стр. 41.
Велика звездо! У чему би се састојала твоја срећа кад не би имала оне којима
сијаш!
стр. 43.
Не даруј им ништа, рече свети човек. Боље им нешто одузми и носи то заједно с
њима – то ће им највише пријати: само ако теби прија!
А желиш ли им нешто дати, не дај ништа више од милостиње, и још их пусти нека
мољакају за њу!
«Не», одговори Заратустра, «нећу дати милостињу. За то нисам
довољно сиромашан.»
Свети човек се насмеја Заратустри и овако рече: Онда се потруди да прихвате
твоје благо! Они су неповерљиви према пустињацима и не верују да ми долазимо да
бисмо поклањали.
Наши кораци по улицама одјекују за њих сувише усамљенички. И кад ноћу у својим
постељама чују како иде неки човек, много пре Сунчева изласка, они се без сумње
питају: куда је пошао тај лопов?
Не иди људима, остани у шуми! Пре отиди животињама!
стр. 131.
И ми нисмо најнеправичнији према ономе ко нам је противан, него према ономе ко
нас се нимало не тиче.
стр. 167.
Ко би са вас скинуо велове и премазе и боје и покрете: преостало би му таман
толико да тиме плаши птице.
стр. 170.
Љубав и пропадање: то иде једно с другим одвајкада. Воља за љубављу: то значи
бити вољан и за смрт. Тако ја говорим вама кукавицама!
стр. 175.
Јер људи нису једнаки: тако вели правда. И што ја желим, они не смеју желети!
стр. 190-192.
Да искупим оне што су прошли и да свеколико «било је» претворим у «тако сам
хтео»! – то би за мене тек значило искупљење!
Воља – тако се зове ослободилац и доносилац радости: тако сам вас учио,
пријатељи моји! А сад научите и ово: сама воља је још заточеник.
Хтење ослобађа: али како се зове оно што чак и ослободиоца окива у ланце?
«Било је»: тако се зове вољин шкргут зуба и најсамотнија
уцвељеност. Немоћна према оном што је учињено – она је зао посматрач свега
прошлога.
Воља не може хтети натраг; то што не може сломити време и пожуду времена – то је
вољина најсамотнија уцвељеност.
Хтење ослобађа: шта смишља само хтење да би се ослободило своје уцвељености и
наругало својој тамници?
Ах, луда постаје сваки заточеник! Луцкасто се избавља и заточена воља.
То што време не тече унатраг – изазива у њој срџбу; «оно што је било» - тако се
зове камен који она не може да свали са себе.
И зато ваља камење са срџбом и јарошћу и свети се ономе што не осећа срџбу и
јарост као она.
Тако је воља, ослободилац, постала наносилац бола: и свему што може патити свети
се због тога што не може натраг.
Ово, једино ово је освета сама: вољина зловоља према времену и његовом «било
је».
Уистину, велика лудост пребива у нашој вољи; и проклетство за све људско постало
је то што је ова лудост стекла дух!
Дух освете: пријатељи моји, то је досад било најбоље умовање људи; а где је било
патње, требало би да увек буде и казне.
«Казна» наиме, тако себе саму зове освета: лажљивом речју
лицемерно обезбеђује себи чисту савест.
И пошто у самом носиоцу хтења има патње, због тога што не може хтети натраг –
зато је требало да само хтење и сав живот – буду казна!
И сад се силни облаци навукоше на дух: док најзад суманутост не поче
проповедати: «Све пролази, стога је све заслужило да прође!»
«И ово је само правда, онај закон времена да мора прождерати
своју децу»: тако је проповедала суманутост.
Морално су ствари сређене према праву и казни. Ох, где је искупљење од тога
ствари и од казне знаве «постојање»? Тако је проповедала суманутост.
«Може ли бити искупљења ако постоји вечито право? Ах, камен «било
је» не може се свалити: вечне морају бити и све казне!» Тако је проповедала
суманутост.
«Ниједно дело не може бити уништено: како би помоћу казне могло
постати неучињено! Ово, ово је вечно у казни званој «постојање» што постојање
вечно изнова мора бивати дело и кривица!
Сем ако воља коначно сама себе не искупи и ако се хтење не претвори у не-хтење –
»: али ви познајете, браћо моја, ову фантастичну песму суманутости!
Ја сам вас одвео од тих фантастичних песама кад сам вас научио: «воља је
стваралац».
Свако «било је» јесте одломак, загонетка, грозан случај – док стваралачка воља о
томе не каже: «Али ја сам тако хтела!»
- Док стваралачка воља о томе каже: «Али ја тако хоћу! Ја ћу тако
хтети!»
Али, да ли је већ тако говорила? И кад ће се то десити? Да ли је воља испрегнута
из сопствене будалаштине?
Да ли је воља већ за саму себе постала искупитељ и доносилац радости? Да ли је
заборавила дух освете и свеколико шкргутање зубима?
И ко ју је научио помирењу с временом, и нечем вишем него што је све помирење?
Више од свег помирења мора хтети воља, која је воља за моћ - : али како ће јој
се то десити? Ко ју је научио и хтењу да иде унатраг?»
Али на овом месту свога говора Заратустра наједном застаде, потпуно личећи на
човека који се страховито уплашио.
стр. 198.
Тад ми опет нешто рече као шапат: «Најтише речи су оне које доносе буру. Мисли
које долазе на голубијим ногама – управљају светом.
Ох, Заратустра, треба да идеш као сенка онога што мора доћи: тако ћеш заповедати
и заповедајући предњачити.»
А ја одговорих: «Стидим се.»
стр. 203.
Одакле долазе највиша брда? питао сам једном. Тад сам сазнао да долазе из мора.
стр. 206-207.
Храброст је, наиме, најбољи убица – храброст која напада: јер у сваком нападу
треште трубе и бубњеви.
А човек је најхрабрија животиња: тиме је превазишао сваку животињу. Трубама и
бубњевима савладао је сваки бол; а људски бол је најдубљи бол.
Храброст убија и вртоглавицу крај понора: а где човек не стоји крај понора! Зар
и само гледање није – гледање понора?
Храброст је најбољи убица: храброст убија и сажаљење. А сажаљење је најдубљи
понор: колико дубоко човек загледа у живот, толико дубоко загледа у патњу.
Али храброст је најбољи убица, храброст која напада: она убија чак и смрт, јер
каже: «Зар је то био живот? Па добро! Још једанпут!»
стр. 214.
И чекао је своју несрећу целе ноћи: али узалуд је чекао. Ноћ је остала светла и
тиха, и сама срећа му је прилазила све ближе и ближе. А пред зору се Заратустра
насмеја своме срцу и рече подругљиво: «Срећа трчи за мном. То је зато што ја не
трчим за женама. А срећа је жена.»
стр. 217.
А ово је моје благосиљање: над сваком ствари стајати као њено сопствено небо,
као њен округао кров, њено азурно звоно и вечито поуздање: и блажен је ко тако
благосиља!
стр. 217.
«Насумице» - то је најстарије племство света, њега сам вратио свим стварима,
спасао сам их ропства под сврхом.
Ову слободу и небеску ведрину поставио сам попут азурног звона изнад свих ствари
кад сам поучавао да изнад њих и кроз њих неће ниједна «вечита воља».
Ову обест и ову лудост сам поставио на место те воље кад сам поучавао: «У свему
је једно немогућно – умност!»
стр. 221.
Мушкараца ту мало има: зато се њихове жене помушкарчују. Јер само ко је довољно
мушкарац спашће у жени – жену.
стр. 231-232.
Гадим се ја и овог великог града, а не само ове луде. Ни овде ни тамо се ништа
не може побољшати, ништа погоршати.
Тешко овом великом граду! – И желео бих да већ видим огњени стуб у којем ће бити
спаљен!
Јер такви огњени стубови морају претходити великом подневу. Али то има своје
време и сопствену судбину. –
Али овај ћу ти наук, лудо, дати за растанак: где се не може више волети, ту
треба – проћи!
стр. 248.
Треба научити себе волети – тако ја учим – неокрњеном и здравом љубављу: да
човек издржи са собом самим и не тумара унаоколо.
стр. 296.
Ах, где су се на свету дешавале веће лудости него код сажаљивих? И шта је на
свету нанело више бола од лудости сажаљивих?
Тешко свим заљубљеницима који се још нису винули на висину што је изнад њиховог
сажаљења!
Овако ми је ђаво некада говорио: «И бог има свој пакао: то је његова љубав према
људима.»
А недавно сам га чуо како говори ове речи: «Бог је мртав; од свога сажаљења
према људима умро је бог.»
стр. 355.
Срца има ко познаје страх, али савладава страх, ко види понор, али са поносом.
Ко види понор, али орловским очима, ко орловским канџама хвата понор: тај има
храбрости.
стр. 359.
Заборавите оно «за», ствараоци: управо ваша врлина захтева да ништа не чините
«за» и «ради» и «стога». Треба да запушите уши пред овим лажним малим речима.
стр. 359-360:
Где је сва ваша љубав, код вашег детета, ту је ваша врлина! Ваше дело, ваша воља
је ваш «ближњи»: не дозволите да вас наговарају на лажне вредности!
Ви ствараоци, виши људи! Ко треба да роди, болестан је, а ко је родио, нечист
је.
Питајте жене: не рађају зато што им то чини задовољство. Бол тера кокоши и
песнике да гачу.
Ствараоци, у вама је много нечистога. То је стога што сте морали бити мајке.
Ново дете: о, колико је нове прљавштине дошло са њим на свет! Склоните се. А ко
је родио, нека опере душу!
стр. 362:
Свака велика љубав не тражи љубав: - она тражи више.
стр. 394.
Пусти ме! Пусти ме! Сувише сам чист за тебе. Не додируј ме! Зар мој свет управо
није постао савршен?
ИЗ ПРЕДГОВОРА МИХАИЛА ЂУРИЋА:
стр. 18.
Према Ничеовим речима, уметник придаје највећи могућан значај облику: «Човек је
уметник само уколико осећа као садржај, као 'саму ствар' оно што сви други који
нису уметници називају 'обликом'. Али зато он припада изопаченом свету: јер
одсад му садржај постаје нешто чисто формално – укључујући и његов живот.»
Испоставља се да уметик одбацује традиционално естетичко схватање уметничког
дела утолико што укида разлику између облика и садржаја. ...
стр. 19.
Штавише, филозоф наглашава важност облика можда још јаче од уметника, јер зна да
нема никаквог садржаја изван њега. Мисао се троши, губи дубину, па чак и мења
смисао онда када се саопшти другим речима. Облик није напросто посредник мисли,
већ њен најдубљи егзистенцијални основ, заправо нешто идентично с њом.
стр. 25.
Код предоскратоваца су облик и садржај чврсто срасли један с другим, подједанко
су натопљени чулно-опажајном симболиком. Пре него што су слика и појам уопште
стеклил самосталан положај, пре него што је уопште дошло до њиховог раздвајања и
супротстављања, ту је на делу посведочена исконска повезаност мишљења и певања,
ту је филозофија, тако рећи, већ непосредно искована као мудрост у изрекама.
стр. 29.
Ниче одлучно указује на Сократово откриће ума, заправо откриће «чаролије узрока
и дејства, разлога и последице», које је добило тако живу и упечатљиву потврду у
Платоновим дијалозима.
стр. 29-30.
«Колико уопште разуме Платона и стару филозофију», пита Ниче, «онај ко не чује
оно непрекидно клицање које се провлачи кроз сваки говор и одговор Платоновог
дијалога, клицање због новог проаласка умног мишљења?» Нема, ваљда, ниједног
другог места у читавом Ничеовом филозофском делу где је откриће логике тако
безрезервно предстаљено као узлет филозофског духа, као крупан напредак у
мишљењу. С погледом пуним разумевања за Платонов метод филозофирања, Ниче се
начелно ограђује од тога како се сада негује филозофија, осуђује своје
филозофске савременике што одустају од разјашњавања појмова и логичког
заснивања, чини му се да оно што они траже од филозофије није у складу са
Сократовим проналаском, да је «управо супротно» ономе «што су Грци добијали од
ње». Обузети филозофским еросом, Грци, наиме, нису тежили мистичком јединству,
нису се задовољавали неодређеним интуитивним доживљајима, већ су страсно одавали
дијалектици, тој «божанској уметности» која се састоји у «строгој и трезвеној
игри појмова». Стога потребу својих савременика за свакојаким спекулативним
решењима Ниче жигоше као изразито нефилозофску потребу, као потребу за
религијом.
стр. 31.
Ниче је очигледно тачно схватио да је Платон изградио филозофију на рационалном
темељу, да је упутио филозофију на пут дискурзивног мишљења. Она радост сазнања
која чудесно одјекује са свих страна његових дијалога, која неодољиво навире
тако рећи одасвуд, то је управо радост ума који се слободно игра са самим собом.
стр. 32.
Истакавши методички захтев да мишљење образложи сваки свој корак, да разјасни
употребљене појмове и наведе разлог за сваку изнету тврдњу, он је, у ствари,
пресудно одредио правац свеколиког потоњег филозофирања, дао филозофији одређен
облик, створио метафизику као логичку науку. Јер мишљење које само себе заснива
већ је као такво метафизичко, а не води само неизбежно у метафизику. Није
неопшходно да онај који тражи објашњење неке ствари прибегне последњем разлогу,
те да тако, затворивши круг испитивања, западне у метафизику. Већ самим тим што
питазашто је нешто такво какво јесте, а не друкчије, што покушава да свему нађе
разлог, што хоће се да образложи, он мисли метафизички, креће се унутар
метафизике.
стр. 33.
... Заратустра не познаје и не признаје дискурзивно мишљење: нити се бави
разјашњавањем појмова, нити настоји да их логички повеже. То је сасвим особен
облик или начин филозофирања који нема ничег заједничког са наслеђеним појмом
филозофије. Лишен је метафизичког патоса, јер одлучно прекида са рационалним
методом који је управо Платон оставио филозофији у наслеђе. Па ипак, нека
необична сличност са Платоном избија овде на видело готово претећи баш
захваљујући тој разлици. Показује се да Заратустра подржава Платона управо тиме
што тако друкчије говори од њега.
стр. 34.
Ту се ништа не доказује, не траже се никакви разлози, не нуде се никаква
објашњења. Све је слободно изложено и остављено да лебди у неодређености.
IZDAVAČ:ФРИДРИХ НИЧЕ, ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ЗАРАТУСТРА, ОКТОИХ, ПОДГОРИЦА, 1999.
*Ovi odlomci su napisani ćirilicom jer je u originalnoj verziji takodje ćirilica.
|
|
|
|
|
|