućno je da se ne varate; ali zašto insistirate na istini?»

str. 29.

Zahtevanje «slobodne volje» u superlativnom metafizičkom smislu, koji na žalost još uvek vlada u glavama polu-obučenih, zahtev da čovek sam snosi potpunu i krajnju odgovornost za svoje postupke i da se nje rasterete Bog, svet, preci, slučaj i društvo – ne znači, naime, ništa manje do zahtev da se bude ona causa sui i da se čovek – držeći samog sebe za kosu – jednom više no minhauzenovskom drskošću prevuče iz baruštine ništavila u postojanje. (...) Nema potrebe da se «uzrok» i «posledica» postvaruju, kao što to čine prirodnjaci.

str. 30.

U onom «po sebi» ne postoji ništa od «kauzalnih veza», «nužnosti», «psihološke neslobode», tu ne sledi «posledica za uzrokom» niti vlada kakav «zakon». Mi sami smo ti što su izmislili uzroke, sled, zamenljivost, relativnost, prisilu, broj, zakon, slobodu, razlog i svrhu; i kad taj znakovni svet unosimo i uplićemo u stvari kao da on egzistira «po sebi», mi još jednom postupamo kao što smo vazda i postupali, naime – mitološki. «Neslobodna volja» je mitologija; u stvarnom životu reč je samo o jakim i slabim voljama.

str. 36-37.

Sakrijte se! Navucite obrazine i budite uglađeni, da bi vas smatrali onima što niste! Ili sebi ulijte malo straha! I ne zaboravite mi vrt, vrt sa zlatnom ogradom! Okružite se ljudima koji su nalik vrtu ili – muzici na vodi u sutonu, kad dan već postaje sećanje! Izaberite dobru usamljenost – slobnodu, raskalašnu i laku – koja će vam takođe dati pravo da ostanete dobri u bilo kom smislu!

str. 37-38.

Ko se pokatkad, u ophođenju s ljudima, ne svetluca u svim bojama mučnine, ko ne pozeleni i ne posivi od gađenja, sitosti, saosećanja, turobnosti i usamljenosti – taj jamačno nije čovek sa istančanijim ukusom; no ako on na sebe nevoljno preuzima sav taj teret i gađenje, ako ih jednako izbegava i, kao što rekoh, tiho i ponosito ostaje skriven u svom dvorcu, jedno je izvesno: on nije stvoren ni predodređen za saznanje. Jer, kao takav, on bi jednog dana morao sebi reći: «Neka đavo odnese moj dobar ukus! Ali pravilo je zanimljivije nego izuzetak – nego ja što sam izuzetak!» - pa bi pošao dole, pre svega – «unutra». (...) ... silno preodevanje, samoosavlađivanje, poverljivost, loše ophođenje – a svako ophođenje je loše sem onog sa sebi ravnim – to čini neophodni deo životne istorije svakog filozofa, možda najneprijatniji, najmrskiji i razočarenjima najizdašniji deo. (...) Cinizam je jedini vid u kojem se niske duše približavaju čestitosti; i viši čovek mora kod svakog prostijeg ili uglađenijeg cinizma otvoriti uši i svaki put sebi poželeti sreću, kad se upravo pred njim oglašava lakrdijaš lišen srama ili naučni satir. Postoje čak slučajevi u kojima se opčinjenost meša s gađenjem.

str. 41. (nezavisnost, hrabrost)

Nezavisnost je za malobrojne; to je privilegija snažnih. (...) On se upućuje u lavirint, uhiljadostručuje opasnosti koje život već sa sobom donosi, opasnosti od kojih nije najneznatnija ona da niko ne može videti gde i kako on gubi svoj put, postaje samotan i koga kida na komade nekakav Minotaur savesti. Recimo da neko takav propada, ovo se događa tako daleko od ljudskog razumevanja da to niko ne oseća niti s njim saoseća. A on ne može više natrag! Nije više kadar ni da se vrati ljudskom milosrđu!

str. 42.

Naši najviši uvidi moraju – i treba! – da zvuče kao gluposti i pokatkad kao zločini, kad nedopustivo dopiru do ušiju onih što nisu ni stvoreni ni predodređeni za njih. (...) ... ono što je suštinskije jeste da on stvari gleda odozdo nagore, ezoterik ih gleda odozgo nadole! U duši postoje visine s kojih čak i tragedija prestaje da izgleda tragično; i sakupljen sav bol sveta – ko bi se drznuo da odluči da li nas njegov prizor nužno zavodi i nagoni da osećamo sapatnju i, na taj način, dvostruki bol?... Ono što višem tipu ljudi služi za hranu i nasladu, mora biti gotovo otrov veoma raznolikom i nižem tipu. (...) Knjige za ceo svet su knjige što zadah šire: nos malih ljudi lepi se za njih. Gde narod jede i pije, čak i gde obozava, tu obično smrdi. Ne treba ići u crkve, ako se želi udisati čist vazduh.

str. 43.

Kasnije, kad se mlada duša – izmučena sve samim razočaranjima – najzad podozrivo okrene prema samoj sebi, još uvek vrela i divlja, čak u svojoj podozrivosti i griži savesti: kako se sada gnevi, kako nestrpljivo kida sebe na komade, kako se sveti za svoje dugotrajno samozaslepljivanje, kao da je ono bilo dragovoljna zaslepljenost! U tom prelasku čovek kažnjava samog sebe uz pomoć nepoverenja prema svojim osećanjima; on sumnjom kinji svoju oduševljenost, čak i mirnu savest oseća kao opasnost, tako reći kao samoprikrivanje i iscrpljivanje istančanije čestitosti; a, pre svega, on se načelno opredeljuje protiv «mladosti». – Deset godina kasnije shvata shvata se da je i sve to još bilo – mladost!

str. 45.

Nema drugog izlaza: osećanja predanosti, samožrtvovanja za bližnjeg, čitav moral samoodricanja moraju se nemilosrdno dovesti u pitanje i izvesti na sud – isto tako kao i estetika «nezainteresovanog posmatranja», pod čijim vidom štrojenje umetnosti – danas dovoljno zavodljivo – pokušava sebi pribaviti mirnu savest. Premnogo je draži i šećera u osećanjima onoga «za druge», «ne za mene», kao da tu nema potrebe da se bude dvostruko nepoverljiv i da se pita: «Nisu li ona možda – zavođenja?»

Što se osećanja dopadaju – onome u kome se javljaju i onome ko uživa njihove plodove, a i pukom gledaocu – to još ne predstavlja argument u njihovu korist, već poziva upravo na opreznost. Budimo, dakle, oprezni!

str. 52.

Čovek mora samog sebe izložiti iskušenjima kako bi video da je predodređen za nezavisnost i naređivanje. (...) Ne treba se kloniti svojih iskušenja, premda su ona možda najopasnija igra. (...) Ne treba se vezivati za neku ličnost, pa bila ona i najdraža – svaka ličnost je tamnica, a i skrovište. (...) Ne treba se vezivati za sažaljenje: čak ni ako se ono odnosi na višeg čoveka u čiju retku muku i bespomoćnost gledamo samo zahvaljujući slučaju. Ne treba se vezivati za nauku: pa makar nas mamila i najdragocenijim nalazima koji su, na izgled, sačuvani upravo za nas. Ne treba se vezivati za svoju sopstvenu odvojenost, za onu daljinu i tuđinu kojima sladostrasno teži ptica što sve više uzleće ne bi li ispod sebe što više toga videla – opasnost onog što leti. Ne treba da se vezujemo za svoje vlastite vrline ni da, kao celina, postanemo žrtva bilo koje pojedinosti u nama, na primer – svoje «gostoljubivosti» koja je opasnost nad opasnostima za uzvišene i bogate duše što sebe troše rasipnički, gotovo ravnodušno, i vrlinu velikodušnosti preuveličavaju do poroka. Čovek mora znati da se čuva: to je najveće iskušenje nezavisnosti.

str. 53.

... velike stvari ostaju za velike, bezdani – za duboke, tananost i groza – za uglađene i, ukratko, sve retko – za retke ljude.

str. 77.

Ko je skroz-naskroz učitelj, sve stvari – čak i samog sebe – uzima ozbiljno samo s obzirom na svoje učenike.

str. 78.

Čovek je loše motrio na život, ako nije video i ruku što, puna obzira – ubija.

str. 78.

Dok god budeš zvezde osećao kao nešto «iznad sebe», nedostajaće ti oko onoga što saznaje.

str. 78.

Ne snaga, već trajanje uzvišenih osećanja stvara uzvišenog čoveka.

str. 79.

Duša koja zna da je voljena, ali koja sama ne voli – otkriva svoj talog: pomalja se ono što je na njenom dnu.

str. 80.

«Osećati samilost prema svakome» - ne znači li to okrutnost i tiraniju prema tebi, moj dragi susede!

str. 80.

Žena uči da mrzi u onoj meri u kojoj gubi svoju moć opčinjavanja.

str. 83.

Glas razočaranog. – «Osluškivao sam odjek, a čuo sam jedino hvalu -»

str. 83.

Opasnost u sreći. – «Sad mi sve ide naruku, sad volim svaku sudbinu; ko želi da bude moja sudbina?»

str. 89.

U osveti i u ljubavi žena je varvarskija od muškarca.

str. 89.

Ovo su najčednije reči koje sam čuo: «Dans le veritable amour c'est l'ame, qui enveloppe le corps.»

str. 90.

Ko se nadmeće s čudovištima, može videti da pri tom on sam ne postaje čudovište. A kad dugo gledaš u bezdan, bezdan takođe gleda u tebe.

str. 90.

Iz starih firentinskih novela, a sem toga – i iz života: «Buona femmina e mala femmina vuol bastone.»

str. 102-103.

U Platonovom moralu ima nešto što zapravo ne pripada Platonu, već se zatiče samo u njegovoj filozofiji, mogli bismo reći – uprkos Platonu: naime, reč je o sokratizmu, za koji je on zapravo imao prearistokratsku prirodu. «Niko ne želi da samom sebi pričini štetu, otuda se sve rđavo zbiva nedobrovoljno. Jer rđav čovek samom sebi nanosi štetu: to on ne bi učinio da je znao da ono rđavo jeste rđavo. Shodno tome, rđav čovek je rđav samo zato što je u zabludi; lišimo li ga njegove zablude, on će nužno postati – dobar.»

Taj način izvođenja zaključka odaje zadah svetine koja u rđavim postupcima vidi samo nemline posledice, pa stoga i sudi: «Glupo je činiti ono što je rđavo», dok – ne dvoumeći se – «dobro» smatra istovetnim s «korisnim i prijatnim». U svakom moralnom utilitarizmu reč je o istom zaključivanju, te čovek – sledeći svoj njuh – retko kad može da zaluta.

str. 114.

Da li se mnogo ili malo opasnosti po zajednicu i jednakost krije u mišljenju, nekom stanju i afektima, u volji i darovitosti – to je sada moralna perspektiva: strah je i tu majka morala. Najviši i najsnažniji nagoni, kad strasno izbijaju i kad pojedinca gone daleko preko proseka i niskosti krdske savesti, razaraju samoosećanje zajednice, njenu veru u sebe i, tako reći, lome joj kičmu. Shodno tome, upravo se ti nagoni u najvećoj meri žigošu i ocrnjuju. Uzvišena i nezavisna duhovnost, volja za samostalnost, pa čak i moćan um osećaju se kao opasnost; sve ono što pojedinca uzdiže iznad krda i što bližnjem pričinjava strah, od sada se naziva zlim; pravedna, skromna, ponizna i saobražavajuća duhovna nastrojenost, srednja mera u željama stiče moralne oznake i počasti. (...) ... uzvišena i neuzdrmljiva otmenost i samoodgovornost osećaju se gotovo kao uvreda i pobuđuju nepoverenje; «jagnje» - još više «ovca» - stiče poštovanje.

str. 118.

... ko shvata kob koja skriveno leži u besmislenoj jednostavnosti i slepom prihvatanju «modernih ideja», a još više u čitavom hrišćansko-evropskom moralu – taj pati od nespokojstva, s kojim se nijedno drugo ne može uporediti. On jednim pogledom obuhvata sve ono što bi se još moglo – pri povoljnom sakupljanju i uvećavanju snaga i zadataka – načiniti od čoveka; sa svim znanjem svoje savesti on zna koliko je čovek još neiscrpan za najveće mogućnosti i kako je često tip «čovek» pristajao na tajnovite odluke i nove puteve.

str. 128.

Objektivni čovek je oruđe, dragocen, lako povredljiv i lakopomutljiv merni instrument i ogledalska narava koju treba štedeti i uvažavati; ali on nije nikakav cilj, nikakav izlaz i ushod, nikakav komplementaran čovek u kojem se opravdava ostalo postojanje. (...) ... on nije ništa čvrsto, moćno i samostalno što želi da bude gospodar; štaviše, on je nežna, blago naduvana i pokretna grnčareva forma koja najpre mora sačekati bilo kakav sadržaj i građu, da bi se po njima «oblikovala».

str. 138.

«Najveći treba da bude onaj koji može da bude najusamljeniji, najskriveniji i najdevijantniji; najveći treba da je čovek s one strane dobra i zla, gospodar svojih vrlina, onaj što je prebogat voljom; veličinom valja nazvati upravo ovo: moć da se sjedine mnogostranost i celovitost, širina i punoća.»

str. 141.

... mi ozbiljni ljudi dvadesetog stoleća – sa svom svojom opakom radoznalošću, svojom mnogostranošću i umetnošću u preodevanju, svojom mekom i zaslađenom okrutnošću u duhu i čulima – verovatno ćemo, ako budemo morali da imamo vrline, imati samo takve koje su naučile da se najbolje slažu s našim najtajnovitijim i najsnažnijim naklonostima, s našim najprešnijim potrebama. (...) A ima li štogod lepše od traganja z asvojim vlastitim vrlinama? Zar već to gotovo ne znači: verovati u svoje sopstvene vrline? Ali ovo «verovati u svoje vrline» - nije li to u biti ono isto što se negda nazivalo svojom «mirnom savešću».

str. 143.

Blaženi su oni što zaboravljaju: jer izlaze «nakraj» i sa svojim glupostima.

str. 146.

Svaki neegostički moral, koji se uzima bezuslovno i koji se obraća svakom, ogrešuje se ne samo o ukus: on je podstrek za greh neizvršenja, jedno zavođenje više pod obrazinom čovekoljublja – i upravo zavođenje i vređanje uzvišenih i ređih ljudi koji su povlašćeni. Morale je neophodno prinuditi da najpre uvažavaju poredak vrednosti, treba im njihovu uobraženost utiskivati u savest.

str. 146.

Tamo gde se danas propoveda sapatnja – i, ako pažljivo oslušnete, to je jedina religija koja se sada propoveda – neka psiholog otvori uši: kroz celokupnu taštinu i buku, koje su svojstvene tim (kao i svim) propovednicima, on će čuti strastan, iskidan i pravi glas samopreziranja.

str. 150-151.

Hedonizam, pesimizam, utilitarizam ili eudemonizam – svi ti načini mišljenja, koji vrednost stvari mere prema zadovoljstvu i patnji, to jest prema propratnim stanjima i sporednim činjenicama, samo su načini mišljenja, što stoje u prednjem planu, i naivnosti na koje će svako – ko je svestan stvaralačkih moći umetnikove svesti – pogledati s podsmehom i ne bez sažaljenja. (...) Vi želite, ako je mogućno – ne postoji sumanutije «ako je mogućno» - otkloniti patnju. A mi? Zacelo se čini, da mi želimo da se uzvišenije i gore pati no što se igda patilo. Blagostanje, kako ga vi shvatate – to nije cilj, već je, čini nam se, kraj, stanje koje smesta čoveka čini smešnim i dostojnim prezira – koje čini poželjnim njegov poraz! Disciplinovanje patnje, velike patnje – zar ne znate da je samo to disciplinovanje dosad stvorilo sva čovekova uzvinuća? Ona napetost duše u nesreći, napetost koja odgaja njenu snagu, jezu pred prizorom golemog propadanja, njenu pronicljivost i hrabrost u podnošenju, izdržavanju, tumačenju i iskrorišćavanju nesreće i sve što su joj poklonili dubina, tajna, obrazina, duh, lukavstvo i veličina – zar to nije dar patnje, disciplinovanja velike patnje? U čoveku su sjedinjeni kreatura i kreator: u njemu se nalazi materijal, odlomak, bogatstvo, ilovača, đubre, besmisao i haos; ali u čoveku se nalazi i kreator, oblikovalac, čekićna čvrstoća, božanski gledalac i sedmi dan – razumete li ovu protivrečnost? i to da se vaša sapatnja odnosi na «kreaturu u čoveku», na ono što se mora oblikovati, kršiti, iskivati, kidati, spaljivati, užarivati i pročišćavati – što nužno mora i treba da pati? A naša sapatnja – zar ne shvatate za koga važi naša obrnuta sapatnja kad se opire vašoj sapatnji, kao najgoroj od svih razmekšalosti i slabosti?

str. 155-156.

Mi treba da promenimo svoje shvatanje o surovosti i da otvorimo oči; napokon, treba da se naučimo nestrpljenju, kako takve nesrkomne i pogoleme zablude ne bi više – kreposno i drusko – unaokolo tumarale, zablude koje su, na primer, u odnosu na tragediju pothranjivali i stari i novi filozofi. Bezmalo sve što se naziva «višom kulturom» počiva na oduhovljavanju i produbljivanju surovosti – ovo je moja postavka; ta «divlja životinja» uopšte nije dotučena; naprotiv, ona živi i buja, samo što se prometnula u – božanstvo. Ono što čini bolnu slast tragedije jeste surovost; ono što u takozvanom tragičnom saosećanju, pa – u biti – čak i u svemu uzvišenom, koje obuhvata i najveću i najnežniju čar metafizike, deluje prijatno, svoju slatkoću dobija jedino od dodatka surovosti. Ono u čemu Rimljnin u areni, Španac posmatrajući lomače i borbu bikova, današnji Japanac što hrli na tragediju, radnik iz pariskog predgrađa, koji oseća čežnju za krvavim revolucijama, vagnerijanka koja se – suzbijajući svoju volju – «prepušta» Tristanu i Izoldi – ono u čemu svi oni uživaju i što kane da, sa tajnovitim žarom, ispiju, to su začinjena pića velike Kirke – «surovosti». Kako bismo sve to pojmili, moramo – dagobme – odbaciti negdašnju nespretnu psihologiju koja o surovosti nije umela reći ništa sem da ona nastaje pred prizorom tuđe patnje. Postoji izdašno, preizdašno uživanje i u sopstvenoj patnji, u samonanošenju boli; tamo gde se čovek može nagovoriti na samoporicanje u religioznom smislu, ili na samoosakaćivanje, kao kod Feničana i asketa, ili uopšte na obeščuljavanje i skrušenost, na puritanske pokajničke grčeve, na vivisekciju savesti i na sacrifizio dell' intelletto a la Paskal – tu ga krišom primamljuje i potiskuje napred njegova surovost, ona opaka jeza surovosti, primenjene na njemu samom. Najposle, razmotrimo činjenicu da čak saznavalac dela kao umetnik i preobražavalac surovosti, time što svoj duh sili na spoznaju koja nije u skladu s naklonošću duha a dovoljno često ni sa željama njegova srca: on svoj duh i srce nagoni da kažu Ne tamo gde bi i sam hteo reći Da, gde bi hteo da voli i obožava. Zacelo, već svako insistiranje na produbljenosti i temeljitosti jeste silovanje, namerno nanošenje boli osnovnoj volji duha koji jednako teži prividu i površnosti; već u svakoj želji za saznanjem nalazi se kap surovosti.

str. 158.

Toj volji za privid, pojednostavljivanje, obrazinu, ogrtač, ukratko: volja za površinu – jer svaka površina je ogrtač – suprostavlja se tanana sklonost saznavaoca koji stvari razmatra i hoće da razmatra duboko, sa svih strana i temeljno – suprotstavlja se kao neka vrsta surovosti intelektualne savesti i ukusa, surovosti koju će svaki iole hrabriji mislilac u sebi prepoznati, pod pretpostavkom da je dovoljno dugo na samog sebe nemilice i oštro gledao i da se navikao na strogu disciplinu, pa i stroge reči. On će reći: «U sklonosti moga duha ima nešto surovo»; neka oni što imaju vrline i što su dostojni ljubavi pokušaju da ga u tome razuvere!

str. 159.

Učenje nas preobražava. (...) Ali u našem osnovu, posve «dole», postoji – dabogme – nešto čemu se ne možemo naučiti, postoji granit duhovnog fatuma, prethodnih odluka i odgovora na unapred izabrana pitanja.

str. 160-161.

Već sada se čuju ženski glasovi koji – tako mi svetog Aristofana! – izazivaju užas; oni s pretećom medicinskom jasnošću izražavaju sve ono što žena hoće od muškarca. Ne pokazuje li žena najgoru vrstu ukusa, kad se na taj način sprema da kroči na tle nauke? (...) Najposle, ma šta žene pisale o «ženi», imamo dobrih razloga za sumnju da li žena zapravo hoće da išta sazna o samoj sebi – da li može hteti... Ako žena na taj način ne traži neki novi ukras za sebe – ipak, mislim da samoukrašavanje pripada večno ženskom? – dobro, onda ona hoće da je se plašimo: možda hoće vlast. Međutim, ona neće istinu: šta se žene tiče istina!? Od samog početka njoj ništa nije stranije, odvratnije i neprijateljskije od istine; ženina velika umetnost jeste laž, njena najvažnija stvar – privid i lepota. (...)

Ženi je bilo od koristi, kad je Napoleon suviše govorljivoj gospođi de Stal dao na znanje: mulier taceat in politicis!

A ja mislim da je pravi prijatelj žena onaj koji im danas dovikne: mulier taceat de muliere!

str. 163.

Kome zahvalna da budem u sreći velikoj? Bogu – i krojačici svojoj.

str. 163.

Mlada žena: jazbina cvećem prekrivena. Stara žena: aždaja ostrvljena.

str. 163.

Sažet govor, a dubok smisao – magarice, čuvaj se, klizavo je!

str. 164.

Pogrešiti u osnovnom problemu «muškarca i žene», poricati najneizmerniji antagonizam između njih i nužnost večno neprijateljske napetosti, sanjati, možda, o jednakim pravima, zahtevima i dužnostima, istom vaspitanju: to je tipičan znak plitkoumnosti, te se mislilac koji je na tom opasnom mestu pokazao plitkost – plitkost svog instinkta! – može uopšte smatrati sumnjivim, još više, izdanim i otkrivenim; on će, po svoj prilici, za sva temeljna pitanja života, pa i budućeg života, biti suviše «kratak» i neće moći da se spusti na neku dubinu. Međutim, čovek koji ima dubinu – u svom duhu kao i u svojim prohtevima, uključujući i onu dubinu čovekoljublja, koja je sposobna za strogost i čvrstinu te se lako s njima brka – može o ženi misliti samo na orijentalan način: on mora ženu posmatrati kao posed, vlasništvo koje se može staviti pod ključ, kao nešto što je predodređeno da služi i što u tom služenju postiže savršenstvo; u svom odnosu prema ženi on se mora oslanjati na golemi azijski razum, na azijski instinkt premoćnosti, kao što su to negda činili Grci, ti najbolji baštinici i učenici Azije, koji su – kao što je poznato – od Homera do Periklova doba, s rastom svoje kulture i moći, korak po korak postajali i stroži, ukratko – orijentalniji, u svom odnosu prema ženi.

str. 165.

Ni u jednom razdoblju muškarci se nisu prema slabijem polu odnosili s takvim poštovanjem, kao što se danas odnose. (...) Taj danak u poštovanju smatra se bezmalo uvredljivim, u sticaju prava pretpostavlja se nadmetanje, pa čak i borba: jednom rečju, žena gubi stid. Odmah dodajmo – gubi svoj ukus. Ona zaboravlja da se plaši od muškarca: ali žena, koja «zaboravlja da se plaši», napušta svoje najženskije instinkte. Što žena izlazi na videlo, kad se ona strana muškarca koja uliva strah, recimo određenije, kad se muškarac u muškarcu više ne želi i ne odgaja – dovoljno je pravedno a i shvatljivo; ono što se teže shvata jeste činjenica da se žena upravo time – izopačava. (...) «Žena kao službenik» stoji ispisano na dverima modernog društva koje se formira. Time što se ona, na taj način, dokopava novih prava, što nastoji da postane «gospodar» i što na svojim zastavama i zastavicama ispisuje «napredak» žene, sa strahotnom jasnošću odvija se suprotan proces: žena nazaduje. (...) «emancipacija žene», ukoliko je zahtevaju i podupiru same žene (a ne samo plitkoumni muškarci), pokazuje se tako kao naročiti simptom rastućeg slabljenja i otupljivanje najženskijih instinkata.

str. 167.

Ono što u nama izaziva poštovanje prema ženi a dovoljno često i strah od nje, jeste njena priroda, koja je «prirodnija» od muškarčeve, njena istinska, zverska i prepredena gipkost, njena tigrovska kandža ispod rukavice, naivnost u njenom egoizmu, njena neodgojljivost i nepripitomljivost, neshvatljivost, širina i promenljivost njenih prohteva i vrlina... Ono što – pored grdnog straha – izaziva i sažaljenje prema toj opakoj i lepoj mački – «ženi», jeste činjenica da ona izgleda mučeničkije, povredljivije, s golemijom potrebom za ljubavlju i većma osuđena na razočaranje od bilo koje životinje. Strah i sažaljenje: s tim osećanjima je muškarac dosad stajao pred ženom, vazda s jednom nogom već u tragediji koja razara time što uznosi. Šta? I sve to treba da se privede kraju? Lišavanje žene njenih čari je u toku? Žena malo-pomalo biva sve dosadnija?

str. 195.

Dosad je svako uzdizanje tipa «čovek» bilo delo aristokratskog društva – i tako će vazda biti – društva koje veruje u dugu lestvicu hijerarhijskih kategorija i razlika u vrednosti između ljudi, i kome je potrebno ropstvo u bilo kom smislu. Bez patosa distance, koji izrasta iz razlike otelovljene između staleža, iz stalnog gledanja – izdaleka i ozgo – vladajuće kaste na podanike i oruđa, i iz njenog – takođe stalnog – vežbanja u pokoravanju i naređivanju, obzdavanju i držanju na distanci, ne bi nikako mogao da izraste ni onaj drugi tajnovitiji patos, ona žarka želja za svagda novim širenjem distance unutar same duše, ono stvaranje sve uzvišenijih, ređih, daljih, rasprostritijih i obuhvatnijih stanja, ukratko: baš uzdizanje tipa «čovek», stalno «čovekovo prevladavanje samog sebe» - da se jednom moralnom formulom poslužimo u nadmoralnom smislu.

str. 198.

Postoji moral gospodara i moral robova.

str. 198-199.

Preziremo kukavicu, plašljivca, sitničara, onog što misli na ograničenu korist; isto tako, preziremo nepoverljivca s njegovim neslobodnim pogledom, onog koji ponižava samog sebe, psećolike ljude koji se prepuštaju zlostavljanju, bogoradećeg ulagljivca, pre svega – lažova: svi aristokrati u sebi gaje tvrdu veru da prost narod laže. «Mi istinoslovci» - tako su u staroj Grčkoj plemići sebe nazivali.

str. 199-200.

Verovanje u samog sebe, ponos na samog sebe, duboko neprijateljstvo i ironija prema «nesebičnosti» svakako u podjednakoj meri pripadaju aristokratskom moralu kao i blago potcenjivanje saosećanja i «toplog srca», prema kojima treba biti oprezan. (...)

Ali moral gospodara današnjem ukusu je najviše stran i mučan strogošću svog načela da čovek ima dužnosti samo prema sebi ravnom; da se prema ljudima nižeg ranga, prema svemu stranom može delati po nahođenju ili «kako srce hoće», a – u svakom slučaju – «s one strane dobra i zla»; tu svoje mesto mogu naći sažaljenje i slična osećanja.

str. 201.

Antiteza dostiže svoj vrhunac kad se, napkon – shodno logici morala robova – i «dobar» čovek tog morala prevuče izvesnom nijanskom potcenjivanja (koje može da bude blago i dobronamerno), jer dobar čovek u okviru načina mišljenja svojstvenog robovima mora – u svakom slučaju – biti bezopasan: on je dobrodušan, lako nasamarljiv, možda pomalo glup, un bonhomme. Svuda gde prevagu stiče moral robova, jezik pokazuje sklonost da reči «dobar» i «glup» približi jednu drugoj.

Poslednja istinska razlika: zahtevanje slobode, isnstinkt za sreću i suptilnosti osećanja slobode nužno pripadaju moralu i moralnosti robova, kao što su umetničko i sanjarsko strahopoštovanje i samoodricanje redovni simptom asristokratskog načina mišljenja i vrednovanja.

str. 202-203.

Čovek plemićka roda mora sebe, naročito uz pomoć istorije, prisiliti da pokaže kako je od pamtiveka u svim, bilo koliko zavisnim društvenim slojevima prost čovek bio samo ono što su drugi mislili da on jeste – nimalo naviknut na to da sam postavlja vrednosti, on ni sebi nije pripisivao neku drugu vrednost sem one koju su mu pridavali njegovi gospodari (jer je stvaranje vrednosti u istinskom smislu pravo gospodara).

str. 203.

Tašt čovek se raduje svakom dobrom mišljenju koje o sebi čuje (posve nezavisno od bilo kakvog razmatranja njegove korisnosti, a isto tako nezavisno od njegove istinitosti ili netačnosti), baš kao što i pati od svakog rđavog mišljenja: jer, on se potčinjava i jednom i drugom, oseća da im je potčinjen, zbog onog najstarijeg instinkta potčinjavanja, koji izbija u njemu.

str. 206-207.

Prostota nekih priroda odjednom izbija poput prljave vode, kad se pronese kakav sveti sud, kakva dragocenost iz zaključanih kovčega, kakva knjiga sa znacima velike sudbine; a, na drugoj strani, postoji nedragovoljna onemelost, oklevanje oka, smirivanje svih pokreta u kojima se izražava da duša oseća blizinu onog što je najdostojnije poštovanja.

str. 208-209.

I pored opasnosti da ću povrediti nečije nežne uši, tvrdim: egoizam pripada suštini aristokratske duše, mislim – ona tvrda vera da bićima, kakva «smo mi», druga bića, naravno moraju da se potčinjavaju i da im se žrtvuju. Tu činjenicu svog egoizma aristokratska duša prihvata bez i najmanjeg pitanja, a i bez osećanja tvrdoće, prisile i samovolje, štaviše, kao nešto što je možda utemeljeno u prazakonu stvari; ako za to ona potraži ime, reći će: «To je sama pravednost.»

str. 209.

Pojam «milosti» nema smisla i mirisa inter pares; možda postoji subliman način da se dopusti da, tako reći, odozgo padaju pokloni i da se, poput kapi, žudno ispijaju: ali za tu umetnost i takvo držanje aristokratska duša nije sposobna. U tome je sprečava njen egoizam: ona uopšte nerado gleda «uvis» - gleda ili preda se, horizontalno i polako, ili nadole: ona zna da je na samom vrhu.

str. 209.

«Zacelo, visoko poštovati možemo samo onog koji ne traži samog sebe.» - Gete savetniku Šloseru.

str. 211.

Ako je odvajkada nevolja jedne drugima približavala samo takve ljude, koji su bili kadri da se razumeju sličnim znacima, potrebama i doživljajima – onda se, u celini uzev, pokazuje da je laka saopštljivost nevolje – to jest, na kraju krajeva, sposobnost doživljavanja samo prosečnih i zajedničkih iskustava – morala među svim nasiljima, koje je čovek dosad pretrpeo, biti najgolemije. Sličniji, običniji ljudi bili su i jesu svagda u prednosti; oni odabraniji, suptilniji, ređi, teže razumljivi lako ostaju sami, prilikom svog osamostaljivanja podležu nesrećama i retko produžavaju svoju vrstu. Moraju se prizvati u pomoć ogromne protivsnage, da bi se osujetio taj prirodni, odveć prirodni progressus in simile, čovekovo razvijanje u pravcu sličnog, običnog, prosečnog, krdskog – zajedničkog!

str. 213-214.

Mogućno je da ispod svete legende, u koju se prerušava Isusov život, leži skriven jedan od najbolnijih slučajeva mučeništva, koje doživljava onaj što spoznaje ljubav: mučeništvo najnevinijeg i najpožudnijeg srca kome nigda nije bilo dovoljno ljudske ljubavi, koje nije zahtevalo ništa drugo sem ljubavi i da bude voljeno, srca s neumoljivošću, sumanutošću i strahotnim izlivima gneva prema onima koji su mu uskraćivali ljubav; istorija jednog nevoljnika, nesitog i nezasitljivog ljubavi, koji je morao da izmisli pakao, kako bi u njega slao one koji nisu hteli da ga vole – i koji je, najzad, spoznavši ljudsku ljubav, bio prinuđen da izmisli Boga koji oličava potpunu ljubav i moć da se potpuno voli; nevoljnika koji se sažalio na ljudsku ljubav, jer je ona tako zlehudna i neiskusna. Ko na taj način oseća, ko o ljubavi zna sve to – traži smrt.

Ali, zašto da se prepuštamo takvim bolnim razmišljanjima? Sem, ako na to nismo prinuđeni.

str. 214-215.

Duhovna oholost i odvratnost svakog čoveka koji je dugo patio – nivo patnje, koji su ljudi kadri da dosegnu, bezmalo određuje njihovo mesto u rangovnom poretku – njegova jezovita uverenost (kojom je on skroz prožet i obojen) da zahvaljujući svojoj patnji zna više no što mogu znati najrazboritiji i najmudriji ljudi, da poznaje silne daleke, strahotne svetove u kojima se negda osećao «kao kod kuće» i o kojima «vi nemate ni pojma!» - ta mučenikova duhovna i nema oholost, ta ponositost izabranika saznanja, «posvećenika», gotovo žrtve saznanja, smatra sve vidove prerušavanja potrebnim, kako bi se zaštitila od dodira nametljivih i sažaljivih ruku, i, uopšte, od svega što joj u bolu nije ravno. Duboka patnja oplemenjava; ona nas izdvaja od ostalog sveta. Jedan od najtananijih vidova prerušavanja jeste epikureizam i izvesna razmetjliva hrabrost ukusa, koja olako uzima patnju i koja se opire svemu što je žalosno i duboko. Postoje «vedri ljudi» koji se služe vedrinom zato što zahvaljujući njoj bivaju pogrešno shvaćeni – oni hoće da budu pogrešno shvaćeni. Postoje «ljudi od nauke», koji se njome služe zato što ona daje privid veselosti i što naučnost dopušta izvlačenje zaključaka da je čovek površan – oni hoće da i druge navedu na taj pogrešan zaključak. Postoje slobodni, nezazorni duhovi koje bi hteli sakriti i poreći da su im srca slomljena, ponosita i neisceljiva (Hamletov cinizam – slučaj Galijanija); ponekad je čak i ludost obrazina za neblagosloveno i odveć izvesno znanje.

Iz toga proizlazi da pročišćenoj ljudskosti pripada posedovanje strahopoštovanja «prema obrazini» i neprepuštanje psihologiji i radoznalosti na pogrešnom mestu.

str. 215.

Ono što najdublje razdvaja dva čoveka jeste različito shvatanje i različit stupanj čistoće. Čemu sva čestitost i uzajamna korisnost, čemu sva uzajamna i dobra volja – na kraju ostaje činjenica: oni «ne mogu da mirišu jedan drugog!» Najviši instinkt čistoće postavlja onog, koji ga poseduje, u najčudesniju i najopasniju usamljenost, kao kakvog sveca: jer upravo to je svetost – najviša oduhovljenost pomenutog instinkta. Bilo kakva posvećenost u neopisivu punoću zadovoljstva u kupanju, bilo kakav žar i žudnja, koji dušu iz noći jednako gone u zoru i iz natuštenosti, «mračnog raspoloženja» u svetlost, blistavost, dubinu i tananost – jedna takva sklonost ne samo da nas odlikuje – jer je to aristokratska sklonost – već nas i odvaja od drugog sveta.

Svečeva sapatnja je sapatnja s prljavštinom ljudskog, suviše ljudskog. Postoje stupnji i visine na kojima on čak i sapatnju oseća kao zagađivanje, prljavštinu...

str. 215.

Znaci aristokratskog morala: nikad ne pomišljati da svoje obaveze srozamo na obaveze prema svakom; ne hteti sopstvenu odgovornost ni odbaciti ni deliti;svoje povlastice i njihovo ostvarivanje uračunavati u svoje obaveze.

str. 217.

Običnija i grublja duša svaku vrstu povrede i gubitka lakše podnosi negoli aristokratskija. (...) Kod guštera ponovo izrasta izgubljeni prst: kod čoveka to nije slučaj.

str. 218.

Ljudi, koji su skloni dubokoj tuzi, odaju se kada su srećni: oni hvataju sreću, kao da bi hteli da je iz ljubomore satru i uguše – ah, odveć dobro znaju da će im ona umaći!

str. 218.

«Loše! Loše! Šta? Zar on ne ide – unazad?» - Ide! Ali vi ga slabo shvatate, kad se na to žalite. On ide unazad kao svako ko se sprema da napravi veliki skok.

str. 219.

Ako neko ima prohteve uzvišene, probirljive duše i samo retko zatiče svoj sto prekriven i svoju hranu zgotovljenu, njega će u svako doba ugrožavati golema opasnost; danas je, međutim, ta opasnost neizmerna. Bačen u hučno i plebejsko doba s kojim ne voli da jede iz jedne činije, on lako može da skapa od gladi i žeđi, ili – ukoliko se, najposle «maši» činije – od iznenadne odvratnosti.

str. 220.

Živeti s neizmernim i ponosnim spokojstvom; uvek s one strane... (...) I birati za društvo onaj obešenjački i veseli porok, učtivost. I ostati gospodar svoje četiri vrline: hrabrosti, lucidnosti, saosećanja i usamljenosti. Jer, za nas je usamljenost vrlina, jedna vrsta sublimne sklonosti ka čistoći, nagona za čistoćom, koji nam otkriva koliko svaki kontakt između čoveka i čoveka – «u društvu» - neizbežno sadrži nečistoće. Svaka zajednica čini ljude – nekako, negde i nekad – «običnim».

str. 221.

Aristokratska duša ima strahopoštovanja prema sebi.

str. 222.

U spisima kakavog pustinjaka svagda se čuje i nešto od eha pustinje, nešto od šaptavog tona i bojažljivog pogleda usamljenosti; u njegovim najglasovitijim rečima, čak u njegovom kriku još odzvanja jedna nova i opasnija vrsta ćutanja, prećutkivanja nečeg. Ko je iz godine u godinu i nanonoćno sam sa svojom dušom sedeo u prepirci i razgovoru; ko je u svojoj pećini – ona može da bude lavirint, ali i rudnik zlata – postao pećinski medved ili kopač blaga ili rizničar i zmaj: čak i njegovi pojmovi, na kraju, sadrže naročitu sutonsku boju, miris kako dubine tako i memle, nešto nesaopštivo i odvratno što ledi svakog prolaznika.

str. 223.

Filozof: to je čovek koji stalno doživljava, gleda, čuje, sanja izvanredne stvari, koji jednako sumnja i polaže nade u njih; čovek koji je svojim vlastitim mislima pogođen kao svojom vrstom iskustava i munja, kao da one dolaze spolja, odozgo i odozdo; koji je možda i sam oluja koja je bremenita novim munjama; koban čovek oko kojeg tutnji, trešti, zjape bezdani i događaju se strahotne stvari. Filozof: ah, biće koje često beži od sebe, često ima strah od sebe – ali, koje je odveć radoznalo, da se uvek iznova ne bi «vraćalo sebi»...

str. 224-226.

Genij srca, koji poseduje onaj veliki skrivač, rođeni lovac na savesti i bog-iskušatelj, čiji glas zna da se spusti u podzemni svet svake duše; koji ne kazuje nijedne reči niti upućuje pogled što ne sadrži skriveni znak mamljenja; čije majstorstvo uključuje znanje da se pravi – ne ono što jeste, već ono što je njegovim pratiocima jedan razlog više, da se uz njega što bliže tiskaju, da ga slede što zdušnije i potpunije: genij srca, koji sve ono što je glasno i samodopadljivo ućutkuje i poučava slušanju. (...) Genij srca, od čijeg dodira svako odlazi bogatiji, ne primivši milost i ne bivajući iznenađen, neusrećen i nepritisnut tuđim dobrima, već bogatiji u samom sebi, obnovljen na sopstvene oči, rascvetao, zapuhnut i dočekan jugovinom, možda nesigurniji, nežniji, lomniji, slomljeniji, ali pun nada koje su još bez imena, pun nove volje i stremljenja, pun novog negodovanja i vraćanja natrag – ali, šta ja to činim, prijatelji moji? O kome vam pričam? (...) Dionis, onaj veliki dvosmislenjak i bog-iskušitelj. (...)

Tako je on jednom rekao: «U izvesnim prilikama ja volim čoveka» (...) «On je za mene prijatna, hrabra i dovitljiva životinja kojoj na zemlji nema ništa ravno; ona se još snalazi u svim lavirintima. Ja sam mu poklonjen: neretko razmišljam o tome kako da ga još poguram napred, kako da ga učinim snažnijim, rđavijim i dubljim no što jeste.»

str. 227.

I samo za vaše poslepodne, vi moje napisane i naslikane misli, ja imam boja, možda mnogo boja, mnogo šarenih nežnosti i pedeset žutih, i smeđih, i zelenih, i crvenih boja: ali niko iz toga neće dokučiti kako ste izgledale u svom jutru, vi iznenadne varnice i čuda moje usamljenosti, vi moje stare, voljene – rđave misli!

str. 231.

Samo onaj što se menja, ostaje meni srodan.

str. 234. - POGOVOR: Božidar Zec

Volja za moć je – po Ničeu – najjači čovekov instinkt; ona ne poznaje nikakve granice; njoj je dobro sve ono što potiče iz moći i što tu moć povećava, a zlo – sve ono što potiče iz slabosti i što moć srozava na niži nivo. Što se tiče naših sudova, našeg saznanja i ubeđenja – Niče smatra da oni imaju neku vrednost ne ako su istiniti, već ako nas čine jakim i unapređuju naš život. Na taj način, vrednost saznanja leži s one strane istinitog i lažnog.

IZDANJE:F. Niče, S one strane dobra i zla, Grafos, Beograd, 1980.