Postoji
bezbroj spekulacija kojima se sugeriše da je Ajnštajn bio slab student, spor u
učenju, ili da je imao neki oblik autizma (kao što je Visoko-funkcijski
autizam (High-functioning autism), ili Aspergerov sindrom (Asperger syndrome),
disleksija, ili nedistatak pažnje usled hiperaktivne neusresređenosti
(attention-deficit hyperactivity disorder). Prema biografiji koju je napisao
Abraham Pais (Abraham Pais) (strana 36, između ostalih), sve ove
spekulacije su neosnovane. Neki istraživači periodično su davali
drugačija tvrđenja, ali većina istoričara i doktora su
sumnjičavi po pitanju retrospektivne medicinske dijagnoze, posebno kod
kompleksnih oboljenja, a u slučaju ADHD radi se i o kontroverznom stanju
zdravlja. Ispitivanja Ajnštajnovog mozga nakon njegove smrti nisu dala nikakav
presudan dokaz za bilo koje od ovih stanja.
Često
ponavljano govorkanje da je Ajnštajn u toku njegovog školovanja imao slabu
ocenu iz matematike je netačno. Naprotiv, Ajnštajn je uvek pokazivao
veliki talenat iz matematike. A kada je stekao svoju matursku diplomu imao je
najveće moguće ocene (6/6) upravo iz algebre, geometrije i fizike. Sistem ocenjivanja u Švajcarskoj, gde je “6”
najbolja ocena možda je mogao izazvati konfuziju u poređenju sa nemačkim
sistemom gde je “1” najbolja ocena. Kada je imao 15 godina, međutim,
Albert Ajnštajn je dobio slabe ocene iz istorije, jezika i geografije. .
Što
se tiče Ajnštajnovog zakasnelog razvoja govora (ovo je samo po sebi
argument protiv spekulacija da je imao Aspergerov sindrom jer klinički opis
ovog sindroma ne uključuje zakasneli razvoj govora), pojedini spekulišu da
je on imao vrstu izborne mutavosti (elective mutism), pa je zbog toga odbijao da
govori dok nije bio u stanju da sastavlja kompletne rečenice. Mada se ova
verzija uklapa sa profilom osetljivog perfekcioniste (kada je Ajnštajn
progovorio, on bi obično meko “uvežbavao” ono što bi hteo da kaže
pre nego što bi to jasno i glasno i izgovorio), to se zbog nečega povezuje
sa selektivnom mutavošću- kao što je sada poznato- to se više ne smatra
stanjem dobrovoljne ćutljivosti već se povezuje sa pojedincima koji
imaju verbalne sposobnosti ali nisu u stanju da govore u određenim
socijalnim situacijama. Ovo se ne može primeniti na Ajnštajna koji nije mogao
da govori uopšte do vremena kada je to počeo da čini.
|
|
|
|
|
|