GUŠTERI

Gušteri (Squamata) su najčešći gmizavci na svetu.

Na prednjem delu tela guštera je pljosnata šiljasta glava koja je širokim vratom odeljena od trupa. Na glavi su velike oči s pokterljivim očnim kapcima. Trup se završava dugačkim repom koji gušteri u opasnosti mogu otkinuti i tako pobeći od neprijatelja. To se naziva autotomija (samoosakaćivanje). Otkinuti deo repa može se delimično obnoviti. Kreće se pomoću dva para kratkih nogu na kojima ima pet prstiju,a neki nemaju nogu. Sljepić je beznogi gušter. Telo se ne naslanja na noge, jer se one nalaze po strani. Stoga kod kretanja stomakom dotiču zemlju pa kažemo da gmižu. Koža guštera je suva, bez žlezda, pokrivena rožnatim ljuskama koje sprečavaju gubitak vode iz tela. Ovo "odelo" gušteru ograničava rast pa se moraju presvlačiti.

Kretanje gušteru omogućuje snažan kostur i dobro razvijeni mišići. Gmizavci imaju iste delove kostura kao i vodozemci. Gmizavci imaju rebra od kojih je prvih pet pari spojeno s prsnom kosti.

Vazduh ulazi kroz disajne puteve u grkljan, zatim u dušnik koji se grana u dve dušnice. One dovode vazduh u pluća koja imaju veću površinu od žabljih.

Na leđnoj strani tela su dva bubrega koja izlučuju mokraću u čvrstom obliku. Imaju i mokraćni mehur.

Hrana ulazi kroz usta u kojima se nalaze zubi koje mogu menjati celog života. Tu je mnogo žlezda i tanak, dugačak rašljasti jezik pomoću kojeg osećaju miris.

Srce gmizavaca je trodelno. Građeno je od 2 pretkomore i 1 komore koja je delimično pregrađena. U komori se zbog toga delimično mešaju arterijska i venska krv. Temperatura je promenjiva. U njene stanice dolazi mala količina kiseonika. Tome je uzrok relativno mala površina pluća, mali broj crvenih krvnih zrnaca i malo srce s obzirom na veličinu tela i njegovi spori otkucaji.

Većina jaja inkubira se na temperaturi od 28°C sa malim varijacijama u temperaturi. Sama inkubacija traje od 38-90, dana zavisno od vrste.

ZMIJE

Zmije (Squamata) su podred unutar klase gmizavaca. Srodne su gušterima jer imaju zajedničko poreklo i zajedno sa njima čine najbrojniju grupu recentnih gmizavaca.

Rep im je kraći od trupa. Lobanja je streptostilna, nemaju jabučnih lukova. Kao i kod guštera, vilica je specifično građena; kvadratum je pokretno sklopljen sa lobanjom. Otvor kloake je poprečno postavljen. Rožne ploče na ventralnoj strani tela su poređane u jednom, a u repnom delu tela u dva niza.

Očni kapci su im srasli, čulo mirisa (Jakobsonov organ) im je veoma dobro razvijen, za razliku od čula vida i sluha. Slušni kanal i bubna opna ne postoje. Na vrhu rascepljenog jezika su smeštena čula za ukus i dodir. Neke zmije su osetljive i na toplotu, odnosno infracrveno zračenje.

Neke zmije su otrovne i utvrđeno je da je upotreba otrova mnogo značajnija za pribavljanje hrane, nego za odbranu. Jedna od razlika između otrovnih i neotrovnih zmija je što su kod otrovnih uočljive žlezde na bočnim stranama glave, pa im je glava trouglastog oblika uz uočljiv vrat. Kod neotrovnih, glava manje primetno prelazi u telo i vrat nije uočljiv. Česta pojava kod zmija je mimikrija. Tada one oblikom i bojom tela imitiraju predmete ili druge zmije. Dešava se da zbog toga neotrovne zmije imaju šare poput otrovnih vrsta. Boja tela im može biti veoma različita, od neupadljivih, mrkih ili sivih vrsta do intenzivno obojenih i šarenih.

Sve zmije su mesožderi. Neke svoj plen ubijaju otrovom, druge ga udave, a neke ga živog jedu. Varenje progutanog plena od zmije zahteva smanjenje telesne aktivnosti i povećanje aktivosti digestivnog trakta. Ukoliko se zmija nađe u neposrednoj opasnosti tokom perioda varenja ona će povratiti svoj plen i pobeći. Zmije takođe imaju neverovatnu pokretljivost viličnog pribora. Gornja vilica, krilata kost i nepčane kosti mogu se pomicati napred, nazad, bočno i obratno, a donja vilica koja je spojena sa dugačkom kvadratnom kosti, može da se ispruži jako napred. Ona može da se pomera i bočno jer njeni prednji krajevi nisu srasli već su spojeni jako istegljivom tetivom. Zbog ovakve vilice zmije imaju veliki zev i mogu da uhvate veliki plen. One zariju zube u plen i drže ga čvrsto jednom polovinom vilice, drugom polovinom popuštaju, da bi ga zatim još dublje uhvatile, kao da se „navlače“ na svoj plen.

Nekoliko puta godišnje zmije skidaju kožu zato što se istrošila od puzanja tlom, ili zato što im je postala pretesna. Takođe se na ovaj način zmija rešava spoljašnjih parazita. Pre „presvlačenja“ prestanu da jedu, oči im postanu mutne, a koža promeni boju. Za razliku od drugih reptila, zmija svoju košuljicu skida u jednom komadu, poput čarape. Na nekom tvrdom objektu će pri nosu napraviti poderotinu i trljati se o taj kamen dok cela košuljica ne spadne.

  Nazad na pocetnu