Izgnanstvo i smrt

Pariz je bio zauzet 31. marta 1814. Na insistiranje svojih maršala Napoleon je abdicirao 6. aprila 1814. u korist svoga sina. Saveznici su sa druge strane zahtevali bezuslovnu predaju, pa je Napoleon ponovo abdicirao 11. aprila, ali ovaj put bezuslovno. Po Sporazumu iz Fontenbloa pobednici su ga izgnali na ostrvo Elbu, koje se nalazilo 20 km od italijanske obale. U Francuskoj su rojalisti preuzeli vlast i vratili na presto kralja Luja XVIII. Napoleon je bio odvojen od žene i sina, koji su bili pod austrijskom kontrolom. Osim toga nisu mu dodeljivali novce obećane po sporazumu iz Fontenbloa, a čuo je i glasine da ga nameravaju prognati na udaljeno ostrvo na Atlantiku. Zbog toga je Napoleon 26. februara 1815. pobegao sa Elbe. Stigao je na kopno 1. marta 1815. godine.

Luj XVIII je poslao 5. puk pod komandom Mišela Neja, koji je bio Napoleonov maršal. Taj puk je presreo Napoleona 7. marta 1815. godine. Napoleon se sam približio puku, sišao je sa konja i rekao vojnicima: „Vojnici Pete, vi me poznajete. Ako bi bilo ko pucao na svoga cara, može to sada i da učini“. Nakon kratkoga zatišja vojnici su uzviknuli „Živeo car“ i sa Napoleonom su krenuli na Pariz. Stigao je 20. marta 1815. godine i brzo je prikupio vojsku od 140.000 vojnika i 200.000 dobrovoljaca i vladao je sto dana u periodu zvanom Napoleonovih sto dana.

Napoleon je bio konačno poražen od strane vojvode od Velingtona i Gebharda fon Blihera u bici kod Vaterloa 18. juna 1815. godine. Predao se na moru 15. jula 1815. blizu luke Rošefor, kada je brodom Belerofon pokušao da pobegne za SAD.

Napoleon je zatvoren i prognan na britansko ostrvo Svetu Jelenu (2.800 kilometara od Gvinejskog zaliva u južnom Atlantiku) od 15. oktobra 1815. godine. Dok je bio na Svetoj Jeleni sa malom grupom pristalica diktirao je svoje memoare i kritikovao je one koji su ga zatočili. Bio je bolestan većinu vremena dok je boravio na ostrvu, sve do svoje smrti 5. maja 1821. godine. Njegove poslednje reči su bile „vođa armije“. Njegovo nasledstvo je podeljeno njegovim pristalicama, među njima i generalu Marbou, kojeg je zamolio da nastavi pisanje njegovih memoara. U svom testamentu tražio je da bude sahranjen na obali Sene, ali pokopali su ga na Svetoj Jeleni u „dolini vilenjaka“. Njegovi posmrtni ostaci su 1840. na fregati Bel-Pul prevezeni u Francusku, gde je sahranjen u sarkofagu u Domu invalida u Parizu. Više stotina miliona ljudi je od tada posetilo njegov grob.

Uzrok njegove smrti je predmet brojnih sporova. Napoleonov lični lekar Frančesko Antomarši je naveo rak želuca kao uzrok smrti. U dnevnicima Luja Maršana, koji su štampani tek 1955. godine opisan je Napoleon u mesecima pred smrt. Ti opisi su naveli mnoge da zaključe da je Napoleon otrovan arsenikom. Arsenik se ne može otkriti u ishrani, ako se daje u malim količinama tokom dužeg vremenskog perioda. Paskal Kinc iz Strazburškog instituta za sudsku medicinu našao je da je u Napoleonovoj kosi nivo arsenika 7 do 38 puta veći od normalnog. Časopis „Nauka i život“ (Science & Vie) angažovao je grupu istraživača da proveri tvrdnje o arseniku. Pokazala se slična koncentracija arsenika u uzorcima kose iz 1805, 1814. i 1821. godine. Šef toksikologije pariske policije tvrdi da bi Napoleon ranije umro da je arsenik bio uzrok smrti. Zaključci grupe koju je angažovao naučni časopis bila je da je Napoleon koristio tonik za kosu. Pre otkrića antibiotika arsenik se koristio za lečenje sifilisa. Zbog toga su se pojavile spekulacije da je Napoleon bolovao od sifilisa.

U maju 2005. godine tim švajcarskih doktora utvrdio je da je uzrok Napoleonove smrti bio rak želuca, koji je bio uzrok smrti i njegovog oca. Jedna opsežna studija iz 2007. nije našla dokaz o arseničkom trovanju unutrašnjih organa, koje bi izazvalo vidljiva krvarenja.

Početna