BIOGRAFIJA
Bio je genije koji je dotakao zvezde, ali i kockar sa Turetovim
sindromom. Prvi kompozitor sa kvalitetima jedne pop-zvezde, ali i klovn koji je
proigrao svoj imetak. Danas je njegova muzika svetska muzika.
Dovoljno je samo nekoliko taktova da nam odmah postane jasno zbog čega je na
stanicama metroa kojima se razleže Mocartova muzika stopa kriminala niža. On
razoružava.
Volfgang Amadeus Mocart rođen je u Salcburgu
27. januara 1756. u porodici
muzičara i notama se služio i pre nego što je naučio da čita. Sa četiri godine
počeo je da komponuje, u devetoj (ili jedanaestoj) napisao prvu operu
„Bastien i
Bastiena“, sa samo šest godina je svojom virtuoznošću zadivio caricu Mariju
Terezu u Beču, a sa 13 već dobio mesto koncertnog majstora u orkestru
salcburškog nadbiskupa. Podjednako je dobro svirao klavir i violinu. Ogroman
uticaj na njegove kompozicije imala su dela velikih majstora koje je slušao,
među kojima su bili Hendl, Bah i italijanska opera. Od menueta za klavir koji je
napisao 1761, sa samo šest godina, do velikog Rekvijema koji je komponovao pred
smrt u decembru 1791. u Beču, Mocartovo stvaralaštvo broji
oko 630 raznolikih
dela - oko 50 simfonija, sedam violinskih i 25 koncerata za klavir, 22 klavirske
sonate i 45 violinskih sonata, dvadesetak opera, među kojima su „Figarova
ženidba“, „Čarobna frula“, „Don Žuan“, zatim veliki broj kvarteta, kvinteta i
seksteta, serenada, divertimenata... I sve to za 35 godina života.
U vremenu od 1769 - 1773 Mocart i njegov otac u tri navrata putuju u Italiju, domovinu opere, gde Mocart piše operu Lućio Silja. Tako će Mocart kao vrlo mlad stvoriti imidž lutajućeg muzičara, koji će negovati celog života. Inspirisan Hajdnovom muzikom Mocart komponuje u Beču šest kvarteta za žičane instrumente, a u Salzburgu dovršava četiri velike simfonije. Mocart će ostati u Salzburgu sve do septembra 1777. godine , zatim odlazi u Pariz.
U januaru 1781. godine Mocart boravi u Minhenu,
gde piše operu Indomeneo. Potom odlazi u Beč, gde u vodećim krugovima visokog
društva daje časove klavira i drži uspešne klavirske koncerte. Zahvaljujući
baronu Van Švitenu otkriva muziku Baha i Hendla i oduševljen njihovim
stvaralaštvom 1782. piše operu Otmica u Saraju i dovršava prva tri iz serije
velikih klavirskih koncerata.
Mocart je, zajedno sa Hajdnom i Betovenom, bio glavni predstavnik klasičnog
muzičkog stila.
Jasnoća, izbalansiranost, transparentnost i jednostavan jezik harmonije glavne
su karakteristike njegove muzike. Mocart se obično pominje, zajedno sa Šubertom,
kao kompozitor koji je imao dar da napravi čistu, jednostavnu i pamtljivu
melodiju, a za mnoge ljubitelje muzike to je njegova najvažnija karakteristika.
Pisao je opere u svim stilovima koji su vladali u Evropi: komičnu operu, kao što
je „Figarova ženidba“, ili „Cosi fan tutte“, kao i ozbiljne opere, kao što su „Idomenej“
ili „Don Žuan“. Njegova upotreba orkestra u simfonijama i koncertima služila je
kao izvor njegove operske orkestracije, a umeće korišćenja orkestra u postizanju
psiholoških efekata u operama nastajalo je iz njegovih instrumentalnih
kompozicija.
Mnogi bitni kompozitori koji su došli posle njega, ili su ga obožavali ili su
osećali strahopoštovanje prema njemu. Rosini je tvrdio: „On je jedini muzičar
koji je imao toliko znanja koliko i genijalnosti, i toliko genijalnosti koliko i
znanja.“ Betoven je rekao svom učeniku Risu da on (Betoven) nikad ne bi mogao da
izmisli tako veličanstvenu melodiju kao što je ona u prvom stavu Mocartovog
Koncerta za klavir br. 24. Veliki Betoven je, takođe, odao počast Mocartu tako
što je napisao set varijacija na nekoliko njegovih tema. Posle jedinog susreta
dvojice kompozitora, Mocart je zabeležio da će Betoven „dati svetu nešto po čemu
će se spominjati.“ Takođe, Čajkovski je napisao svoju „Mocartijanu“ u njegovu
počast, a Maler je umro sa Mocartovim imenom na usnama...
1790.godine Mocart se bori sa materijalnim
nedaćama i zapostavlja komponovanje, ali ubrzo sledi prava erupcija novih dela,
među kojima je i opera Čarobna flauta. Međutim Mocart je ozbiljno bolestan i
ubrzo umire, u Beču, 5.decembra 1791. Uprkos kritikama koje su pratile njegovo
stvaralaštvo, Mocartova reputacija je izuzetno velika, a desetak godina kasnije
njegovo delo će steći veliku popularnost širom Evrope.
|
|
|
|
|
|