На територији Србије постоје остаци културне заоставштине још из праисторије. Најпознатија неолитска култура на тлу Србије је култура Лепенског вира. У Србији су се налазили раскошни царски градови и палате у доба позног Римског царства и ране Византије, чији се остаци могу видети у Сирмијуму, Гамзиграду и Царичином граду (Justiniana Prima)
Српски
средњевjековни споменици који су се очували до данас углавном су цркве и
манастири. Већина ових споменика има фрескама украшене зидове. Најоригиналнији
споменик српске средњевековне уметности је манастир Студеница (око 1190). Овај
манастир је био модел за касније манастире Милешева, Сопоћани и Високи Дечани.
Вjероватно најпознатија српска средњевековна фреска је приказ „Мироноснице на
гробу“ (или Бели анђео) из манастира Милешева.
Иконосликарство је такође дiо српског средњевековног културног наслеђа.
Утицај византијске умjетности се појачао након пада Цариграда у руке крсташа 1204, када су многи умjетници утекли у Србију. Њихов утицај је видљив у изградњи цркве Богородица Љевишка, манастиру Старо Нагоричино и манастиру Грачаница.
Манастир Високи Дечани је саграђен између 1330. и 1350. За разлику од других српских манастира, овај је саграђен у романичком стилу под надзором мајстора Вите из Котора. На фрескама овог манстира налазе се 1.000 портрета који описују све најважније епизоде из Новог завета. У катедрали се налазе иконостас, игуманов престо и декорисани саркофаг краља Стефана III Дечанског.
Још један стил црквеног грађевинарства се развио у Србији крајем 14. века, и то у долини реке Мораве. Одлика овог стила је била богата декорација спољних црквених зидова. Фреске у манастиру Манасија приказују религијске сцене у којима учествују људи у српским средњевjековним одорама.
За време турске владавине, углавном, је замрла уметничка активност у Србији. Неке барокне тенденције видљиве су код српских уметника са краја 18. века у јужној Угарској (Теодор Крачун, Јаков Орфелин).
Многи млади уметници из новоустановљене српске државе 19. века су се школовали у иностранству, посебно у Француској и Немачкој, и донели су са собом авангардне стилове. Поред Париза и Минхена, Београд је био у првој половини 20. вijека један од центара импресионизма. Надежда Петровић је сликала у стилу фовизма, док је Сава Шумановић био под утицајем кубизма.
Значајни српски сликари 20. века били су: Милан Коњовић, Марко Челебоновић, Петар Лубарда, Владимир Величковић и Мића Поповић.
Србија је позната по сликарима наиве, као што су Јанко Брашић, Сава Секулић, Мартин Јонаш и Зузана Халупова. Словачко село Ковачица у Војводини је центар наивног сликарства.
Почетак српске писмености везује се за активност браће Ћирила и Методија на
Балкану. Постоје споменици ране српске писмености из 11. века, писани
глагољицом. Већ у 12. вijеку, појављују се текстови писани ћирилицом. Из ове епохе
је најстарија ћирилична књига српске редакције, јеванђеље захумског кнеза
Мирослава, брата Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је и најстарија и
најљепше илустрована српска књига средњег вијека.
За вријеме турске владавине, у Србији се развијала усмена лирска и епска књижевност.
У доба националног препорода, током прве половине 19. века, Вук Стефановић Караџић је превео Нови завјет на српски народни језик и реформисао српски језик и правопис. Тиме је ударен темељ српској књижевности новијег времена. Најзначајнији српски песници 19. вијека били су Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. У 20. вијеку примат имају прозни писци: Иво Андрић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Данило Киш и Милорад Павић, мада има и вриједних песничких достигнућа: Милан Ракић, Јован Дучић, Десанка Максимовић, Миодраг Павловић и Васко Попа.
Србија
има дугу традицију фолклора и народне музике. Игра групе плесача, под именом
коло, је најомиљенији вид фолклора у Србији и разликује се од региона до
региона. Најпопуларнија кола су Ужичко коло и Моравац.
У 19. вијеку и раније, карактеристични народни инструменти су биле гусле и фрула, док су у Војводини коришћене тамбуре и гајде. Знатно касније, а и данас, главни инструмент у новокомпонованој народној музици је хармоника. Трубачки оркестри су такође веома популарни. Фестивал трубача у Гучи је централна манифестација ове врсте музике. Најпознатији трубачи Србије су: Фејат Сејдић, Бакија Бакић и Бобан Марковић.
Период турске власти оставио је трага у музици целог Балкана, па и Србије. У последњих 15-ак година, развијен је тренд комбиновања народне музике. оријенталних утицаја и денс музике под именом турбо-фолк. Многи данашњи српски пјевачи су популарни у целој југоисточној Европи, као на пример: Лепа Брена, Жељко Јоксимовић, Драгана Мирковић и Светлана Ражнатовић-Цеца.
У забавној и поп музици, велике звијезде српске естраде били су: Ђорђе Марјановић, Лола Новаковић и Седморица младих. Још увијек су активни и омиљени Ђорђе Балашевић и Здравко Чолић.
Рок групе су се појавиле у Србији крајем 1960-их. Велику популарност су постигле 1980-их, са групама новог таласа: Идоли, Електрични оргазам и Екатарина Велика. У то вријеме, а и данас, активне су групе Рибља Чорба, Бајага и Инструктори, Ван Гог и Партибрејкерси.
Србија је побједила на такмичењу за Пjесму Евровизије 2007. у Хелсинкију са пјесмом „Молитва“ у извођењу Марије Шерифовић.
Најзначајнији српски композитор уметничке музике био је Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914). Он је био и музиколог, сакупљач народне музике и директор прве музичке школе у Србији. Његово најпознатије музичко дијело су хорске песме Руковети.
Остали значајни српски композитори су: Корнелије Станковић, Стеван Христић и Станислав Бинички.
Јоаким Вујић је оснивач савременог српског позоришта. Он је основао
Књажеско-србски театар у Крагујевцу 1835. Значајни српски писци позоришних
комада били су Јован Стерија Поповић у 19, и Бранислав Нушић у 20. веку. У
Београду се од 1967. одржава међународни фестивал савременог театра БИТЕФ.
Традиционално најквалитетније позоришне сцене у Србији су Народно позориште у
Београду, Атеље 212, Југословенско драмско позориште и Српско народно позориште
у Новом Саду.
Међу позоришним радницима који су обележили српски театар последњих деценија издвајају се Бојан Ступица, Мира Траиловић и Јован Ћирилов, а од писаца Душан Ковачевић и Биљана Србљановић.
Српска филмска умјетност је једна од водећих кинематографија источне Европе. Прије Другог свјетског рата у Србији је произведено 12 филмова. У послератном периоду, на међународној сцени су се истакли режисери: Горан Марковић , Александар Петровић, Душан Макавејев, Слободан Шијан, Горан Паскаљевић и други. Најнаграђиванији српски филмски режисер је Емир Кустурица који је између осталог добитник две Златне палме на фестивалу у Кану.
Међу глумцима, у првој половини 20. века су се истакли Чича Илија Станојевић, Жанка Стокић и Добрица Милутиновић. Новије доба српског позоришта и филма су обиљежили глумци: Миодраг Петровић Чкаља, Павле Вујисић, Зоран Радмиловић, Данило Бата Стојковић, Драган Николић, Милена Дравић, Велимир Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, Мира Бањац, Бора Тодоровић, Мики Манојловић, Лазар Ристовски и Мирјана Карановић.
1979 - Град Стари Рас, манастир Сопоћани и Петрова црква (најстарија
црква у Србији)
1986 - Манастир Студеница
2004 - Манастир Дечани
2006 - Манастир Грачаница, Пећка патријаршија и црква Богородица Љевишка
2007 - Царска палата Феликс Ромулијана код Гамзиграда
У Србији има много културних фестивала.
Најпознатији међународни музички фестивал је Егзит (Exit) који се одржава сваког љета на Петроварадинској тврђави поред Новог Сада.
Београдске музичке свечаности (БЕМУС), као најстарији и најзначајнији фестивал умјетничке музике у Србији, одржава се сваке године прве половине октобра у Београду.
Београдски љетњи фестивал (БЕЛЕФ) је манифестација која током љета има за циљ да продуцира и представи врхунска уметничка остварења из области позоришта, музике, визуелних умјетности и других умјетничких дисциплина и да на тај начин анимира Београђане и њихове госте.
Најпознатији фестивал етно звука је драгачевски трубачки Сабор у Гучи. Одржава се о верском празнику Велика Госпојина, и некада је то био велики пазарни дан и мјесто за окупљање из околних села. Временом се претворило у празник трубе и постао мјесто гдје се одржава смотра трубача и додјељује престижна награда Прва труба Драгачева.
Београдски интернеционални театарски фестивал (БИТЕФ) је значајни фестивал позоришне умјетности.
На пољу филмске умјетности, најеминентнији фестивал је ФЕСТ који се почетком сваке године одржава у Београду, одмах после Берлинала. Остали познати филмски фестивали су: Палићки филмски фестивал, Нишки филмски фестивал и др.
Услови за развој науке и школства у Србији, нажалост, нису постојали за време турске владавине. Први покушај оснивања националног школства била је Велика школа из 1808, потпомогнута Србима из Аустрије. Тек у периоду 1835-1878. долази до институционализације просвете. Велика школа у Београду је отворена 1863, а трансформисана је у Универзитет 1905. Оснивањем институција Народног музеја (1844) и Друштва српске словесности (1841), које је прерасло у Српску академију наука и уметности, остварени су услови за организовано бављење науком. Многи млади и талентовани Срби су у том периоду школовани у иностранству о трошку државе, да би се добили стручњаци за даљи развој.
У Аустрији, Срби су организовали Матицу српску (1826) као своју културну институцију. Касније је њено седиште пресељено из Пеште у Нови Сад. Прилике у Аустрији су биле знатно повољније за развој српског школства и науке.
Светски вредни научници из Србије су, између осталих: природњак Јосиф Панчић, географ Јован Цвијић, математичари Милева Марић и Михајло Петровић, астроном Милутин Миланковић, физикохемичар Павле Савић. Поред њих, многи српски научници су радили и стварали у иностранству. Такви су на пример Михајло Пупин и Никола Тесла.
Током друге половине 20. вијека, у Србији су отворени научни институти за нуклеарне науке у Винчи и институт за инжињерство „Михајло Пупин“. Ово су данас два најзначајнија научна института у земљи.
Данас у Србији дјелује 6 државних и више приватних Универзитета.
Школовање је сваком доступно, под једнаким условима. Основно школовање је обавезно и траје осам година.
За редовно школовање које се финансира из јавних прихода буџета Републике Србије, грађани не плаћују школарину. Припадници националних мањина имају право на образовање на свом језику, у складу са законом.
Највећи број вјерника у Србији је православне вере, a следе муслимани (сунити), римокатолици и протестанти, док су друге религије слабије заступљене. У Србији живи и извјестан број атеиста.
Устав и закони Србије дозвољавају слободу вјероисповијести, и то право се и у пракси поштује. Влада на свим нивоима настоји да заштити ово право у потпуности и не толерише његову злоупотребу, било од стране државних органа, организација и група, било од стране појединаца. Србија нема државну религију, па се тако ни верски празници не третирају као државни, али је грађанима дозвољено да прослављају верске празнике као и одређен број нерадних дана за најзначајније празнике за сваку вјероисповијест.
 |
 |
 |
 |
 |
 |