Виолина је жичани гудачки
инструмент који има четири жице, које се штимују у интервалу чисте квинте. Жице
се, почев од најдубље, штимују на висине следећих тонова: ге (g), де1 (d1), а1
(a1), е2 (e2). Виолина
је најмањи инструмент у породици гудачких инструмената, у
које, поред виолине, спадају и виола, виолончело и контрабас.
Делови виолине
Виолина се састоји из два основна дела:
гудала и виолине.
Гудало - Дужина виолинског гудала износи 73 центиметара, а тежина варира
између 55 и 65 грама, а углавном је око 60 грама. Основни делови су:
штап- углавном прављен од дрвета названог пернабуко, јер потиче из истоимене
области из Бразила. То дрво је чврсто и флексибилно истовремено, што представља
главну особину за стварање доброг гудала. Први који је почео користити то дрво
за гудало, био је стваралац Тоурте, на крају 18. века.
струне - направљене од прерађених коњских длака, причвршћене за оба краја
гудала, горњи врх, и доњи тзв. жабицу. Једно гудало садржи отприлике око 150
коњских длака. Жабица се контролише завртњем, направљеним од метала, које затеже
и отпушта струне. Потребно је споменути и калафонијум, средство за подмазивање
гудала да би се остварио бољи контакт гудала и жица. То средство се производи од
смоле.
Виолина - Виолина се састоји из кутије (резонатора), која појачава звук
жица. Ње
на горња даска је од смрековог дрвета, са изрезаним отворима у облику
латиничног слова ф, па се с тога називају ф-отвори. Доња даска- дно, је
направљена од јаворовог дрвета. Странице кутије су састављене од шест дужица, на
чијим саставима са годњом и доњом даском из унутрашње стране стоје црвени чепови.
На кутију се наставља врат с горње стране заобљен. Измађу врата и главе се
налази пражић, дашчица од тврдог дрвета (абонос). У главу су усађене четири
чивије, а глава се завршава пужем. На кутији се налази мостић
(кобилица) - танка
дрвена плочица, чија је функција да преноси треперење жица на кутију, а
заобљеност горње стране омогућава свирање на свакој жици посебно. На доњем крају
кутије жице су причвршћене за кордар. Кордар је петљом која прелази преко доњег
пражића причвршћен за дугме.
Историјат
У ком тренутку је виолина напустила породицу виоле де брачо, то је тешко рећи.
Терминологија је дуго била сумњива, а назив виола се дуго користио и за сопран,
као и за алт. У Италији су пронађени изрази попут viola con tre corde senza
tasti или viola da braccio senza tasti; у Немачкој геиге, у Француској вyолон
и виолин. Сам назив виолино се појављује у Италији 1538, а у Енглеској тек
1572. као виолин. Имена најстаријих произвођача виолина су највећим делом
непозната. Интересантно је да су многи музичари, мање-више, правили сами за себе
своје жичане инструменте. Виолина је достигла свој дефинитивни облик између
1520. и 1550. године, у северној Италији, у центру са Миланом. Први стваралац
виолина из те регије био је Ђовани Ђакомо Дала Корна (1484-1580), а затим Зането
ди Мишела да Монтекјаро (1488-1562), и обојица су поред виолина правили и лутње,
лире и остале сличне инструменте. Од инструмената тог времена остало је неколико
виолина чувеног ствараоца Андреа Аматија (рођен између 1500 и 1505, а преминуо
1570 у Кремони). Највише је стварао између 1542. и 1546. године, а тадашње
виолине су имале по три жице и још увек су садржале по неколико делова
примитивне форме. Али већ од 1550. године постоји неколико сведочанстава о
постојању виолине са четири жице. Неколико Аматијевих виолина је остало до
данашњег дана, створених 1555. године. Карлс IX, краљ Француске је 1560. године
тражио од Аматија да му направи 38 гудачких инструмената, од њих је било, 24
виолине, 6 виоле, 8 виолончела. Два Аматијева гудачка инструмента су и данас
сачувана у Оксфордском музеју. Осим породице Амати чувене по стварању добрих
виолина су и породице Антонија Страдиварија, и Ђакома Гварнерија, такође
пореклом из северне Италије, из Кремоне
 |
 |
 |
 |
 |
 |