Labudovi su najveće i najljepše vodene ptice. Oni simbolizuju SVETLO! Kad god ih
vidim osetim božansku ljepotu, gracioznost, inspiraciju...
Labudovima (Cybnini) se nazivaju dva roda ptica iz reda patkarica. Unutar reda
patkarica, labudovi su deo potporodice gušćarica.
Perje labudova je ili potpuno belo, ili je mešavina crnog i belog, pri čemu bela
varijanta može ponekad imati crne vrhove krila. Crni labudovi su jedina crna
vrsta labudova. Imaju bele vrhove krila i izraženo crveno obojene kljunove.
Mužjaci i ženke su uvek vrlo slični, bez polnog dimorfizma.
Labudovi se od gusaka u užem smislu razlikuju još dužim vratom koji im omogućava
pretraživanje dna dubljih voda, i veličinom tela koje ih čini najvećim vodenim
pticama. Raspon krila im može dostići dva metra, a mogu težiti 15 kilograma.
Suprotno krilima, noge su im relativno kratke, tako da labudovi na tlu deluju
prilično nespretno. No zato imaju vrlo snažne letne mišiće pa mogu preleteti i
više od hiljadu kilometara do svojih gnjezdišta na severu.
Oba roditelja zajedno brinu o mladuncima. Ostaju s njima do godine dana.
Navodi o životnom veku labudova su vrlo različiti. Kreću se od 19 pa do 50
godina, a ponekad i puno više od toga.
Labud je ptica o kojoj govore mnoge legende i koja u
ljudskom predanju ima bogata simbolična značenja. Prema legendi o postanju
sveta, za koju se smatra da datira iz najranijih kultura, labud predstavlja
kombinaciju vazduha i vode, neophodnih elemenata za rast i razvoj semena i
obnavljanje vegetacije, čime simbolizuje sam život.
Kao otelotvorenje dobrote i blagosti, labud je prisutan u kulturama svih naroda.
Ipak, u nekim indoevropskim mitovima, labud predstavlja i suprotan princip - zlu
ženu. Objašnjenje ovoga mita je daleko dublje i povezano je sa simbolom (noćne)
more. Pravo značenje more je da je to zla boginja, koja ima moć da u snu
životinja i ljudi izazove osećanje gušenja. U indoevropskoj mitologiji zle žene
uglavnom imaju obličje ptica, pa je i mora predstavljena kao žena sa «onog»
sveta, koja je uzela oblik bele ptice (labuda).
Među mitovima o labudovima kod starih Grka, najpopularnija je ona o Zevsu i
Ledi, koji kaže da je Zevs video Ledu kako se kupa u reci. Da bi je zaveo, Zevs
je uzeo oblik belog labuda. Leda nije mogla da bude ravnodušna na lepotu bele
ptice pa se zaljubila, što je i bio Zevsov cilj.
Kasnije je Leda snela dva jajeta. Iz jednog su se izlegli blizanci Kastor i
Poluks, koji su postali najsjajnije zvezde u sazvežđu Blizanaca. Iz drugog
jajeta izlegla se lepa Helena, zbog koje je izbio rat za Troju. Na severnom nebu
postoji sazvežđe Labuda od 6-7 sjajnih zvezda, raspoređenih duž vrata i
raširenih krila labudovih.
Kod starih Grka postojalo je verovanje da labud najlepše peva pred samu smrt,
ali ne od žalosti što će umreti nego od radosti što je svakim trenom bliži bogu
sa kojim će se sjediniti. Crvenokljuni labud, koji se češće može videti u južnim
delovima Evrope, ptica je koja, uprkos svojoj lepoti, osim šištanja i siktanja
ne ispušta druge zvuke pa ga zbog ove osobine zovu i nemi labud. Odakle onda ovo
verovanje? Objašnjenje je sledeće: stari Grci verovatno nisu pravili razliku
između crvenokljunog i žutokljunog labuda i nije im bila poznata migracija
ptica. To znači da, ako su čuli labuda da »peva», to je onda bio žutokljuni a ne
crvenokljuni labud. Osim toga, labudovi su po pravilu stanari severnih krajeva
Evrope i ne sele se sjeseni u toplije krajeve, kao što to rade laste i rode,
osim kada se zamrznu vode. Tada odlaze malo južnije u potrazi za hranom, ali se
sa prvim znacima proleća vraćaju u svoju postojbinu. Verovatno je da su Grci
primetili njihovo periodično pojavljivanje pa su njihov odlazak s proleće
povezali sa tužnom pesmom, koju pevaju što moraju da umru.
Po zidovima hindu hramova, urezivan je par labudova koji se održavaju u životu
medom rascvetalog lotosa-znanja, a simbol su savršenog sjedinjenja kojem teže
sva nebeska bića. U hindu veri, postoji verovanje da je vrhovni labud sneo
zlatno vaseljensko jaje iz kojeg je izašao Brama, pa se otuda labud smatra za
svetu, božansku pticu, simbol svetog duha. Često je i sam Brama, prikazivan kako
jaše na labudu.
U starom Egiptu, verovalo se da labud odvodi duše pokojnika na onaj svet. Kod
Kelta, labud je božanstvo Sunca, mistično ali dobroćudno. Smatra se da ima
isceliteljsku snagu Sunca i da njegova pesma ima magijske moći.
Stari Sloveni su verovali da labud predstavlja dušu predaka i da može da ima
božanske i demonske osobine. U labudove mogu da se pretvore vile, koje umeju da
se premetnu u sokola, vuka, zmiju i druge životinje. Legenda kaže da postoje tri
vrste vila: planinske, vodene i nebeske. Ove poslednje imaju krila i mogu da
lete. Ako ih čovek prevari i uhvati, jedini način da im oduzme moć jeste da im
sakrije krila. Njihova prvobitna suština bila je da su vile zapravo duhovi
prirode, jer znaju jezik riba i ptica, mogu da leče rane različitim travama, a
posebno mogu da olakšaju jad i bol slepima i nerotkinjama. Kroz istoriju, vilama
se pripisivala moć spajanja sa dušama predaka. Tako je i nastalo verovanje da
mogu da uzmu oblik bilo koje životinje, a pre svih labuda.
Labudovi su uvek oduševljavali čoveka svojom
gracioznošću, čednom belinom i nežnim izgledom.
Umetnike je oduvek zanosila priča o labudovoj pesmi. Ranije se pretpostavljalo
da ova ptica predoseća svoju smrt i počinje da peva, međutim, naučnici su danas
utvrdili da je posredi nešto sasvim drugačije. Iako se kričanje labudova teško
može nazvati pesmom, u pitanju je njihova ljubavna igra. Manje je poznato da je
ljubavni život labudova veoma strastven. Zaljubljeni par lako se prepozna u
neskrivenoj ljubavnoj igri. To izgleda otprilike ovako: ženka prva prilazi, a
mužjak je prihvatio njen poziv ukoliko izduži svoje telo, što će zatim i ona
učiniti. Zajedno gnjuraju u vodu i naslanjaju se jedno na drugo da bi prilepili
svoje vratove, što je trenutak potpunog predavanja jednog drugom.
Posle sve te igre, na red dolaze mladunci. Gnezda prave na nekom plovećem ostrvu
ili uzvišenju na obali. Kada se oni izlegu, nisu beli, već sivi i takvi ostaju
do godinu dana - pravi ružni pačići. Mužjak je pažljivi čuvar svoje porodice i
doslovno nikom ne dozvoljava da priđe ženki sa labudićima. Posebno je
interesantno kako se par prepozna u mnoštvu. Naime, on razlikuje svoju
izabranicu od drugih dugovratih lepotica, verovali ili ne, po kljunu i očima, to
jest po njenom licu. Ponekad se dogodi da labudicu, dok zagnjurena traži vodene
biljke, napadne njen mužjak, misleći da je neko ušao na njegovu teritoriju.
Ipak, kada ona izroni i pogleda ga, on će početi da se izvinjava, izdužujući
svoje telo.
Možda labudovi izgledaju nespretno dok snažnim krilima šibaju vodu da bi se,
stajući nogama na njenu površinu, lagano pridigli, ali zato njihov graciozni let
zadivljuje posmatrače. Njihova ljubavna igra i privrženost jednog drugom pravo
su oličenje romantike i strasti, ali i večne ljubavi. Možda bi nam mogli
podeliti i koji savet o tome
Verovanja u legende o labudovima su brojna i raznovrsna, a stvarni, biološki
život labudova je zanimljiv i pun iznenađenja. Udvaranje labudova, na primer,
počinje već nakon prve godine starosti, dok još nisu potpuno beli, niti polno
zreli. Većina mladih labudova živi u jedinstvenom «vereništvu» i posle
sazrevanja, tako da se prvi put gnezde u trećoj ili četvrtoj godini. Kad se par
jednom veže, ostaje doživotno zajedno
Labud živi uglavnom na geografskim širinama sa umerenom i okeanskom klimom, u
zemljama centralne i zapadne Evrope, gde se gnezdi i provodi veći deo života. U
toku izuzetno hladnih zima, kreće na put u potrazi za nezaleđenim rekama i
jezerima.
Labudovi pripadaju redu gusaka (Anseriformes), gde su najveće i najkrupnije
ptice. Rod labudova, Cygnus obuhvata svega četiri vrste, od kojih se tri gnezde
u Evropi. U našoj zemlji se redovno, obično zimi, može videti samo jedna vrsta,
crvenokljuni labud (Cygnus olor), koji je velika i teška ptica. Mužjak je nešto
krupniji od ženke, a polovi se ne razlikuju ni bojom ni oblikom.
Glava im je okrugla a vrat dug i povijen. Noge su crne. Kljun je
crvenonarandžaste boje, nazubljen i oivičen crnom linijom sve do grbe koja se
nalazi pri osnovi kljuna, pa se zbog toga naziva i labud grbac.
Odrasli primerci su potpuno beli. Mladunci su sivosmeđe boje. Tokom prve zime i
proleća, mladunci dobijaju sve više belog perja i počinju da liče na svoje
roditelje. Potpuno belo perje dobijaju posle druge godine.
Obično se viđaju na vodi, ali su česti i na plavnim livadama, gde se hrane.
Hrane se vodenom vegetacijom i to do dubine ne veće od 1 m. Na jelovniku im se
povremeno mogu naći i sitne životinje kao što su žabe, punoglavci, puževi, crvi,
insekti i njihove larve. Poleću teškim zamasima krila i trčanjem po površini
vode. Svi labudovi lete sa ispruženim vratom, ravnomernim i sporim zamasima
krila. Brzina kojom labud može da leti iznosi 60-80 km/h. Zimi se okupljaju u
jata od po sto i više primeraka. Tokom leta, u jatima se okupljaju samo primerci
koji se ne gnezde.
Par crvenokljunih labudova uspostavlja i brani svoju teritoriju u periodu
gnežđenja, u martu ili aprilu. Tada su mužjaci veoma agresivni i na svakog
uljeza koji im upadne u teritoriju energično jurišaju. Gnezdo grade oba pola, s
tim što mužjak donosi materijal za gnezdo a ženka ga slaže i oblikuje. Ponekad
se isto gnezdo koristi nekoliko godina. Gnezdo je obično na obali, u blizini
vode. Prečnik gnezda se a kreće od 1 do 2 m, a visina 60-80 cm, ali i do 4 m ako
je gnezdo na vodi. Samo gnezdo je izgrađeno od trske, granja i različitog
vodenog bilja, a unutrašnjost je obložena mekim biljem i paperjem. Izgradnja
gnezda traje oko 10 dana. Ženka snese 5-8 bledozelenih jaja u razmacima od 48
časova. Jaja su zatupljena sa oba kraja i prevučena krečnom skramom dok su
sveža. Kako period inkubacije odmiče, jaja postaju izgrebana i dobijaju smeđe
tufne. Na jajima leži samo ženka, 5-6 nedelja, nakon čega se izležu labudići
koji su odmah spremni da napuste gnezdo.
O obožavanju labudova ima mnogo arheoloških tragova i u našoj zemlji. U Narodnom
muzeju u Čačku ima jedan bronzani labud iz Mojsinja, iz bronzanog ili gvozdenog
doba. Sve karakteristike ukazuju na pitomog labuda (labuda grbca) Cygnus olor.
Kosti i pitomog i divljeg labuda Cygnus cygnus nalažene su na praistorijskim
lokalitetima Vojvodine, naročito u humkama, uz tok Tise. Po svoj prilici,
labudovi su imali obrednu ulogu, ali su služili i kao hrana. Danas se labudovi
više ne jedu, ali se kod nas više ni ne gnezde.
HOMEPAGE
