**Pobedonosni general**
Napoleon je spasio Nacionalni
konvent
Napoleon je 1795. služio u Parizu, kada su rojalisti i
kontrarevolucionari 3. oktobra organizovali protest protiv Nacionalnog konventa.
Napoleon je komandovao improvizovanim snagama, koje su branile Konvent u dvorcu.
Uz pomoć mladog konjičkog oficira Žoašena Mira dovukao je artiljeriju kroz masu,
koja je protestovala. Sledećeg dana je koristio artiljeriju da bi odbio
napadače. Napoleon je tako spasio Nacionalni konvent i odjednom je postao
slavan. Novi Direktorat je postao Napoleonov pokrovitelj, a posebno vođa Pol
Bara.
Pohod u Italiji
Detalj sa slike Most kod Arkole iz 1796., naslikao Antuan Žan
Gro, Luvr, ParizNapoleon je 27. marta 1796. preuzeo zapovedništvo francuske
vojske u Italiji. Predvodio je uspešnu invaziju Italije. U bici kod Lodija dobio
je nadimak "mali kaplar", što je odražavalo njegovo prijateljstvo sa vojskom, od
kojih je mnoge znao po imenu. Isterao je Austrijance iz Lombardije i pobedio je
vojsku Papske države. Pošto je papa Pije VI protestvovao zbog pogubljenja kralja
Luja XVI Francuska se osvetila aneksijom dve male papske teritorije. Napoleon je
ignorisao naređenje od Direktorata da maršira na Rim i da svrgne papu. Tek nakon
godinu dana je general Luj Aleksandr Bertje zauzeo Rim i utamničio papu 20.
februara 1797. Papa je u tamnici umro od bolesti. Napoleon je početkom 1797.
predvodio svoju vojsku na Austriju. Austrija je nakon poraza bila prisiljena da
moli za mir. Kampoformijskim mirom iz 1797. Francuska je dobila kontrolu nad
severnom Italijom, Belgijom, Holandijom i Porajnjem. Tajnom klauzulom Mletačka
republika je obećana Austriji. Napoleon je nakon toga krenuo na Veneciju i
prisilio je na predaju. Tako je Venecija prestala postojati kao država 1797,
nakon 1.000 godina nezavisnosti. Kasnije tokom 1797. Napoleon je organizovao
mnoštvo teritorija u Italiji u Cisalpinsku Republiku.
Serija vojnih uspeha bila je rezultat njegove sposobnosti da
primenjuje enciklopedijsko znanje konvencionalnoge vojne misli na situacije u
realnom svetu. To je on pokazao kreativnim korištenjem artiljerijske taktike, pa
je artiljeriju koristio kao mobilnu silu, koja je podržavala napredak pešadije.
On je to ovako opisao "Ja sam se borio u šezdeset bitaka i nisam naučio ništa
što pre toga nisam znao". Slike savremenika koje pokazuju njegov glavni štab
oslikavaju Šapov semafor, koji je prvi put korišten 1792. Bio je majstor i
špijunaže i obmane i imao je poseban smisao za to kada treba da udari. Često je
dobijao bitke tako što je koncentrovao svoje snage, a da neprijatelj nije bio
toga svestan. Za tu svrhu je koristio špijune da bi sakupio informacije o
neprijatelju, a vešto je sakrivao raspoređivanje svojih snaga. U tom pohodu,
koji se smatra njegovim najvećim pohodom Napoleon je zarobio 160.000
neprijateljskih vojnika, 2.000 topova, Za godinu dana Napoleonovoga pohoda
ostvario je najveće prodore po tradicionalnim normama 18. veka, a taj njegov
pohod označavao je novu eru u vojnoj istoriji.
Dok je ratovao u Italiji Napoleon je postajao sve uticajniji
u francuskoj politici. On je štampao dve novine, koje su bile namenjene vojsci,
ali prodavao ih je i u Francuskoj. U maju 1797. osnovao je i treće novine, koje
je štampao u Parizu. Na izborima sredinom 1797. rojalistička partija je postala
moćnija, što je upozorilo Pola Bara i njegove prijatelje u Direktoratu.
Rojalisti su napadali Napoleona zbog pljački u Italiji i za prekoračenje
nadležnosti u pregovorima sa Austrijancima. Napoleon je zbog toga poslao
generala Pjera Ožeroa. Pjer Ožero je izvršio državni udar 4. septembra 1797.
(18. fruktidor ) i očistio je rojaliste. Bara i njegovi republikanski saveznici
su ponovo imali punu kontrolu, ali zavisili su o Napoleonu. Napoleon je sam
pregovarao sa Austrijancima i vratio se u Pariz kao heroj. Imao je dominantnu
moć i postao je popularniji od Direktorata.
Egipatska ekspedicija 1798—1799.
U martu 1798. Napoleon je predložio vojnu ekspediciju da bi
se zauzeo Egipat, koji je tada bio provincija Otomanskoga carstva. Napoleon je
time nameravao da zaštiti francuske trgovačke interese i da oteža britanski
pristup Indiji. Direktorat je bio zabrinut veličinom i troškovima ekspedicije,
ali složio se sa idejom, jer im je odgovaralo da se popularni general makne iz
centra zbivanja. Neobičan aspekt egipatske ekspedicije bilo je uključivanje
velike grupe naučnika. Jedno od tadašnjih otkrića bio je čuveni kamen iz Rozete.
Takvo uključivanje intelektualnih snaga jedni su smatrali indikacijom
Napoleonove privrženosti principima prosvetiteljstva. Drugi su smatrali da je on
majstor propagande i da na taj način maskira imperijalističke motive invazije. U
neuspešnom naporu da dobije podršku stanovništva Egipta Napoleon se prikazivao
kao oslobodilac od turske vlasti. Napoleon je zauzeo Maltu 9. juna 1798. i
okončao je vlast vitezova svetoga Jovana.
Posle toga izbegao je poteri britanske mornarice i iskrcao se
u Aleksandriji 1. jula 1798. Nakon iskrcavanja na obali Egipta došlo je do bitke
kod piramida. Tu se Napoleon sukobio protiv Mameluka, stare sile na Bliskom
Istoku. Napoleon je imao mnogo manje vojske od Mameluka. Bilo je 25.000 Francuza
protiv 100.000 Mameluka, ali Napoleon se borio pomoću šupljih kvadrata u koje je
postavio artiljeriju i snabdevanje. Napoleon je naneo težak poraz Mamelucima.
Tokom bitke ubijeno je samo 300 Francuza i oko 6.000 Egipćana. Francusku pobedu
na kopnu britanska mornarica je kompenzovala na moru. Veliki deo brodova, kojima
je Napoleonova vojska došla do Egipta vratio se natrag. Jedan deo flote ostao je
da podržava vojsku duž obale.
"Napoleon i sfinga" , naslikao Žan Leon ŽeromU bici kod
Abukira 1. avgusta 1798. britanska flota pod zapovedništvom Nelsona je pobedila
francusku flotu. Samo dva francuska broda su se spasila. Svi ostali francuski
brodovi su bili potopljeni ili zarobljeni. Posle te bitke Napoleonova vojska u
Egiptu je bila vezana za kopno, tako da više nije mogao ostvariti cilj
učvršćenja francuskih pozicija u Mediteranu. Napoleon je učvrstio vlast u Egiptu,
iako se suočavao sa stalnim pobunama. Početkom 1799. poveo je svoju vojsku u
otomansku provinciju Siriju, a danas Izrael i Siriju. Tu je pobedio mnogo
brojniju otomansku vojsku u nekoliko bitaka. Međutim Napoleonova vojska je bila
oslabljena bolestima (najviše kugom) i lošim snabdevanjem. Napoleon je predvodio
13.000 francuskih vojnika pri osvajanju obalnih mesta Al Ariša, Gaze, Jafe i
Haife. Francuzi su se pokazali posebno brutalni u Haifi. Francuzi su zauzeli
Haifu nekoliko sati nakon napada, a bajonetima su pobili 2.000 turskih vojnika
koji su pokušali da se predaju. Tri dana su ubijali i pljačkali muškarce, žene i
decu, a masakr je završio Napoleonovim naređenjem da se pogubi dodatnih 3.000
turskih zarobljenika. Pošto su Francuzi bili oslabljeni zbog kuge nisu mogli da
zauzmu Akru, pa su se u maju vratili u Egipat. Da bi ubrzao povlačenje Napoleon
je naredio ubijanje zarobljenika i bolesnih od kuge. Kada se vratio u Egipat
Napoleon je 25. jula 1799. pobedio Turke u novoj bici kod Abukira. Pošto je u
Francuskoj postalo nestabilnije Napoleon je odlučio avgusta 1799. da se vrati.
Armiju u Egiptu je ostavio generalu Žanu Kleberu.
|
|
|
|
|
|