Citati

Sreća je u delatnosti svojstvenoj samo čoveku

KNjIGA I

I - 1. Smatra se da svako stvaranje u umetnosti i svako istraživanje u nauci, isto tako i rad i odlučivanje uopšte, teže nekom dobru; stoga je pravilno definisati dobro kao ono čemu sve teži. ...

II - 1. Ako sad za ostvarljive zadatke postoji takav cilj da mu težimo zbog njega samog, dok sve ostalo želimo samo s obzirom na taj cilj, i ako ne preduzimamo neku stvar s drugim ciljem pred očima - (što bi se tako pridužavalo u nedogled dok bi naša [životna] želja ostala neostvarena i uzaludna) - takav cilj [kojem se teži zbog njega samog] morao bi nesumnjivo da znači dobro po sebi, i najveće dobro. ...

IV - 1. Da se vratimo sada na ono što kažemo u početku: pošto svako znanje i svako opredeljenje teži nekom dobru, koje je onda to dobro za koje možemo reći da je cilj nauke o državi i koje je vrhunsko do svih ostvarljivih dobara? - 2. U pogledu naziva postoji, uglavnom, kod većine saglasnost: jer i obrazovani i neprosvećena većina kažu da je to sreća ...

VII. ... - 5. Čini se da je takav cilj sreća, jer nju biramo uvek zbog nje same, a nikada zbog nečeg drugog, dok društveno priznanje, uživanje, jak um i sva [druga dobra] biramo za cilj, doduše i zbog njih samih (jer mi bismo se opredelili za svako od tih dobara čak i kad ništa drugo ne bismo time dobili), ali se za njih odlučujemo i zbog sreće, jer u njima vidimo sredstvo za sreću. Dok, naprotiv sreću niko neće uzeti za cilj zbog nekog od gorenavedenih ciljeva [počasti uživanja, uma], ili zbog kojeg drugog cilja. …- 9. Svi se, međutim slažu s tim da se sreća može definisati kao najveće dobro, ali se [od nas] traži da jasnije kažemo šta je ona ustvari. - 10. To bi se možda lako postiglo ako bi se shvatio zadatak čoveka. Jer kao što se, bez sumnje, za frulaša i za vajara i za svakog umetnika, i uopšte za svakoga ko ima pred sobom delo i [njegovo] ostvarenje, dobro i uspelo sastoji u [ostvarenom] delu, isto bi se moglo reći i za čoveka, pod uslovom da postoji neki njegov zadatak. ... - 13. Preostaje [kao specifična odlika čoveka] život ispunjen delatnošću koja je svojstvena razumnom biću, i to takvom biću koje se, s jedne strane, pokorava razumu, a s druge, i samo poseduje samo razum i misli.

... - 14. … ako je tako; onda bi, po našem mišljenju, zadatak čoveka bio da vodi život koji se sastoji u razumnoj duševnoj delatnosti i razumnim postupcima, a zadatak čoveka koji se ističe vrlinom da to isto čini pravilno i na najbolji način.
Aristotel, Nikomahova etika, str. 3 - 13. (1094a-1098a)

Podela vrlina

KNjIGA I

XIII - ... - 19. Ako, pak, treba smatrati da i ovaj poslednji deo duše poseduje razum, to će značiti da je i onaj deo duše koji poseduje razum dvojak - delom stvarno razuman i ima razum u sebi, a delom takav da je samo poslušan prema razumu, kao u gornjem primeru kada dete sluša očev razum.

- 20. Na osnovu navedene razlike određuje se i pojam ljudske vrline. Mi ga delimo u dve klase: klasu intelektualnih [odn. dijanoetičkih ili logičkih] i klasu moralnih, etičkih vrlina. U intelektualne vrline spadaju: znanje [ sofia ], moć shvatanja odnosno inteligencija [ sinesis ] i pamet [odnosno praktična mudrost - fronesis ]; a u moralne: plemenita velikodušnost i razboritost [odnosno vladanje sobom]. Govoreći o karakteru, mi nećemo za nekoga reći da je znalac ili inteligentan, nego da je [na primer] blag ili razborit i umeren. Ali mi hvalimo i obrazovanog i mudrog zbog duhovnog stanja, a takva postignuta duhovna stanja koje su vredna hvale nazivamo vrlinama.
Aristotel, Nikomahova etika, str. 24-25. (1103a)

KNjIGA II

I - 1. Kao što smo videli, vrlina se deli na dve vrste - na intelektualnu i na moralnu. Intelektualna duguje i svoj opstanak i svoj razvoj uglavnom nastavi, i zato ona zahteva vremena i iskustva; moralna vrlina, naprotiv, dolazi sa navikom, po čemu je i dobila ime koje se vrlo malo razlikuje od naziva za običaj.
Aristotel, Nikomahova etika, str. 26. (1103a)

Vrlina je sredina između krajnosti

KNjIGA II

VI ... - 15. Vrlina je, prema tome, odabiračka sklonost volje koja se drži sredine u odnosu na nas, razumom određene, i to određene tako kako bi to uradio razuman čovek. U stvari, to je sredina između dva rđava smera: preterivanja i zaostajanja za merom; - ... - 17. Zato, ako se traži suština i definicija - kojima se nešto pojmovno određuje - vrlina je sredina [tj. prava mera], ali u odnosu na pravu vrednost i najveće dobro vrlina je vrhunac.

- 18. Međutim, nisu svako osećanje i svaka radnja sposobni za tu sredinu [pravu meru]. Neka su već samim svojim imenom sjedinjena sa porokom, kao, na primer, zluradost, bestidnost, zavist, a od radnji preljuba, krađa, ubistvo; sve to i tome slično osuđuje se jer je rđavo samo po sebi, a ne zato što ga je suviše ili premalo.

VII ... - 2. Za plašljivost i ludu smelost sredina je hrabrost. ... - 3. Kod uživanja i nezadovoljstva (ne svakog uživanja i nezadovoljstva, naročito ne svakog nezadovoljstva) sredina [odnosno prava mera] je umerenost [tj. samosavlađivanje] ... - 4. Kod davanja i uzimanja novca sredina [prava mera] je velikodušnost, njeno prekoračenje i nedostatak su rasipništvo i škrtost.
Aristotel, Nikomahova etika, str. 34-36. (1107a-1107b)

Praktična mudrost (razboritost)

KNjIGA VI

I ... - 5. ... Treba shvatiti da se racionalni deo [duše - prim. aut.] sastoji iz dva dela: jedan kojim opažamo [pojave i stvari], čiji principi ne mogu da budu drugačiji nego što su, i drugi, čijim posredstvom shvatamo ono što može da bude i drukčije. ...

V - 1. Što se tiče praktične mudrosti ( fronesis ), nju ćemo razumeti najbolje na taj način što ćemo utvrditi koje ljude nazivamo pametnim. Obeležje pametnog čoveka je to da je on u stanju da pravilno rasuđuje o tome šta je za njega dobro i korisno, i to ne u nekom specijalnom pogledu, na primer u pogledu zdravlja ili telesne snage, nego uopšte u svemu što vodi pravilnom načinu življenja. ... Prema tome, pametan čovek uopšte bi bio onaj ko pravilno rasuđuje [odlučuje]. - 3. Međutim, niko ne odlučuje o stvarima koje uopšte ne mogu da budu drukčije, niti o takvima koje uopšte nije u stanju da sprovede. Ako je, dakle, znanje povezano s dokazivanjem i ako ne postoji dokaz za stvari čiji principi mogu da budu i drukčiji (jer sve te stvari mogu da budu i drukčije), a nije moguće odlučivati o stvarima koje su nužne, onda praktična mudrost ne može biti isto što i znanje i umetnost. ... - 4. Preostaje, dakle, da je praktična mudrost istinska sposobnost delanja s pravilnim rasuđivanjem o onome što je za čoveka dobro ili zlo. Cilj stvaralaštva je izvan samog stvaralaštva. To nije slučaj kod delanja: tu je cilj samo pravilno delanje.
Aristotel, Nikomahova etika, str. 118 i 122. (1138a i 1140a-1140b)

XIII - 1. Kada se prirodnom daru pridruži um, onda se pokazuje [ta željena razlika] u praksi, i tada osobina koja je samo ličila na vrlinu postaje vrlina u pravom smislu. Kao što postoje dva oblika moći prosuđivanja - vrsnoća [veština] i praktična mudrost - tako i u oblasti izgrađivanja karaktera postoje dva oblika - prirodna [urođena] vrlina i vrlina u pravom smislu. Od ovih dveju ona u pravom smislu ne postaje bez praktične mudrosti. ...

- 5. Prema tome, Sokrat je mislio da su vrline intelektualna svojstva (jer sve one predstavljaju znanja); mi, naprotiv, tvrdimo da su one povezane sa intelektom.

- 7. Jasno je, međutim, čak i pod pretpostavkom da praktična mudrost nema značaja za dobro delanje, da je ona ipak potrebna, jer predstavlja vrlinu jednog dela intelekta, i zato ne može postojati pravilna odluka bez praktične mudrosti isto kao ni bez vrline. Jedna, naime, određuje pravilan cilj, a druga čini da se služimo pravilnim sredstvima za njegovo postizanje.

Aristotel, Nikomahova etika, str. 132-133. (1144b) (Iz prevoda su izostavljeni navodi originala na starogrčkom)

Politika

Iz ovoga je jasno da država nastaje po prirodi i da je čovek po prirodi političko biće, a onaj koji zbog svoje prirode, a ne slučajem, stoji van državne zajednice ili je rđav ili je bolji od ljudi, kao onaj kome Homer upućuje ovakav prekor - "bez svojte, bez zakona, bez ognjišta". Takav čovek po prirodi želi rat, budući da je usamljen i prepušten igri slučaja. ...

Jasno je dakle da država nastaje po prirodi i da je važnija nego pojedinac. ... U svim ljudima postoji prirodna težnja za takvom zajednicom i onaj koji ju je prvi osnovao začetnik je najvećeg dobra. ...
Aristotel, Politika, str. 5

Stoga je, za onu vrstu demokratije, o kojoj sam ranije govorio, vanredno korisno načelo, a obično se ono i primenjuje, da se svim građanima da pravo da biraju organe blasti, da zahtevaju od njih polaganje računa i da učestvuju u sudovima, ali da najviši položaji budu izborni, i to na osnovu cenza, pod uslovom da za viši položaj i cenz bude viši, ili na osnovu lične soposobnosti bez obzira na cenz. U tom slučaju državna uprava mora da bude dobra jer će vlast biti u rukama najboljih ljudi, a narod neće zavideti poštovanja dostojnim ljudima koje je njegova volja dovela na vlast. Takvim poretkom biće zadovoljni i istaknuti i uvaženi ljudi, jer se neće potčinjavati gorima od sebe, a vladaće pravedno jer će drugi imati pravo da traže od njih da im polažu račune.
isto, str. 173

Nazad