KORNJAČE
Kornjače (Chelonia) su red životinja iz klase gmizavaca, karakterističnih po svom oklopu.
Najstarije poznate kornjače su od pre oko 215 miliona godina, i trenutno na Zemlji postoji više od 300 različitih vrsta; od toga je sedam morskih, 180 slatkovodnih i preko 60 kopnenih vrsta.
Sve kornjače se odlikuju oklopom koji je jedinstven u životinjskom svetu. Sastoji se od leđnog i trbušnog dela, koji su međusobno spojeni svojevrsnim koštanim „mostom“. U svom donjem delu oklop je masivne koštane građe. Preko tog koštanog sloja nalazi se sloj kože. Kod kornjača sa mekim oklopom taj sloj je kožast, dok se kod ostalih vrsta preko kože razvio tipičan pločasti oklop. Ploče se dele na grupe (leđne, bočne, ivične, repne itd. u zavisnosti na kojem delu tela se nalaze).
Današnje kornjače nemaju zube. Raspolažu snažnim aparatom za hranjenje koji se razvio od čeljusnih kostiju. U prošlosti kornjače su imale zube, ali su se oni tokom evolucije izgubili i zamenjeni su preoblikovanim čeljustima. Kao i svi drugi gmizavci ni kornjače ne žvaću hranu nego otkidaju komade, pomažući se pri tome prednjim udovima.I na kopnu i u vodi kornjače se kreću krivudavo što je tipično za gmizavce. Pri tome se oslanjaju na oklop što im u vodi smanjuje potrošnju energije. Na kopnu njihovo kretanje često deluje vrlo nespretno. Morske kornjače su razvile jedinstven način kretanja. Mašu prednjim udovima koji podsjećaju na peraje. Na taj način pod vodom postižu dosta veliku brzinu uz optimalnu potrošnju energije, što im omogućava prevaljivanje velikih udaljenosti.
Pored velikog broja vrsta čija se veličina kreće između 10 i 30 cm, tu su još i džinovske kornjače sa ostrva Galapagos i sa Sejšela čija dužina oklopa može biti i preko 1 m. Kornjače vide jako dobro, a u mraku bolje nego ljudi. Bolje razlikuju boje od ljudi jer, kao i svi gmizavci, imaju četiri tipa fotoreceptora za razlikovanje talasnih dužina svetlosti.
Kornjače mogu
živeti jako dugo. Džinovske kornjače sa Galapagosa mogu živeti i preko 200
godina. Neke američke kornjače žive duže od 100 godina. Neki primerci su
dokazano doživeli starost od 180 godina.
Polaganje jaja nastupa nekoliko nedelja nakon oplodnje, ili, u umerenim klimatskim područjima, u proleće. Njihova jaja se svojim osobinama značajno razlikuju od vrste do vrste, i broj jaja je jako različit. Od samo tri jajeta kod jedne vrste, pa sve do više od 100 jaja kod morskih kornjača. Polaganje jaja se vrši isključivo na kopnu. Kad ženka pronađe odgovarajuće mesto, iskopa jamu i u nju polaže jaja. Zatim zatrpava leglo zemljom ili biljnim materijalom.
Kod gotovo svih vrsta kornjača temperatura u leglu za vreme inkubacije određuje pol mladunaca. Ta osobina se pokazala značajnom kod veštačkog uzgoja koji se sprovodi u cilju očuvanja pojedinih vrsta kornjača. Nakon što se izlegu iz jaja, mladunci ostaju u leglu dok u potpunosti ne potroše zalihe hrane iz jajeta. Na najsevernijoj granici rasprostranjenosti kornjača, mladunci koji se izlegu u kasno leto i iznenadi ih rani početak zime, ostaju zakopani u leglu do proleća. Majke ne pružaju nikakvu pomoć u uzgoju mladunaca. Do polne zrelosti prolazi puno godina. Polna zrelost kornjače ne zavisi od njene starosti nego od veličine.
 |
 |
 |
 |
 |
 |