ВАЈАРСТВО

Споменик са почетка 2-ог вијека је чувена Ника са Самотраке, крилата богиња побједе, ћерка дива Паласа и подзмене ријеке Стикс, приказана као се креће наспрам вјетра, који јој набира драперије док снажним крилима одржава равнотежу. Та невидљива ваздушна сила постала је опипљива стварност и између статуе се рађа повезаност коју до сада нисмо видјели. Ова статуа изванредне грациоцности је једино од највећих ремек-дијела хеленистичког вајарства и први покушај да се прикаже неопипљиво. Све док она није била откривена, дјело којем се највише дивило и представљало узор складне љепоте у 18-ом и 19-ом вијеку је Лаоконова група, која се у античким текстовима помиње као дјело тројице вајара: Агесандера, Атонодора и Полидара са Родоса, који су приказали трагичну судбину тројанског свештеника Лаокона и његових синова, који је био неповјерљив према дрвеном коњу кога су Грци послали грађанима Троје. Атина га је спријечила да упозори остале становнике, тако што га је огромна змија коју је послала, удавила. Лаоконова смрт је била знак Енеју да побјегне из Троје у Италију, гдје се населио. Римљани су због тога сматрали да ова статуа има одређен значај за историју овог града и вјероватно због тога однесена у Рим, јер се вјеровало да је Енеј дошао у Италију и био предак Ромула и Рема, а на Лаоконову смрт се могло гледати као на први у ланцу догађаја који је довео до стварања Рима. 

Син и насљедник Атала1 је у Пергаму, подигао у знак сјећања на очеве побједе, велики Зевсов Олтар правоугаоног дворишта окруженог јонском колонадом на висини од око 930м² , у чијем центру налазио олтар. Около је текао фриз дуг преко 120м, висине између два и два и пола метра на којем су приказане борбе између богова и гиганата, тема која је традиционална за јонске фризове, а јасније смо је видјели на Сифинској ризници, међутим у Пергаму је добила ново значење, јер побједа богова треба да означи побједе Атала1. Овакво преношење историје у митологију је дуго времена била утврђена у грчкој умјетности. Побједе над Персијанцима обично су се представљале као побједе Лапита над Кентаурима, Грка над Амазонкама, али овај фриз вуче источњачко а не грчко поријекло. Маусол је вјероватно био први који је увео идеју о божанском краљевству и коју је Александар Велики прихватио, послије њега мањи владари коју су подјелили његово царство, а такав је био и владар Пергама. Фигуре са фриза су толико дубоко клесане да скоро дјелују као слободне статуе. Ослобођене ограничења троугластог забата као да су добиле замах, слободно се са својим мишићавим тијелима залећу једни у друге у усковитланим сценама огромне динамике и енергије.

Од статуа из хеленистичког периода нам је остало веома мало, а да би могли замислити велике композиције у рељефу ове епохе, требамо посматрати саркофаг од античког мермера из 300г.п.н.е, украшен епизодама из живота Александра Македонског. У њему су се налазили посмртни остаци његовог ратног друга који је постао моћан и богат, захваљујући Александровој наклоности. На њему се поред Скопасовог утицаја, који преовлађује, огледа и Лисипов утицај, моделовање фигура изгледа као да је од јуче. На овом саркофагу се налази, иако на почетку периода који обиљежава, хеленистичка умјетност са свим обећањима њеног развитка: животом, покретом, емоцијом и реализмом.

ПОЧЕТНА СТРАНА