Историја
Наш град историчари убрајају у млађе градове, јер је утемељен прије 300 година, тачније 1694. године, мада прва археолошка налазишта откривају трагове насеобина још од прије 3000 година пре наше ере. Први житељи били су 12 војника са службом у Петроварадинској тврђави и 20 пекара, месара и других занатлија, који су служили за потребе тадашњег гарнизона.

Читанка историје Новог Сада можда није, у поређењу са другим европским градовима, дебела књига, али је – од 1694. године када је изграђен мостобран насупрот Петроварадинској тврђави, а око њега уз обалу Дунава гдје је ријека најужа ницало и насеље цивила кога у то вријеме називају Petrovaradiniense или Rascianica civitas trans Danubium situata, Предграђе Петроварадина или Рашка варош прекодунавска – исписана сталном борбом и тежњама за напредним, корисним, добрим и мирним заједничким животом свих својих становника, у прво вријеме Срба, Нијемаца, Јевреја, Грка, Мађара и Цинцара....

Отет од бара и ритова с почетка настајања, мало насеље око Петроварадинског шанца, већ 1720 је, уз земунице, имало и прву кућу на спрат! Седам година касније командант Петроварадина пише у Беч да је Рашка варош добро насељена и имућна. Године 1731. у Шанцу се отвара школа, а према мапи из 1745. насеље већ има контуре данашњег града....

Коморско граничарска управа гушила је настојања житеља Шанца да се њихова варош развије и то је био основни разлог због кога се зачела идеја о елибертацији.

Упорни у свом настојању, уз залеђе својих имања, сигурни у сопствене способности, грађани су прво са несрпским дијелом својих суграђана 1747. године склопили споразум на чијим основама ће, дуго година након тога, почивати склад и уређени живот. Споразумјели су се да ће у Магистрату будућег ослобођеног града имати једнак број представника, иста права у бирању сенатора и чиновништва, слободно исповиједати своју вјеру, дизати цркве и школе...

Делегација шаначких грађана – Рацковић, Вујић, Богдановић, Рашковић, Хајл и Андерле – путује у Беч и позајмљује новац за плаћање елибертационе дипломе. Уплативши 80.000 рајнских форинти у сребру, наши преци, ваљани трговци и занатлије, купили су самосталност и слободу и широм отворили врата свом и напретку својих потомака. Позајмица је отплаћена ливадама и пустарама, које је град продао својим становницима.

Првог фебруара године 1748. царица Марија Терезија доноси одлуку да град постане слободна краљевска варош и даје јој име: латински – Neoplanta, мађарски – Úј-vidégh, немачки Neu-Satz, српски Нови Сад.

У прољеће 1748. Нови Сад почиње да живи по узору на остале слободне градове тог времена.
Од 1748. до краја XVIII вијека повећава се број становника, умножавају се имања, дјеца се школују. Седамдесетих година град има своју свилару, пивару, млин за прераду дувана у бурмут... Живот карактеришу трговина, молитва и забава: тргује се с многим земљама Европе и Азије, а град крајем вијека постаје најјачи економски центар на југу Угарске...

Живот на раскршћу и жеља да се живи у сагласности са духом овог града, имао је своју цијену у бурним временима и Нови Сад је 1849. године доживио прво велико разарање бомбардовањем. Од 2812 зграда, остало је само 808.

С половине XIX вијека град се опет убрзано подиже и изграђује, из ког времена већином и потиче данашња архитектура старог језгра града. Од тада до Првог свјетског рата подижу се Градска кућа, Владичански двор и католичка црква у центру града, садашња Гимназија “Јован Јовановић Змај”, Јодна бања, Матица српска...

Последњих година XIX вијека и почетком XX, гради се жељезничка станица, мост, кланица, плинара, електрична централа, уводи се трамвај...

Средином XIX, под Аустро-угарском влашћу, на граници према Турској царевини, Нови Сад је израстао у значајно привредно сједиште, културни, национални и политички центар свих Срба, па су га поете прозвале Српском Атином.

У нашем граду је у то вријеме излазило 56 листова и часописа на српском језику, 1864. године у њега је пресељена Матица српска, најстарија научно-културна институција код Срба, а 1861. године основано је Српско народно позориште-најстарији професионални театар у нашој земљи. У Новом Саду је саграђена и прва Српска народна школа 1703. године, гимназија 1791. у Сремским Карловцима, а прва болница 1746. године.

После Првог свјетског рата српска војска је у Нови Сад 8. новембра 1918. године, а Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена 25. новембра донијела је одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Дан раније то је учинила и Скупштина Срема у Руми.

У Краљевини Југославији Нови Сад постаје центар Дунавске бановине. У то вријеме добија свој први булевар, Бановину и нови мост. Године 1936. има већ 69 000 становника.
Други свјетски рат донио је страшну рацију Хортијеве фашистичке војске, када за три дана Нови Сад губи 1 500 својих житеља, највише Срба и Јевреја. За вријеме Другог свјетског рата погинуло је неколико хиљада Новосађана.

Новосадски партизански одред ослободио је Нови Сад 23. октобра 1944. године.
Ослобођен фашистичке окупације Нови Сад, главни град Аутономне Покрајине Војводине, доживљава велики успон као економски, културни, научни, политички, административни и сваки други центар Покрајине...

Такозваном антибирократском револуцијом 1988. године мијењају се политички односи у земљи, а Новом Саду се смањују надлежности.

Неколико година касније коси га инфлација, његове становнике погађа сиромаштво, а у ратовима на територији некадашње Југославије гине седамдесет двоје Новосађана, град напуштају многи млади и образовани људи, а у њега се склањају на десетине хиљада избјеглих и прогнаних.
Тај послератни период и 1996 – 1997. годину обиљежавају студентске грађанске демонстрације против режима Слободана Милошевића, а на чело града, изборном вољом грађана, долазе опозиционе политичке странке.

НАТО бомбардовање оставља Нови Сад без мостова, комуникације, воде...
По престанку бомбардовања, већ прилично исцрпљен град се ужурбано обнавља, подижу се нови мостови, понтонски, привремени, монтажно-демонтажни... У недефинисаној атмосфери наде и крајњих граница издржљивости грађани дочекују и славе побједу опозиције на септембарским изборима 2000.


 

ПОЧЕТНА