Invazija Rusije

Iako se na Erfurtskom kongresu nastojao očuvati francusko-ruski savez, do 1811. porasle su napetosti između Rusije i Francuske. Aleksandar I Romanov i Napoleon su od 1807. bili u prijateljskim odnosima, ali ruski car je bio pod pritiskom ruske aristokratije da raskine savez sa Francuskom. Kad bi se Rusija povukla iz saveza, a da Francuska na to ne reaguje to bi bio presedan koji bi sledile i druge manje zemlje, pa bi se pobunile protiv Napoleona. Zbog toga je bilo nužno pokazati da će Francuska reagovati na istupanje iz saveza. Prvi znak slabljenja saveza bila je olabavljena primena kontinentalnog sistema blokade u Rusiji, što je naljutilo Napoleona. Aleksandrovi savetnici su upozoravali ruskog cara na opasnost francuske invazije. Rusija je rasporedila veliku vojsku na poljskoj granici. Bilo je oko 300.000 od ukupnog broja od 410.000 vojnika. Nakon početnih uzveštaja o velikoj mobilizaciji ruske vojske Napoleon je povećao svoju Veliku armiju na 450.000 do 600.000 vojnika. U to vreme je imao još 300.000 vojnika u Španiji. Savetnici su obeshrabrivali Napoleona protiveći se osvajanju Rusije, ali Napoleon nije odustajao.

Napoleonova invazija Rusije započela je 24. juna 1812. godine. Napoleon je pokušao da dobije što veću podršku Poljaka za rat, pa je rat nazvao „Drugi poljski rat“. Poljski patrioti su nastojali da ruski deo podeljene Poljske bude uključen u Varšavsko vojvodstvo, pa da se stvori nova kraljevina Poljska. Ideju o kraljevini Poljskoj Napoleon nikako nije podržavao jer se bojao da bi to uvuklo Austriju i Prusiju u rat protiv Francuske. Napoleon je odbio i da oslobodi ruske kmetove, jer se bojao da bi to podstaklo jaku konzervativnu reakciju u pozadini.

Rusi su pod Barklejem de Tolijem izbegavali što su duže mogli odlučni obračun sa francuskom vojskom. Umesto toga povlačili su se sve dublje u srce Rusije. Kratak pokušaj otpora bio je tokom bitke kod Smolenska 16. avgust—17. avgust 1812., kada su Rusi bili poraženi u seriji bitaka u tom području, a Francuzi su nastavili da napreduju. Posle toga Rusi su izbegavali sukob sa francuskom Velikom armijom. Kada je ta armija prodrla još dublje u Rusiju počeli su se pojavljivati problemi u snabdevanju. Rusi su sprovodili politiku spržene zemlje. Francuzi su se počeli suočavati sa glađu i sa oštrom ruskom zimom.

Postojale su tvrdnje da je „general zima“ bio glavni faktor toga rata. Jedna američka studija je pokazala da je zima bila najjači faktor tek kad se Napoleon počeo povlačiti. Napoleonova vojska je u prvih osam nedelja invazije bila prepolovljena, a da nije bilo još ni zime, a ni odlučne bitke. To prepolovljenje Velike armije je usledilo zbog bolesti, snabdevanja, dezertiranja i žrtava u velikom broju manjih incidenata. Jedini veliki sukob je bila bitka kod Borodina 7. septembra 1812. godine. Napoleon nije mogao da skupi više od 135.000 vojnika za tu bitku, u kojoj je imao 30.000 žrtava. Ostvario je Pirovu pobedu duboko u neprijateljskoj teritoriji. Zauzeo je Moskvu, a povlačenje iz Rusije je započeo 19. oktobra, pre prvih jakih mrazeva i pre prvog snega, koji je pao 5. novembra.

Barklej de Toli je bio kritikovan zbog stalnog povlačenja, pa ga je zamenio Kutuzov. Kutuzov je Napoleonu ponudio bitku kod Borodina pre Moskve 7. septembra. Gubici su bili veliki na obe strane, ali ruski gubici su bili nešto veći. Napoleon je smatrao da će to biti odlučujuća bitka rata. Ipak to nije bilo tako, jer su Rusi nastavili sa povlačenjima, čuvajući preostali deo vojske. Rusi su ostavili praznu Moskvu, koju su spalili pre napuštanja. Napoleon je ušao u praznu Moskvu. Pre se Napoleon nadao da će pad Moskve značiti kraj rata i da će ruski car moliti za mir. To se nije desilo, a za mesec dana Napoleon je napustio Moskvu i počeo povlačenje, bojeći se gubitka kontrole u Francuskoj. Francuzi su imali velike gubitke tokom povlačenja. Od Velike armije od 650.000 vojnika reku Berezinu je u novembru 1812. prešlo samo 40.000 vojnika. U celom pohodu Francuzi su imali veće gubitke od ruske vojske.

Tokom zime 1812.-1813. vladalo je zatišje, a Rusi i Francuzi su se oporavljali od ogromnih gubitaka. Mala ruska vojska je napadala Francuze u Poljskoj, pa se 30.000 Francuza povuklo u nemačke države. Broj francuskih vojnika u Nemačkoj dostigao je 130.000. Napoleon je nastavio da dovlači pojačanja, a cilj mu je bio da ima 400.000 francuskih vojnika i četvrt miliona vojnika nemačkih saveznika. Prusija se osetila ohrabrena Napoleonovim porazom u Rusiji, pa se pridružila koaliciji u kojoj su bili Rusija, Velika Britanija, Španija i Portugal. Napoleon je preuzeo zapovedništvo nad snagama u Nemačkoj i pobedio je u nekoliko bitaka snage šeste koalicije. Napoleon je posebno veliku pobedu ostvario u bici kod Drezdena 26. avgust—27. avgust 1813. godine. U toj bici su gubici Francuza bili 30.000 žrtava, a snage šeste koalicije su imale gotovo 100.000 žrtava.

Iako je Napoleon pobeđivao na početku, snage koalicije su imale veliki broj vojnika na raspolaganju, a posebno kad su se Švedska i Austrija priključile šestoj koaliciji. Osim toga, vojske nekih nemačkih državica nisu bile pouzdan Napoleonov saveznik. Znali su promeniti stranu usred bitke. Napoleon se u bici kod Lajpciga 16. oktobar—19. oktobar 1813. suočio sa dvostruko većom neprijateljskom vojskom, i tu je doživeo poraz. Bila je to najveća bitka Napoleonovih ratova, a obe strane su imale ukupno gubitaka od preko 120.000 žrtava. Posle toga se Napoleon povukao u Francusku, a njegova vojska je bila još manja. Imao je manje od 100.000 vojnika protiv pola miliona vojnika koalicije. Francuzi su bili opkoljeni i sa mnogo manjom vojskom. Mogli su samo da odlažu predstojeći izvestan poraz.

Početna