Biografija
Rodjen je u Salcburgu 1756. godine od oca
Leopolda i majke Ane Marije. Mocart i starija sestra Nanerl(Marija Ana) su
jedina preživela deca (od njih sedmoro).Mocart je počeo kao vunderkind, koji je
ispoljavao zadivljujuću sposobnost imitacije, asimilacije, elaboracije i
prirodan talenat da u periodu detinjstva jasno uoči ono sto mu je blisko, a da
odbaci ono što nije bilo u skladu sa njegovom prirodom.
Učio je sa iznenedjujućom brzinom. Osim muzike oduševljavao se aritmetikom i
pokazivao je veliko zadovoljstvo u ugri brojevima. To mu je pomoglo u
komponovanju manueta, gde je dvotaktne melodijske fragmente slagao sa apsolutnom
lakoćom i to u bilo kom rasporedu.
Kao mali je svakodnevno primao izraze divjenja za ogromni talenat. Uprkos tome
Mocart je bio dobroćudno i poslušno dete, koje se u svakom pogledu povinovalo i
pokoravalo roditeljima u svemu. Poseban uticaj na njegov talenat i dalji razvoj
u životu imao je njegov otac Leopold, koji je nakon neuspešnog pokušaja da
studira filozofiju i pravo, usmerio svoj životni tok ka muzici. Medjutim pravu
životnu misiju je shvatio onog trenutka kada je otkrio zadivjujući talenat svoga
sina.
U muzičkim krugovima nije bio zapažen kao muzičar izvarendnih sposobnosti, već
kao čovek izuizetne energije, volje i ambicije ali i, najbitnije, kao otac
čuvenog sina. Bio je Volfgangov učitelj muzike i humanističkih nauka,do
impresarija i glavnog vodje na putovanjima.
Mali Mocart je tokom prvih putovanja dane provedene u kočijama koristio za
komponovanje, ali, naravno, zbog truckanja nije mogao zapisivati muziku, već bi
na osnovu svog impozantnog pamćenja zapisivao zamisli kasnije.
Kao čudo od deteta svirao je u mnogim gradovima: Minhen, Ausburg, Ulm,
Hajdenberg, Majnhajm, Majnc, Frankfurt, Koblec, Bon, Keln, Lijež, Brisel da bi
na kraju stigao i u Pariz 18. novembra 1763. Porodica, nakon nekoliko održanih
koncerata za francusku aristokratiju, odlazi u Versaj na Božić. Na novogodišnjoj
večeri upoznaju kraljevsku porodicu (Mariju Ležinsku i Luja XV ). Te večeri je
Mocart igrao sa caricom.
Medjutim, u februaru Mocart dobija streptokoke i pre nego što se izlečio ustaje
iz kreveta i nastupa. Istog meseca Leopold objavljuje prva Volfgangova dela -
sonate posvećene Luiz-Mariji-Tereziji de Burbon, drugoj ćerki Luja XV. To su
prva Mocartova objavljena dela.
Posle puta po Engleskoj i Holoandiji, Mocartovi se 1766. ponovo vraćaju u Pariz,
ali ubrzo preko Francuske, Švajcarske i Nemačke, putuju za Salcburg. U jesen
1767. cela porodica se seli za Beč. Te iste godine Mocart je oboleo od šarlaha,
pa se remete planovi za dalju turneju. Lečio se u českoj banji Olmucu.
Godine 1769. porodica Mocart kreće na dvogodišnje putovanje po Italiji. Došli su
u Milano, gde Volfgang pod uticajem Samartinija piše simfonije i kvartete.
Proleće i leto provodi u Parmi, Bolonji, Firenci i Rimu. U Rimu je bez greške
uspeo da zapiše četvoroglasnu polifonu kompoziciju Alegrijev Miserere,
kompoziciju koja je čuvana i izvodjena samo u Sikstinskoj kapeli.
Papa ga 8 .jula 1770. odlikuje ordenom Viteza zlatne mamuze. Docnije je u
Bolonji proučio strogi vokalni kontrapunkt, a Miserere je primljen i na
filharmonijsku akademiju. Godine 1771. se vraća u Salcburg gde postaje koncert
majstor arhiepiskopa. Kasnije se vraća u Milano, a povod za ovu drugu turneju je
premijera njegove opere Askanio u Albi.
U leto 1774. zamoljen je da napiše operu za Minhenski karneval. Šestog decembra
sa ocem odlazi u Minhen, a Nanerl (Marija Ana ), koja je prvih deset godina
nastupala sa njim, stiže kasnije. Interesantno je da je Nanerl bila jako
talentovana i da su ona i Volfgang imali divan odnos sve dok se Mocart nije
oženio. Taj odnos je još više zahladneo nakon očeve smrti, od tada su
komunicirali samo pisanim putem, uglavnom zbog očeve zaostavstine.
Za Minhenski festival je napisao operu komičnog tipa, La Finta Giardiniera, koja
je izvedena, sa kašnjenjem, na petak 13 .januara 1775.godine. Mocartova majka,
Ana Marija bila je skeptična po pitanju uspeha opere zbog datuma izvodjenja, ali
je opera imala još dva izvodjenja.
Odnos Mocartove majke i oca, pokazuje da je ona bila nežna i dobra žena, ali
isto tako i inferiorna u odnosu na svog muža. Mocart nije imao preterano
poštovanje prema svojoj majci, ali je ona u njegovom srcu zauzimala posebno
mesto. Dugo nakon njene smrti je tugovao.
Najinteresantniji opis Mocarta kao stvaralačkog bića, uopšte odnosa prema životu,
dao je njegov otac Leopold: "U celini uzev, bilo bi mi mnogo lakše pri duši da
to nisam otkrio, moj sin ima jednu izrazitu manu, a to je da je previše strpljiv
ili, pre bi se reklo, nemaran, suviše ravnodušan, možda čak i preponosan,
ukratko ima sve osobine koje čoveka čine neaktivnim;S druge strane, suviše je
nestrpljiv, suviše nagao i ne može da se povinuje svom vremenu.
Dve suprotnosti upravljaju njegovim životom: uvek je nečega ili previše ili
premalo, nikad zlatna sredina.Ukoliko nema baš tog trenutka neku želju,
zadovoljan je i postaje indolentan i lenj. Ukoliko je nečim okupiran, tada tome
posvećuje sve svoje snage i želi sve da postigne odjednom. Ništa mu ne sme
stajati na putu. Na žalost, u životu se baš najsposobniji ljudi, ljudi izuzetne
genijalnosti, suočavaju sa največim preprekama!"
U nemogućnosti da se isklaže do svog samozadovoljena, Mocart 1777. godine
napušta Salcburg u pratnji majke. Tu zimu je proveo u Majnhajmu i to u oskudici
novca. Slušao je Majnhajmski orkestar i inspirisan njime piše sonate za klavir,
flautu i violinu, kvartete i sonate, a posebno arije i pesme posvećene
osamnaestogodišnjoj pevačici Alojzi Veber, u koju je bio nesrećno zaljubljen.
Iako je bio usamljen kao umetnik, Mocart postaje prijatelj tvorca klasičnog
simfonizma i kamerne muzike Jozefa Hajdna. Iz poštovanja prema njemu piše šest
gudačkih kvarteta. Kasnije, otac u nameri da ga odvoji od Alojze (zbog čega se
gubi prvobitan odnos koji su otac i sin imali) šalje ga u Pariz. U Parizu
nastavlja sa komponovanjem i upoznaje Francusku kamernu muziku, reformisanu
Glukovu i komičnu operu. Postiže polovičan uspeh sa Pariskom simfonijom No31,
koju je radio po ukusu Parižana.
Iste godine mu umire i majka i on se vraća u Salcburg, ali u povratku svraća u
Majnhajm, gde ga Alojza ponovo odbija. Ono što ga je još više nateralo se
zainteresuje za nju jeste i to da je Alojza u medjuvremenu postala operska
primadona. U teškom duševnom stanju završava put u Salcburgu, gde ponovo počinje
da radi u kneževoj službi. Ono što je Mocarta mučilo tih dana jeste
nepodnošljivo stanje skučenosti koji mu je pružao život u provinciji.
Nakon kratkog vremena Mocart odlazi u Beč gde upoznaje Konstancu Veber u koju se
zaljubljuje. Ubrzo se i venčava sa njom, ali to nije značilo da je i Konsatnca
bila dostojna te ljubavi. Ona nije bila sposobna da sledi Mocarta ni u jednom
smislu. Bila je neobrazovana i nije imala osecaj za potrebe genija kao što je
bio Mocart. Neverovatno je to da se nije ni trudila da mu ulepša, niti olakša
život i rad, jer nije mogla ni da mu pruži spoljašnje udobnosti, a pogotovo da
shvati njegov duh.
Mocarta je za nju vezivala spoljašnja privlačnost o čemu svedoče i brojna pisma
nežnosti i pažljivosti, ali bez ikakvog manjka erotskog naboja. Paradoks svega
je da se genije trudio da njoj olakša i ulepša zivot. Rodila mu je šestoro dece,
dve devojčice i četiri decaka, od kojih su preživeli samo drugi i červrti sin.
Mocart nikada nije komponovao za nju, a ni Konstanca nije bila muzikalna.Ona je
sledila Mocarta u njegovoj sferi boemskog života. Mocart u njoj nije imao
oslonac, čak nije bio siguran ni u njenu vernost.
Ali, u tom periodu njegovog života postojala je i izvesna Ana Selina Storace.
Predstavljala je pevačku divu svog vremena. Privlačila je Mocarta u svakom
pogledu. Njih dvoje su imali odnos pun saosećanja i razumevanja. Taj odnos se
izrazio u jednom duetu, koji se sastojao od klavira sa orkestarskom pratnjom i
glasa, a koji je posvetio Ani. Medjutum, Konstanca nije imala sluha da otkrije
ovo delo, koje je izražavalo pravu ljubavnu ekspresiju izrečenu muzikom.
Konstanca je umrla 1842. nadživevši muža za čitavih pedeset godina.
Godine 1784. godine Mocart se priključio masonskoj lozi. U tom periodu katolici
su bez problema mogli da postanu masoni, iako je to nosilo odredjeni rizik,
naravno kada je Crkva u pitanju. Mocart je u potpunosti bio posvećen katolicizmu
Katolicizam i vera su za Mocarta bile dve paralelne sfere. Masonstvo je
svrstavao u širu i obuhvatljiviju, posebno su ga interesovali mistični simboli
masonerije, koji su mu omogućavali da izadje iz skučenih životnih okvira.
Mocartovi su kao porodica bili veoma religiozni, ali nakon jedne turneje po
Italiji shvatili su da treba da razdvoje Boga od njegovih predstavnika na Zemlji.
Crkva je za njega bila u svakom smislu spoznana. Shvativši razliku izmedju vere
i masonerije ubrzo je prevazišao kontrast izmedju ova dva vida.
Poslednjih godina zivota Mocart je mnogo putovao samo je u Pragu bio tri puta.
Angažovan od strane českog dvora radi ceremonijalne proslave krunisanja Leopolda
drugog. U Prusku putuje zbog izvodjenja nekoliko sonata i kvarteta. U njegova
poslednja dela spadaju klarinetski koncert i nekoliko komada posvećenih
masonskim ložama. Ne stigavši da završi Rekvijem umire nakon dve nedelje od
izvodjenja opere "Čarobna frula" 1791. godine.