Teško je uspostaviti adekvatan pandan onome što je na Kubi izveo jedan čovek, praktično ni iz čega, koji je kroz pola veka postao mitska, legendarna figura i sinonim za revoluciju u ovoj karipskoj zemlji, čime je na možda najbolji način demantovao zebnju Simona Bolivara kako izvođenje revolucije mora biti tek “oranje mora”, poduhvat unapred osuđen na neuspeh. Mačka s devet života, poslednji crveni diktator, fosil socijalizma, kubanski Bolivar – samo su neki od brojnih epiteta koje je za života dobio vođa kubanske revolucije i države Fidel Kastro, pri čemu posebno treba naglasiti da ovaj poslednji dolazi od njemu nenaklonjenog Džona Kenedija, koji je bio tek jedan od čak devetorice američkih predsednika kojima je Kastro za svog mandata video leđa. Ostala osmorica su Dvajt Ajzenhauer, Lindon Džonson, Ričard Nikson, Džerald Ford, Džimi Karter, Ronald Regan, Džordž Buš I i Bil Klinton, dok nije nemoguće da će dočekati i kraj mandata Buša juniora. Publicista Teodor Draper upečatljivo ga je opisao rečima: “Fidel Kastro – demagog i idealista, avanturista i revolucionar, anarhista i komunista, katapultiran je u orbitu vlasti i slave a da iza sebe nije imao nikakvu političku stranku, nikakvu istinsku vojsku, a takođe ni istinski politički program.” (str. 15) Pružajući delimičan odgovor na enigmu dugovečnog uspešnog opstanka na vlasti pod zlokobnom senkom nadmoćnijeg (sve)moćnog suseda, otkrio je neke od ključeva na kojima je počivala taktika njegove odbrane. “Tu lekciju opstanka“, kaže Fidel, „naučio sam na onoj večitoj borbi između čoveka i zveri. Ne okreći leđa nemani, ne pokazuj da se plašiš. To će kod nje probuditi onaj zverski instinkt progona i agresije i odmah će krenuti na tebe. I psihologija onih koji rukovode imperijama ista je kao kod zveri.” (str. 7)
Još otkako se letos iz pera Borislava Lalića pojavila biografija Če Gevare (Život, smrt, legenda), mogli smo da očekujemo i manje-više otvoreno priželjkujemo uknjiženu pojavu druge polovine jednog od najpoznatijih revolucionarnih tandema u istoriji civilizacije, ovog puta posvećenu prirodnom nastavljaču ove neobične simbioze – Fidelu Kastru. Svega šest meseci potom želja nam je ispunjena, a primetne su brojne sličnosti u ova dva izdanja, i to ne samo one koje se odnose na biografske činjenice. Naime, Lalić je dugogodišnji dopisnik iz Latinske Amerike i imao je retku privilegiju da upozna Kastra i veliki broj njemu bliskih ljudi, tako da ova biografija – prva njemu posvećena na našem tržištu – svoje kvalitete ne duguje samo zanatski korektnom akademskom prenošenju već poznatih informacija iz stranih izvora, već dubljim uvidima iz prve ruke daje visoku notu autentičnosti i originalnosti. Tako ova knjiga postaje delić dvotomne sage o ratnim drugovima Ernestu i Fidelu, koji su – bili voljeni ili omraženi – definitivno ostavili pečat u istoriji dvadesetog veka. Kao i prethodna, i ova knjiga obiluje kako službenim, tako i privatnim fotografijama Fidela Kastra iz raznih perioda života. Izuzetno interesovanje za njegovu revoluciju, koje nesmanjenim intenzitetom traje već nekoliko decenija, pokazuje i nedavna domaća projekcija dokumentarnog filma Kuba: vrednost jedne utopije u bioskopu “Reks”, za koji se tražila karta više.
Prvog januara 1959. godine nasilno je srušen tiranski režim brutalnog diktatora Fulgensija Batiste. Međutim, taj datum predstavlja mnogo više od pukog prevrata: nema dileme da je u pitanju najbitniji dan u istoriji Kube kao države, ali još uvek istorijski preblizu da bi ga istoričari sveobuhvatno i s dovoljne distance objektivno procenili. Rođen u porodici veleposednika Anhela Kastra, od malih nogu svojeglavi i buntovni Fidel isterivao je neku svoju pravdu bez obzira na to da li je bilo izgleda na uspeh. A uglavnom nije. Međutim, u skladu sa znamenitom devizom budimo realni, tražimo nemoguće, to mu nije smetalo. Još od samoubilački naivnog napada na kasarnu “Monkada” 1953. godine, svakom ko je to želeo da vidi bilo je jasno da tog mladog čoveka samo smrt može zaustaviti u ostvarenju planova. A ona ga, do dana današnjeg, iako su to mnogi i u zemlji i u inostranstvu otvoreno priželjkivali, naprosto nije htela. Navodno, preživeo je 637 najmaštovitijih pokušaja atentata. Ni zatvorska kazna nije ga pokolebala, ni tamo nije gubio vreme, već je u velikom tiražu štampao knjižicu svog govora pred Batistinim sudom, gde je izgovorio opominjuće i dalekovide reči: „Osudite me, to nije važno. Istorija će mi dati za pravo!“ Čim se našao na slobodi, u Meksiku je okupio začetke svoje “vojske” i na tragikomičnom brodiću “Granma”, koji je primao 25 osoba, smestio čak 82, te ih poveo u “oslobađanje” svoje zemlje s planina Sijera Maestre, na jugoistoku Kube. Samo nekog ko ga uopšte nije poznavao mogao je da začudi frapantni, skoro infantilni optimizam “komandanta” barbudosa , koji je nakon masakra skoro svih raspoloživih ljudi još više bio uveren da je na putu da odnese konačnu pobedu.
Zanimljivo je da je Kastro, i po ocu i po majci, poreklom iz španske pokrajine Galicije, što je daleko više od puke geografske odrednice. Smatra se da su tamošnji ljudi hrabri, lukavi, nepopustljivi, uporni i neobuzdani u svemu. Često su pravljena poređenja s još jednim “jakim čovekom” Galicije, španskim diktatorom, generalisimusom Franciskom Frankom. Primećene su brojne zajedničke osobine, poput zatvorenosti, nepoverljivosti, lukavosti i isključivosti u donošenju odluka. Ipak, razlike su daleko brojnije i bitnije, posebno u ideološkim pitanjima. Pored Galicije, određenu ulogu verovatno nosi i Fidelov rodni kraj Orijente, koji iz udaljene Havane smatraju dubokom provincijom, gde najbolje uspevaju nasilni, preki i nemilosrdni ljudi, kojima umeće diplomatije i pregovaranja definitivno nije jača strana. Kao prilog ovoj tezi obično se navodi činjenica da je upravo tamo podignut ustanak protiv španske vladavine na Kubi, pa ni potonja revolucija nastala iz tog kraja, koja se s vremenom izrodila u komunističku, nije veliko iznenađenje.
Ipak, više pažnje zauzima analiza sličnosti i razlika Kastra i Če Gevare, dva do smrti verna druga još otkako su se upoznali jedne vrele meksičke noći. Osim zaista neobične biografske sličnosti da ovi borci za socijalnu pravdu i društvenu jednakost potiču iz sređenih, bogatih porodica, Gevara nikako nije bio po volji okoštaloj, dogmatskoj struji komunističke partije, koja je predstavljala samo aparat za transmisiju naloga koji su stizali iz moskovske centrale, a koju su činili nemaštoviti i bezlični anonimni partijski aparatčici. Spisak optužbi na njegov račun bio je opširan koliko i predvidljivo stereotipan: “trockista”, “anarhista”, “romantični avanturista buržoaske provenijencije”, “ideološki šarlatan” itd. Logično, i s punim pravom, sâm Če nije mnogo hajao za te optužbe. Fidel je, kao iskusniji i staloženiji tehničar vlasti, s više pažnje osluškivao tonove iz zvanične Moskve, iako im, uglavnom, nije bio naklonjen. Tu je na videlo izbila i najveća razlika u samom položaju dvojice pionira revolucije. Dok je Čeu, kao rođenom Argentincu, kubanska revolucija predstavljala tek korak ka stvaranju velike pobune koja će se protiv “mrskih imperijalista” podići u čitavoj Latinskoj Americi, za Kastra je ona bila konačni cilj borbe. Fidel je preuzimanjem svih bitnih funkcija u državi bio snažno zakovan za jedno mesto , na šta ga je najzad i obavezivala uloga odgovornog šefa partije i zemlje.
Če je svoje dužnosti guvernera narodne banke i ministra industrije smatrao tek usputnim obavezama u nedostatku prilike za trenutno podizanje nekog novog ustanka. Njega isto – tj. mesto – nije držalo. Dok su obojica bili snažno povezani tokom borbi protiv Batistinog režima, nakon pobede nastao je rascep ne toliko na ličnom, koliko na polju planova za budućnost. Kastro je morao svoju budućnost da veže za narod Kube i da ostvari neka od brojnih obećanja, dok je za Gevaru ova pobeda značila tek stepenicu ka narednom bojištu. Nikada nije mogao da se zadovolji već postignutim. Osim toga, bio je ubeđeni komunista i pre revolucije, što se za Kastra nikako ne može reći, tako da nije bilo začuđujuće kad je čuveni geriljeros formirao novu gerilu i otišao da se bori prvo u Kongu, a potom u Boliviji, gde će i završiti revolucionarni i životni put. Revolucija Kastrovih barbudosa bila je zapravo više nacionalistički i opštenarodni odgovor na otvorenu tiraniju vojnog režima; komunistička će postati tek naknadno, promenom globalnih svetskih okolnosti, i danas je sporno koliko iskreno i iz ubeđenja a koliko iz proste iznudice i neprijateljstva prema SAD, koje je u međuvremeno postalo pitanje života i smrti. Mnogo godina kasnije, kad je sebi mogao da dopusti više iskrenosti, opisao je to na sledeći način: “Ako biste me pitali da li sam sebe smatrao revolucionarom dok sam bio u Sijera Maestri, odgovorio bih vam da jesam, da sam onda bio uveren da sam revolucionar. A da ste me zapitali da li sam bio marksista–lenjinista, rekao bih vam ne. Isto kao što bih rekao da sebe onda nisam smatrao komunistom. A posle sam napravio ceo krug. Danas mi je jasno da u modernom svetu niko sebe ne može smatrati istinskim revolucionarom a da nije marksista–lenjinista.” (str. 111)
Tako je Kuba, paradoksalno, primer jedine komunističke zemlje koja je to postala nakon revolucije, za razliku od praktično svih ostalih bastiona “crvenih” režima, od Kine i Koreje, do SSSR-a, bivše Jugoslavije i čitavog istočnog lagera, gde su komunisti kroz borbu ili instaliranje od strane “starijeg brata” svoju vlast od prvog dana otvoreno tako definisali. Upravo su planovi za izvoz revolucije širom “zelenog kontinenta” probudili uspavanog diva u Vašingtonu i naveli ga da s više pažnje obnovi svoju tradicionalnu platformu zvanu “Monroova doktrina“, koja opravdava upotrebu sile širom američkog kontinenta kao legitimno sredstvo zaštite nacionalnih interesa SAD. Spektakularni poraz prilikom iskrcavanja u Zalivu svinja i opsesivna želja vašingtonske administracije da što pre ukloni Kastra s vlasti i iz života izazvala je 1962. veliku krizu koja je pretila da postane i nuklearna. Pošto Fidel nije imao kud, potražio je zaštitu u snažnom zagrljaju SSSR-a, a ovaj nije odoleo izazovu proširivanja zone interesa do pred sama vrata svog transatlantskog suparnika. Poslali su 40 raketa s atomskim glavama i dometom od 2200 i 24 rakete dometa 1100 nautičkih milja, a samo jedna atomska glava imala je čak 225 puta veću razornu snagu od bombe koja je bačena na Hirošimu! Uzajamnim dogovorom SAD – SSSR, uz Kastrovo negodovanje i gunđanje, u poslednji čas izbegnuta je mogućnost sveopšteg armagedona.
U domenu unutrašnje politike, postignuti su značajni rezultati na opismenjavanju stanovništva, uspostavljanju besplatnog obrazovanja i vrhunske zdravstvene zaštite. Na Kubi nema sirotinjskih favela, ali ni srednje klase, koja je mahom emigrirala na Floridu. Procenjuje se da je samo tokom prve tri godine Kastrove vladavine više od dvesta hiljada ljudi otišlo s ostrva protiveći se agrarnoj reformi, nacionalizaciji i zabrani privatnog biznisa. Razmere kasnije ekonomske krize najbolje ilustruje upotreba librete, knjižice koja služi za racionalizaciju snabdevanja stanovništva, i to samo u trenucima kad potrebnih namirnica uopšte ima. Rente za stanovanje su ukinute, ulaznice za pozorišta, bioskope i sportske događaje su besplatne, a radnici su plaćeni po sistemu uravnilovke zbog intimnog Fidelovog ubeđenja da oni treba dobro da rade iz moralnih , a ne materijalnih pobuda. Koliko je u uspostavljanju jednakog režima za sve bio rigorozan, najbolje govori podatak da je nacionalizovao i latifundiju svog oca, čime je u svojoj mlađoj sestri Huaniti (koja je emigrirala u SAD) dobio doživotnog neprijatelja. Njegov mlađi brat Raul, od prvih dana uz starijeg brata, vrši dužnost ministra odbrane od pobede revolucije, a otkad je Fidel u julu 2006. prikovan za postelju, obavlja i dužnost privremenog predsednika države. Spisak njegovih bliskih i slavnih prijatelja je podugačak, od Hemingveja i Garsije Markesa, do Uga Čaveza i Dijega Armanda Maradone.
I najžešći neprijatelji moraju mu odati priznanje da se za skoro pola veka na neprikosnovenoj vlasti nije lično obogatio. Naprotiv, nema nekretnine u vlasništvu, a prima samo platu u iznosu ekvivalentnom trideset dolara. Više puta je javno ponudio ostavku ukoliko mu se na bilo kom računu nađe i jedan jedini dolar. Sâm je ponosno naglasio da je više nego srećan što će umreti bez ikakvih materijalnih sredstava. Ovo ga, nesumnjivo, veoma razlikuje od skoro svih bilo autokratskih, bilo demokratskih političara u tako visokim ešalonima vlasti. Njegov put je bio od izobilja u kojem je rođen, do svesne oskudice za svoj narod i sebe lično radi odbrane slobode i dostojanstva, čemu je celog života bio posvećen. Šta će Kubi doneti budućnost posle Kastra, koji će se teško više vraćati na vlast, krajnje je neizvesno. Kao nesumnjiva ostaje samo činjenica da je ovaj čovek trajno obeležio istoriju ne samo svoje zemlje nego i čitave Latinske Amerike, i ostao veliki uzor i nadahnuće većini naroda koji svoju slobodu traže kroz otpor “kolosu sa Severa”, kako se tamo SAD kolokvijalno nazivaju.
|
|
|
|
|
|