BARBAROSA

U nedelju 22. juna 1941. rano ujutro je definitivno poništen nemačko-sovjetski sporazum o nenapadanju iz 1939. godine. Na dan kad su 1812. Napoleonove trupe u pohodu na Moskvu prešle reku Njemen, na dan kad je 1940. Francuska potpisala kapitulaciju, Hitlerova armija i avijacija prekinule su mir na zapadnoj granici Sovjetskog Saveza. Otpočelo je izvođenje operacije po ratnom planu “Barbarosa”. Većina mostova preko graničnih reka odmah je pala neoštećena u ruke Nemaca. Granične delove Crvene armije iznenadila je artiljerijska vatra i vazdušno bombardovanje; stotine sovjetskih aviona uništeno je na zemlji. Tehnički, ali pre svega psihički, sovjetske armije nisu bile spremne za rat, i to uprkos mnogim upozorenjima koje je Staljin dobio ne samo od sopstvene obaveštajne službe, nego i iz inostranstva. Zato je na sovjetskoj strani vladala opšta pometnja. Gotovo potpuno je izostala koordinacija odbrane, što je delom bila i posledica organizacije Crvene armije u kojoj je između vrhovne komande i pojedinih komandanata frontova i armija nedostajala prirodna spona. Za odbrambeni rat su sovjetski položaji, strateški gledano, bili daleko od idealnog. Jedva da se vodilo računa o tome da postoji mogućnost da će eventualni rat morati da se odvija na sovjetskoj teritoriji; jednostavno se polazilo od toga da bi Crvena armija prilikom neprijateljskog napada tako brzo reagovala, da bi rešenje rata palo na teritoriji protivnika.                                 

--------   Stanje jun-septembar 1941                                

Tek u noći između 21. i 22. juna izdata su naređenja da se jedinice i protivvazdušna odbrana dovedu u stanje potpune pripravnosti. Na mnogim mestima je 22. juna još bilo u toku sprovođenje ovih naredbi; na drugih mestima ih još nisu ni primili kad je počeo iznenadni nemački napad. „Neprijatelj je očigledno duž cele linije fronta iznenađen“, zapisao je nemački general Halder, načelnik generalštaba kopnene vojske u svoj dnevnik.

U 3:17 s nemačkih pograničnih aerodroma poletelo je hiljade aviona i napalo Murmansk, Kaunas, Minsk, Kijev, Odesu, Sevastropolj i druge gradove. Na kopnu su Nemci otpočeli ofanzivu moćnom artiljerijskom pripremom koja je nanela velike gubitke sovjetskim trupama.Koristeći se iznenadnim napadom nemačke trupe su odmah postigle krupne uspehe. Već prvog dana rata sovjetska avijacija je izgubila 1.200 aviona. Sovjetski general avijacije Kopels počinio je drugi dan samoubistvo. Velike gubitke pretrpele su tenkovske, artiljerijske i druge jedinice. Posle udara avijacije i artiljerijske pripreme nemačke kopnene trupe su prešle u napad na frontu od Baltika do Karpata.

Vojni rukovodioci u Narodnom komeserijatu odbrane su bili zbunjeni i još uvek nisu znali šta da rade. Maršal Timošenko je nervozno šetao po pravougaonom kabinetu smrknut i zamišljen. On je naredio Žukovu da telefonira Staljinu koji je tek legao da spava. U 4:30 svi članovi Politbiroa su bili na okupu u Staljinovom kabinetu. Staljin je bio bled, sedeo je za stolom, držao je u ruci napunjenu lulu. Rekao je da treba hitno telefonirati u nemačku ambasadu. Iz ambasade su odgovorili da ambasador grof fon Šulenburg traži da bude primljen zbog hitnog saopštenja… Primio ga je Molotov, koji se posle obavljenog razgovora vratio kod Staljina u kabinet i saopštio: “Nemačka vlada nam je objavila rat”.

Otprilike u isto vreme u Berlinu je Joakim Ribentrop uručio memorandum sovjetskom ambasadoru u kome je pokušao da “objasni” zašto je Nemačka “morala” da povede rat protiv Sovjetskog Saveza. Kada je sovjetski ambasador uzvratio nemačkom ministru inostranih poslova “da će Nemačka zbog ovoga skupo platiti”, Ribentrop se zbunio, istrčao u hol za njim i počeo da ga uverava kako on “lično nije za rat”.

U 8:00 duž čitavog fronta vodile su se žestoke bitke. Jedino je na sektoru Lenjingradskog fronta situacija još uvek bila mirna. U 12:00 preko Radio-Moskve potpredsednik sovjetske vlade Molotov je obavestio sovjetski narod da su nemačke trupe napale SSSR i izrazio uverenje da će napadač biti poražen. Narednog dana formirana je Stavka.

Tamo gde je Vermahtu pružen organizovan otpor njegove trupe su zaustavljene na samoj granici. U gradiću Sokalju, u zapadnoj Ukrajini karaula poručnika Lopatina, opremljena jedino puškama i mitraljezima, tukla se u okruženju čitavih 11 dana sa višestruko nadmoćnijim neprijateljem. Karaula je pala tek kada je i poslednji graničar poginuo.

Jedan od najslavnijih stranica u otadžbinskom ratu ispisali su branioci pogranične tvrđave Brest. U ovom sektoru nastupala je najjača Nemačka grupa “Centar”. Ujutro 22. juna na garnizon u Brestu nasrnule su tri nemačke divizije. Garnizon su sačinjavala samo dva pešadijska puka koja su već posle nekoliko časova bila opkoljena. Međutim, Nemcima je trebalo mesec dana krvavih borbi da bi zauzeli ovaj gradić na kome je lepršala sovjetska zastava čak i kada su nemačke trupe prodrle u Smolensk, udaljen samo 400 km od Moskve. Na jednoj od sačuvanih zidina mogu se pročitati sledeće reči: “Bilo nas je petorica: Sedov, Krutov, J.Bogoljub, Mihajlov, V.Selivanov. Stupili smo u boj 22.juna 1941 … Izginućemo, ali nećemo odstupiti”. Jedan nepoznati vojnik je napisao: “Umirem, ali se ne predajem. Zbogom otadžbino! 20. jul 1941”.

Poznat je i slučaj vazduhoplovnog kapetana Nikolaja Gastela koji je 26. juna napao jednu nemačku kolonu severno od Minska. Avion mu je pogođen pa se zatim zapalio. Gastelo je svoju zapaljenu letelicu usmerio na nemačku kolonu tenkova i cisterni. Junački je poginuo, ali je i neprijatelju naneo znatnu štetu. Tokom Drugog svetskog rata sovjetski piloti su preko 300 puta ponovili postupak kapetana Gastela.

Poznato je i pismo vojnika Aleksandra Golkova koji se u trenutku napada nalazio u Rovnu u Ukrajini, a koje je „uputio“ svojoj supruzi u Lenjingrad. Pismo je objavljeno 9. januara 1964. godine u listu „Krasnaja zvezda“, a pronađeno je posle rata u metalnoj kutiji olupine tenka u kome se nalazio Golkov.

„28. juna 1941. g.

Mila Tanječka!

Ne znam da li ćeš ikada pročitati ove redove? Ali ja sigurno znam da je ovo moje poslednje pismo. Sada se bije bitka, strašna, krvava. Naš tenk je onesposobljen. Unaokolo su fašisti. Ceo dan odbijamo juriše. Ulica Ostrovskog je prekrivena leševima u zelenim uniformama, oni liče na velike nepomične guštere.

Danas je šesti dan rata; Ostali smo dvojica - Pavel Abramov i ja. Ti ga znaš, pisao sam ti o njemu. Mi i ne pomišljamo o spasavanju svojih života. Mi smo vojnici i ne žalimo da umremo za otadžbinu. Mi razmišljamo kako da Nemci što skuplje plate za nas, za naše živote ...

Sedim u izrešetanom i unakaženom tenku. Vrućina je nesnosna, muči me žeđ. Nema ni kapi vode. Tvoj portret mi leži na kolenima. Posmatram. ga, gledam u tvoje plave oči i čini mi se da mi je lakše - ti sa mnom. Hteo bih da govorim s tobom mnogo mnogo, otvoreno, kao ranije, tamo u Ivanovu ...

Kada je 22. juna objavljen rat, pomislio sam na tebe, pomislio sam na trenutak kada ću se vratiti kući, kada ću te videti i priljubiti tvoju milu glavu na moje grudi. A možda to više nikada neće biti. Jer rat je ...

Kada se naš tenk prvi put sudario s neprijateljem, raspalio sam po njemu iz topa, sekao sam ih mitraljeskom vatrom kako bih što više fašista uništio i time približio kraj rata, kako bih te što pre video, mila moja. Ali se moja maštanja nisu ostvarila...

Tenk podrhtava od neprijateljskih udara, ali mi smo još uvek živi. Granata nemamo, meci su nam na izmaku. Pavel tuče po neprijatelju pojedinačnom vatrom, a ja se „odmaram“ i sa tobom razgovaram. Znam da je to poslednji put. Želeo bih da razgovaramo dugo, dugo, ali nemam vremena. Sećaš li se kako smo se opraštali kada si me ispraćala na staniici? Tada si sumnjala u moje reči da ću te večno voleti. Tražila si da ti se potpišem da ću celog života pripadati samo tebi. Ja sam sa zadovoljstvom ispunio tvoju želju. Lepo je umreti kada čovek zna da tamo, daleko, postoji blisko biće koje misli na njega, razmišlja o njemu i voli ga. Lepo je biti voljen...

Kroz probijenu rupu na tenku vidim ulicu, zeleno drveće, cveće u parku, divno, predivno. Vi koji preživite rat, živećete isto tako divno, predivno i srećno ... Za takav žiivot nije strašno umreti ... Ne plači. Na moj grob, najverovatnije, nećeš moći da dođeš, a da li će i postojati taj moj grob?...“.

Odmah po otpočinjanju neprijateljstava po rešenju Politbiroa CK SKP su zapadni pogranični vojni okruzi Pribaltički, Zapadni i Kijevski primenovani u Severozapadni, Zapadni i Jugozapadni front. Lenjingradski vojni okrug preimenovan je 24. juna u Severni front, a 25. juna na bazi komande Moskovskog vojnog okruga bio je formiran Južni front, koji je ujedinio deo snaga Jugozapadnog fronta i 9. armiju koju je izdvojio Odeski okrug. Istovremeno je je SSSR počeo da stvara rezervu Vrhovne komande.

Međutim, i uveče prvog ratnog dana sovjetski Generalštab je očigledno imao slab uvid u situaciju na frontu. Tako su trupe Kijevskog vojnog okruga (Jugozapadi front) dobile naređenje da 23. juna otpočnu veliku ofanzivu koja bi 24. juna dovela do osvajanja Lublina, nekoliko desetina kilometara unutar poljske teritorije. Jedinice u Baltičkom vojnom okrugu (Severozapadni front) dobile su slično apsurdno naređenje, a osim toga su sva tri fronta dobila naređenja da opkole i unište nemačke jedinice. Komandanti na frontovima su malo šta mogli da započnu sa takvim naredbama. Nemci su izvodili jednu od najuspešnijih operacija munjevitog rata. Kvalitativno su bili daleko superiorniji; kvantitativno su bili jači na svim tačkama koje su bile cilj početnog napada. Od velikog značaja je bila i nemačka nadmoćnost u vazduhu. Do podne 22. juna uništeno je, otprilike, 800 sovjetskih aviona (naspram 10 do 20 uništenih nemačkih). Do kraja toga dana ovaj se broj popeo na 1.200 (od kojih je 900 uništeno na zemlji); dva dana kasnije su Sovjeti izgubili 2.400 aviona. Sovjetski bombarderi koji se u trenutku napada nisu nalazili blizu linije fronta, pokušali su da pređu u napad, ali su pri tom izvrššvali zastarele naredbe: preletali su preko linije fronta u pravcu poljske teritorije da bi tamo tražili nepostojeće koncentracije nemačkih trupa! Osim toga u većini slučajeva više nije bilo lovaca da ih prate, pa su lako postajali žrtve nemačkih lovaca i protivavionske artaljerije. Kad su se Nemci izborili za prevlast u vazduhu, mogli su gotovo neometano, po planu, da upotrebe svoju vazdušnu flotu za podršku kopnenoj vojsci, posebno oklopno-mehanizovanim divizijama.

U početku su grupe armija „Sever“ i „Centar“ postizale velike uspehe. Težište operacije po planu „Barbarosa“ bilo je u početku na pravcu Grupe armija „Centar“ pod komandom feldmaršala fon Boka. Ova Grupa armija imala je u svom sastavu najveći broj pešadijskih divizija, dve od četiri oklopne grupe (armije) i jaku vazdušnu flotu. Napad se odvijao po planu. Na severnom i južnom krilu su se Treća oklopna grupa pod komandom generala Hota i Druga oklopna grupa pod komandom generala Guderijana, brzo probile na istok. Između te dve oklopne grupe napredovala je 9. armija generala Štrausa i 4. armija generala fon Klugea. Samo u reonu Bresta Nemci su naišli na žestok otpor; oko gradske citadele borbe su se vodile sve do polovine jula. Jedan deo Guderijanove oklopne grupe bio je zbog tog otpora nekoliko dana u zakašnjenju. Istureni deo 2. oklopne grupe prelazio je prvih dana rata prosečno 60 km na dan i već petog dana je bio pred Minskom. Drugi deo te iste grupe stigao je dan kasnije do Bobrujska na Berezini.

Treća oklopna grupa naišla je na slab otpor i 23. juna je kod Alitusa i Merkine došla do Njemena (mostovi preko ove reke pali su Nemcima neoštećeni u ruke); 24. juna je zauzela Vilnjus a zatim skrenulaa jugoistok, da bi se kod Minska spojila sa 2. oklopnom grupom. To se odigralo 27. juna.

Ipak Guderijan nije bio potpuno zadovoljan. Nemačka pešadija nije mogla da sledi skoro neverovatan tempo napredovanja oklopnih divizija. Tome je doprinela i činjenica da je pešadija morala da napreduje po mnogo slabijem terenu; relativno dobri, čvrsti putevi bili su rezervisani za pokret oklopno-mehanizovanih snaga i njenih pozadinskih delova. Pogotovo je 4. armija fon Klugea morala da savlada izuzetno težak teren. Kad se pokazalo da se planirana velika klešta Grupe armija „Centar“, koja je trebalo zatvoriti kod Minska, moraju zameniti izvesnim brojem manjih klešta unutar tog prostora, postojala je opasnost da zaostajanje pešadije za oklopnim snagama poraste. Guderijan je nesumnjivo bio jedan od najsposobnijih nemačkih generala oklopnih jedinica. On je uviđao prednost brzog proboja oklopnih jedinica za izvođenje munjevitog rata. Po njemu je trebalo da oklopne jedinice operišu što samostalnije, vodeći računa o riziku da mogu nastati praznine između oklopnih i pešadijskih jedinica. Nemačka Vrhovna komanda je međutim tražila da oklopne jedinice smanje tempo nastupanja kako bi se što efikasnije zatvorio obruč okruženja oko protivničkih jedinica. To je bilo potrebno utoliko više što su sada 4. i 9. armija imale posla sa opkoljenim trupama koje su doduše bile izolovane i kojima je nedostajala municija i gorivo, ali koje uprkos tome nisu ni pomišljale na predaju i do kraja su se žestoko borile. Zbog odsustva podrške oklopnih jedinica koje su otišle već mnogo napred, pešadijske jedinice nisu mogle dovoljno čvrsto da zatvore obruč okruženja kod Bjalistoka i Volkoviska, pa su se mnoge sovjetske jedinice uspele da se probiju u pravcu istoka, a neke su se probile u Pripjatske šume i prešle na partizanski način ratovanja. Uprkos otporu Guderijana i fon Boka, fon Kluge je uspeo da deo oklopnih jedinica početkom juna uključi u sastav 4. armije i da time nešto poveća pokretljivost pešadijskih jedinica. Ova reorganizadžija je prilikom zatvaranja obruča okruženja kod Novogrudoka, zapadno od Minska, urodila plodom. Tu se uspešno zatvorio obruč okruženja oko glavnine sovjetskog Zapadnog fronta.

Pokazalo se, međutim, da nova nemačka taktika ima i svoje slabosti. Dovodila je, naime, do gubitka vremena na ostvarenju opšteg plana, a upravo je faktor vremena bio veoma važan za munjeviti rat. Na taj način su druge sovjetske jedinice dobile mogućnost da se reorganizuju i dobiju pojačanje. To se i desilo severozapadno od Smolenska (posle Minska to je bio sledeći cilj Nemaca na njihovom napredovanju ka Moskvi), duž Berezine, Daugave i Dvine i u području između ove dve reke. Nemci su jedino uspeli da brzo probiju sovjetsku odbrambenu liniju duž Berezine. Na ostalim linijama fronta se relativno duže vremena pružao otpor.

Komandant Severozapadnog fronta general Kuznjecov je pre nemačkog napada računao s agresijom, ali nije uspeo da ubedi Moskvu, pa nije mogao da preduzme efikasnije odbrambene mere. U trenutku napada, njegove jedinice, velikim delom slabo naoružane, bile su razvučene na širokom frontu po baltičkim zemljama. Jedan deo tih jedinica je upravo sprovodio reorganizaciju; a armije prvog ešelona bile su udaljenije od granice nego što je to bio slučaj na ostalim frontovima. Zato feldmaršalu fon Lebu nije bilo teško da se sa svojom Grupom armija „Sever“, koja je inače bila najslabija, u toku prvih dana rata brzim tempom probije iz Istočne Pruske dublje u Litvaniju. Na južnom krilu Grupe armija „Sever“ nalazila se 4. oklopna grupa pod komandom generala Hepnera (severna armijska grupa raspolagala je samo jednom oklopnom grupom). Hepnerova 4. oklopna grupa sastojala se iz dva oklopna korpusa: 56. pod komandom generala fon Manštajna i 41. pod komandom generala Rajnharda. Uspesi 56. oklopnog korpusa bili su impozantni: četiri dana posle napada, 26. juna, fon Manštajn je stigao na Daugavu u Letoniji, na visini Daugavpilsa. Korpus je već bio prešao 250 km i prokrstario celu Litvaniju. Mostovi kod Daugavpilsa pali su Nemcima u ruke. Međutim, i kod Manštajnovog korpusa došlo je do zastoja u daljem napredovanju ka Lenjingradu. Da bi se bez mnogo rizika krenulo dalje, bila je potrebna pomoć 41. oklopnog korpusa, koji je naišao na nepredviđeni otpor Crvene armije. Iz oblasti severoistočno od reke Njemena krenule su jake sovjetske snage sa više od dve stotine tenkova u pravcu severozapada da bi izvršile protivudar. Rajnhard je doduše uspeo da odbije ovaj protivudar, ali je njegovo napredovanje zbog toga bilo usporeno, pa je tek 29. juna kod Jekabpilsa stigao na Daugavu, nekoliko desetina kilometara severno od Daugavpilsa. Sovjeti su u međuvremenu radili na organizovanju odbrambene linije duž Daugave. Ona, međutim, nije na vreme bila u potpunosti izgrađena da bi mogla da zaustavi 4. oklopnu grupu. Posle žestokih borbi koje su trajale nekoliko dana uspelo je celoj oklopnoj grupi da 2. jula ponovo nastavi napredovanje u pravcu severoistoka. Dok je došlo do zastoja 4. oklopne grupe, zbog bolje koordinacije između oklopne grupe i pešadije nego što je to bilo kod Grupe armija „Centar“, dve armije Grupe armija „Sever“ (18. armija pod komandom generala fon Kihlera i 16. pod komandom generala Buša) postigle su za kratko vreme velike uspehe, ne zaostavši mnogo za odmaklom 4. oklopnom grupom.

Osamnaesta nemačka armija je za deset dana zauzela luke Lijepaja, Venspils i Rigu (na ušću Daugave) i time oduzela sovjetskoj Baltičkoj floti njene baze na Baltiku. Pogotovo je pad Rige, glavne baze Baltičkog vojnog okruga, bio veliki gubitak za sovjetsku mornaricu, iako je veliki deo jedinica flote u poslednjem trenutku uspeo da se povuče preko Finskog zaliva za Lenjingrad. Sovjetska flota koja je u proseku spremnije dočekala nemački napad nego kopnena vojska, uspela je da se povuče u prvoj etapi rata bez većih gubitaka, zahvaljujući, između ostalog, i razumevanju i aktivnostima admirala Kuznjecova (narodnog komesara mornarice), admirala Tribuca (komandanta Baltičke flote) i admirala Golovka (komandanta Severne flote u polarnom području). Još više od mesec dana pre nemačkog napada, Kuznjecov je uspeo da izdejstvuje da se mnogi brodovi iz srazmerno nezaštićenih luka Lijepaje i Venspilsa prebace u Rigu. Na sopstvenu odgovornost je 19. juna doveo flotu u stanje pripravnosti. Poslednje naređenje izdato u miru – „spremni za akciju“ - nije međutim smeo da izda na svoju ruku. Kad je naređenje došlo u noći između 21. i 22. juna, Tribuc i Golovko su već bili spremni. „Svakog trenutka smo očekivali telegram iz Moskve sledeće sadržine: rat je otpočeo“.

Na južnom delu sovjetsko-nemačkog fronta Nemci su u početku postizali manje uspehe. Grupa armija „Jug“, pod komandom feldmaršala Rundšteta, imala je, u svom sastavu dve rumunske armije i jedan mađarski korpus, koji su inače po kvalitetu bili daleko ispod nemačkih jedinica. Fon Šobertova 11. armija, koja je pripadala Grupi armija „Jug“, raspoređena na Prutu u Rumuniji, krenula je u napad kasnije zbog toga što su se neke njene divizije duže zadržale na Balkanu i što Mađari i Rumuni nisu bili spremni za nastupanje. Tako je feldmaršal fon Rundštet 22. juna, osim avijacijom, mogao, u suštini, da raspolaže samo 6. armijom (pod generalom fon Rajhenauom), 17. armijom (pod generalom fon Štilpnagelom) i fon Klajstovom 1. oklopnom grupom, koje su se nalazile u jugoistočnom delu Poljske. Verovatno da je Rundštetu od početka bilo jasno da će uprkos vojnom kvalitetu svojih komandanata armija imati probleme sa sovjetskim armijama na jugozapadnom frontu. One su, naime, bile, i po broju divizija i po broju oklopnih jedinica, isto tako jake kao snage Zapadnog i Severozapadnog fronta zajedno. Osim toga je Rundštet morao da otpočne svoj napad manje-više frontalno u nemogućnosti da pravi velika opkoljavanja. Već 23. juna je Halder u svom dnevniku izrazio zabrinutost zbog ovakve situacije: „Bićemo prinuđeni da nađemo slabu tačku u sovjetskoj odbrani i da na nju udarimo oklopnim snagama i svim sredstvima da bismo postigli uspeh u Ukrajini...“ Sovjetske armije su neprekidno prelazile u protivnapade i protivudare i bile su u prednosti što su mogle da nastupaju ne samo iz dubine nego i sa područja severnog i južnog krila Grupe armija „Jug“. Na severu su bile teško pristupačne Pripjatske močvare, a na jugu su sovjetske jedinice imale veliku slobodu manevrisanja, jer iz Mađarske i Rumunije nije još bio otpočeo napad na Sovjetski Savez.

Uz pomoć snažnog udara iz vazduha, Nemci su uspeli da odbiju gotovo sve sovjetske protivnapade i protivudare, ali su njihovi gubici u ljudstvu i materijalu bili veoma veliki. I kod sovjetskih jedinica je to doduše bio slučaj; po Halderovim rečima, ovde je besnela „veoma živa“ bitka. Tako Nemci na južnom delu sovjetsko-nemačkog fronta nisu spektakularno napredovali i o pravom munjevitom ratu tu u prvim sedmicama rata nije, u stvari, moglo da bude ni govora. To je bila velika prednost za sovjetsku stranu, jer vreme im je bilo značajan saveznik. Krajem juna i početkom jula 1941. počeo je, međutim, da slabi sovjetski otpor na jugu. Mnoge sovjetske jedinice počele su da se povlače na istok da bi duž nasipa reke Dnjepra gradile nove odbrambene linije, a veliki deo jedinica je prebačen na centralni deo fronta. Krajem juna su gradovi Kovelj, Rovno i Ljvov bili u rukama Nemaca i nastupanje je moglo da se nastavi bržim tempom. Ovo nije važilo za severno krilo Grupe armije „Jug“, jer je tamo najpre trebalo očistiti Pripjatske močvare i osloboditi se sovjetskog pritiska sa te strane.

Trećeg jula je Halder imao razloga za optimizam u pogledu razvoja operacija na celom sovjetsko-nemačkom frontu. U svom dnevniku je tada zapisao: „Uglavnom se sad već može govoriti da je izvršen zadatak da se glavnina sovjetskih snaga potuče ispred Dvine (Daugava) i Dnjepra. Smatram da je tačna izjava jednog zarobljenog sovjetskog generala, da ćemo istočno od Dvine i Dnjepra naići samo na delove sovjetskih snaga koji već i po snazi neće biti u stanju da odlučujuće utiču na ishod nemačkih operacija. Ne preterujem, dakle, kad tvrdim da će se rat protiv Sovjetekog Saveza uspešno završiti u roku od četrnaest dana“.

U izjavi od 4. jula Hitler je bio još uvereniji od Hadlera: “Ja sve vreme pokušavam da se stavim u položaj protivnika. Praktično, on je rat već izgubio. Dobro je što smo mi uništili ruske tenkovske i vazduhoplovne snage na samom početku. Rusi ih više nikada ne mogu obnoviti“.

Potrebno je naglasiti da su nemačke snage do ovog datuma već počele da osećaju nestašicu u snabdevanju, a to je najviše došlo do izražaja kod Grupa armija „Centar“. Važan faktor u tome je bila i veća širina železničkog koloseka u SSSR-u no u ostalom delu Evrope. Do 3.7. je nemačka inžinjerija uspela da prilagodi širinu železničkog koloseka na normalnu veličinu do pola puta na liniji poljska granica - Minsk, a do 5.7. bio je završen i ostatak.

Stvarno je tako izgledalo. Vrhovni komadant kopnene vojske, fon Brauhič, i njegov načelnik štaba Halder podneli su 8. jula izveštaj da su do tada identifikovane 164 sovjetske pešadijske divizije, da je od njih uništeno 89, a samo 46 je još sposobno da se bori, 18 je bilo na sporednim delovima ratišta, kao na primer u Finskoj, a da nije identifikovana lokacija za 11 divizija.

U cilju približavanja strategijksog rukovoženja trupama na frontu 10. jula su bile osnovane glavne komande za tri najvažnija strategijska pravca. Severozapadnim frontom je komandovao maršal Kliment Jefremovič Vorošilov  Zapadnim - maršal Semjon Konstantinovič Timošenko i Jugozapadnim maršal Semjon Mihajlovič Buđoni. Radi efikasnijeg funkcionisanja operativnog rukovođenja, sovjetska komanda je 20. jula ujedinila Front rezervnih armija i front Možajske odbranbene linije u jednistven Rezervni front pod komandom Gerogija Žukova. Na položaju načelnika Generalštaba Žukova je 1. avgusta zamenio maršal Boris Mihajlovič Šapošnjikov. Na spoju centralnog i Rezervnog fronta 16. avgusta je bio formiran novi Brjanski front pod komandom maršala Andrejeva Ivanoviča Jerjomenka.

NAZAD NA POČETNU