Uspostavljanje diktature

U početku su Musoliniju podršku pružili poslanici Liberalne stranke u parlamentu. Uz njihovu pomoć Duče (Vođa) je uveo strogu cenzuru i izmenio izborni zakon tako da je u periodu od 1925 do 1926. uspeo prisvojiti svu diktatorsku moć i likvidirati sve druge političke stranke. Vešto koristeći aposlutnu kontrolu nad štampom, postupno je gradio legendu o Dučeu kao čoveku koji je uvek u pravu i koji je sposoban da reši sve političke i ekonomske probleme. Zahvaljujući tome Italija je uskoro postala policijska država. U različitim vremenskim razmacima Musolini je lično preuzimao vođenje ministarstva unutrašnjih poslova, spoljnih poslova, kolonija, gradskih uprava, vojske i oružanih službi te javnih radova. Ponekad je istovremeno bio na čelu više ministarstava, a ujedno je bio i predsednik vlade. Istovremeno je bio vođa svemoćne Fašističke stranke i naoružane Fašističke milicije. Na taj je način uspeo zadržati moć u vlastitim rukama i sprečiti pojavljivanje bilo kakvog suparnika. No, to je bila cena stvaranja režima koji je bio previše centralizovan, neefikasan i korumpiran. Do 1926. u Italiji je uspostavljen jednopartijski totalitarni režim. Veći deo vremena Duče je provodio šireći propagandu, bilo u Italiji ili izvan nje, i tu je njegovo novinarsko iskustvo bilo neprocenjivo. Novine, radio, obrazovni sistem i kinematografija bili su brižljivo nadgledani kako bi stvorili iluziju da je fašizam doktrina za 20. vek koja će zameniti liberalizam i demokratiju. Principi fašističke doktrine objavljeni su u jednom članku, koji je navodno napisao Musolini, a koji se 1932. pojavio u Italijanskoj enciklopediji (Enciclopedia Italiana). Godine 1929. potpisao je konkordat s Vatikanom, kojim je italijanska država napokon priznata od rimokatoličke crkve. Za vreme fašističke diktature parlamentarni sistem je praktično ukinut. Zakoni su ponovo pisani. Svi učitelji u školama i na fakultetima morali su se zakleti da će braniti fašistički režim. Urednike novina imenovao je lično Musolini, a niko ko nije imao pismeno odobrenje Fašističke stranke nije se mogao baviti novinarstvom. Trgovačka društva su lišena bilo kakve nezavisnosti i integrisana su u ono što se nazivalo korporativni sistem. Osnovna namera koja je stajala iza formiranja korporativnog sistema, a koja nikada nije do kraja realizovana, bila je da se svi italijanski građani učlane u različite profesionalne organizacije ili korporacije koje nadzire vlada kako bi se ostvarila potpuna državna kontrola nad stanovništvom Italije.

Na početku svoje vladavine Musolini se ulagivao svojim finansijerima, krupnim industrijalcima, tako što je dozvolio da velike fabrike koje su bile u državnom vlasništvu pređu u privatne ruke. Međutim, 1930. krenuo je u drugu krajnost stavljajući industriju pod rigidnu vladinu kontrolu. Trošio je velike količine novca na javne radove. Efekat njegovih ekonomskih reformi, koje je trebalo da učine Italiju ekonomski samostalnom, dovele su do značajnih poremećaja u privrednim tokovima zemlje — prvenstveno stoga što je postojala prevelika koncentracija teške industrije, za koju Italija nije imala dovoljno sirovina. U spoljnoj politici Musolini je uskoro od pacifističkog antiimperijaliste postao ekstremno agresivni nacionalista. Rani primer toga je bombardovanje Krfa 1923. godine. Ubrzo nakon toga uspeo je upostaviti kvislinški režim u Albaniji i ponovo osvojiti Libiju. Zanet dostignućima starih Rimljana, Musolini se zanosio idejom o ponovnom uspostavljanju Rimske imperije koja bi se prostirala na obalama Sredozemnog mora, koje bi se ponovo zvalo "naše more" (mare nostrum). Godine 1935, na konferenciji u mestu Stresa, pomogao je stvaranje antihitlerovskog fronta u cilju odbrane nezavisnosti Austrije. Međutim, uspešan osvajački rat koji je Musolini poveo protiv Abisinije (današnja Etiopija) u periodu od 1935. do 1936. god., a koji je bio u suprotnosti sa načelima Lige naroda, izazvao je međunarodno nezadovoljstvo, zbog čega je bio prinuđen da zatraži podršku od nacističke Nemačke, koja je 1933. god. istupila iz Lige naroda. Njegova intervencija (1936-1939) u Španskom građanskom ratu na strani generala Franka dodatno je pogoršala odnose sa Velikom Britanijom i Francuskom. Kao rezultat toga, morao je ćutke da pređe preko nemačke aneksije Austrije 1938. god. i komadanja Čehoslovačke 1939. godine. Na Minhenskoj konfrenciji u junu 1938. zauzeo je umeren stav zalažući se za mir u Evropi. Takođe je težio priključiti što veći deo jugoslovenske obale Italiji. Njegov savez s Nemačkom je potvrđen kada je sklopio pakt s Hitlerom u aprilu 1939. godine. Kao potpuno potčinjeni partner, Musolini je sledio naciste u sprovođenju radikalne politike koja je vodila progonu Jevreja i stvaranju aparthejda u italijanskoj državi.

<<<