1916. Успостављање Солунског фронта

Аустро-угарска војска је напала Црну Гору, савезника Србије, и до 25. јануара мала црногорска војска се предала. Аустро-Угарска је наставила своје напредовање дуж јадранске обале, напавши Албанију која је била под контролом Италије. До краја зиме, мала италијанска војска је била истерана из скоро целе земље.

У овом тренутку, са изгубљеним ратом на Балкану, британски генералштаб је тражио повлачење свих својих војника из Грчке, али је француска влада протестовала. Пошто су француске дивизије остале, остале су и британске, али са несакривеним незадовољством. Савезничке армије су се утврдиле око Солуна, који је постао велики утврђени камп. Српска војска (сада под командом генерала Петра Бојовића), наком одмора и опоравка на Крфу, је француским бродовима пребачена на Солунски фронт.

У међувремену се политичка ситуација у Грчкој заоштрила. Званично, Грчка је била неутралана, али је краљ Константин I био про-немачки опредељен, док је премијер Елефтериос Венизелос био за Француску. Грчка је у почетку подржала француско-британску помоћ Србији, а онда јој се супротставила; коначно, након Венизелосове оставке, ројалистичка влада ју је званично осудила, али се није стварно супротставила надмоћнијим савезничким снагама које су се искрцале у Солуну. Немци, који су покушавали да придобију Грчку на своју страну, су били опрезни да не пређу грчку границу.

У мају 1916. генерал Сарај је затражио да се грчка војска демобилише и грчка влада се повиновала том захтеву. Међутим, ова акција је још више натерала грчку владу да се иде према придруживању Централним силама. Са поузданим сазнањем да ће се Румунија придружити Савезницима, генерал Сарај је почео припреме за напад на бугарску војску.

 

1.

 

  

Назад

      

     Њемци, уз помоћ обавештења која су добили од грчких присталица, су сачинили план за свој изненадни напад. Немачка офанзива је покренута 17. августа, три дана пре него што је било предвиђено да почне француска офанзива. Заправо, ово је била бугарска офанзива, пошто је аустро-угарска војска била у Албанији, а само једна немачка дивизија је била на грчкој граници. Напад је у почетку, захваљујући изненађењу, постигао известан успех, али су српске снаге заузеле одбрамбене линије након две недеље. Зауставивши бугарску офанзиву, српска војска је извела контранапад 14. септембра. Терен је био тежак и Бугари су се бранили, али је српска војска полако напредовала. Спори напредак српских снага се наставио кроз октобар и у новембру, иако се време погоршало и снег почео да пада на планинама. Немци су послали још две дивизије да помогну бугарској војсци, али су француске и српске војске 19. новембра заузеле Битољ.

Губици у овој кампањи су били најмање 50.000 војника са савезничке стране и вероватно више од 60.000 убијених и заробљених Бугара и Немаца. Фронт је напредовао око 40 kм.

Међутим, бугарско напредовање у грчку Источну Македонију је изазвало још једну унутрашњу грчку кризу. Влада је наредила својим војницима у том подручју (демобилизованом 4. корпусу) да не пружа отпор, и упркос повременим локалном отпору који је пружило неколико официра, већина корпуса са својим командантима је било приморана на предају немачким снагама и остатак рата је провео у заробљеништву у немачком граду Герлиц. Предаја тешко стечених новоосвојених територија омраженим Бугарима без отпора је виђена од стране многих официра Венизелосове војске као последња кап. Уз активну помоћ савезничких власти, они су извели пуч којим су осигурали Солун и већи део Македоније за Венизелоса (види Покрет за националну одбрану). Од тог тренутка Грчка је имала две владе, званичну ројалистичку у Атини, која је задржала своју неутралност упркос растућем савезничком притиску, и револуционарну Венизелову владу у Солуну, која је одмах ушла у рат на страни Антанте.

У исто време, Италија је разместила још војника у Албанији и ове нове трупе су успеле да присиле аустријски корпус на повлачење кроз планинске пределе јужно од језера Острово.

2.

 

  

Назад