Смрт мајке Југовића

Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косово војска,
у тој војсци девет Југовића
и десети стар Јуже Богдане;
бога моли Југовића мајка:
да јој бог да очи соколове и бијела.
крила лабудова,
да одлети над Косово равно,
и да види девет Југовића
и десетог стар-Југа Богдана.
Што молила, бога домолила;
бог јој дао очи соколове
и бијела, крила лабудова,
она лети над Косово равно;
мртви нађе девет Југовића
и десетог стар-Југа Богдана,
и више њи девет бојни копља,
на копљима девет соколова,
око копља девет добри коња,
а поред њи девет љути лава.
Тад завришта девет добри коња,
и залаја девет љути лава,
и закликта девет соколова;
и ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила,
већ узима девет добри коња,
и узима девет љути лава,
и узима девет соколова,
пак се врати двору бијеломе.
Далеко је снае угледале,
мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
заплакало девет сиротица,
завриштало девет добри коња,
залајало девет љути лава,
закликтало девет соколова;
и ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
ал' завришта Дамјанов зеленко,
пита мајка Дамјанове љубе:
"Снао моја, љубо Дамјанова,
што нам вришти Дамјанов зеленко?
Ал' је гладан шенице бјелице,
али жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
нит' је гладан шенице бјелице,
нити жедан воде са Звечана,
већ је њега Дамјан научио
до поноћи ситну зоб зобати,
од поноћи на друм путовати;
пак он жали свога господара
што га није на себи донио".
И ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
али лете два врана гаврана:
крвава им крила до рамена,
на кљунове б'јела пјена тргла;
они носе руку од јунака
(и на руци бурма позлаћена),
бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
окретала, превртала с њоме,
па дозивље љубу Дамјанову:
"Снао моја, љубо Дамјанова,
би л' познала чија ј' ово рука?"
Проговара љуба Дамјанова:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
ово ј' рука нашега Дамјана,
јера бурму ја познајем, мајко, -
бурма са мном на вјенчању била"
Узе мајка руку Дамјанову,
окретала, превртала с њоме,
пак је руци тијо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
гдје си расла, гдје л' си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
устргнута на Косову равном!"
Ал' ту мајка одољет не могла,
препуче јој срце од жалости
за својије девет Југовића
и десетим стар-Југом Богданом.

Пропаст царства српскога

Полетио соко тица сива
од светиње - од Јерусалима,
и он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
веће био светитељ Илија;
он не носи тице ластавице,
веће књигу од Богородице, -
однесе је цару на Косово,
спушта књигу цару на колено,
сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
па у Турке јуриш учините:
сва ће турска изгинути војска!
Ако л' волиш царству небескоме,
а ти сакрој на Косову цркву,
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па причести и нареди војску:
сва ће твоја изгинути војска,
ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!"
А кад царе саслушао речи,
мисли царе мисли свакојаке:
"Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је замалено царство,
а небеско увек и довека".
Цар воледе царству небескоме
а неголи царству земаљскоме,
па сакроји на Косову цркву, -
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па дозива српског патријара
и дванаест велики владика,
те причести и нареди војску.
Истом кнеже наредио војску,
на Косово ударише Турци.
Маче војску Богдан Јуже стари
с девет сина, девет Југовића,
како девет сиви соколова:
у сваког је девет иљад' војске,
а у Југа дванаест иљада,
па се бише и секоше с Турци,
седам паша бише и убише;
кад осмога бити започеше,
ал' погибе Богдан Јуже стари,
и изгибе девет Југовића,
како девет сиви соколова,
и њиова сва изгибе војска.
Макош' војску три Мрњавчевића:
бан Угљеша и војвода Гојко
и са њима Вукашине краље:
у свакога триест иљад' војске,
па се бише и секоше с Турци,
осам паша бише и убише;
деветога бити започеше,
погибоше два Мрњавчевића,
бан Угљеша и војвода Гојко,
Вукашин је грдни рана допо,
њега Турци с коњма прегазише,
и њиова сва изгибе војска.
Маче војску ерцеже Степане:
у ерцега млога силна војска,
млога војска, шездесет иљада,
те се бише и секоше с Турци,
девет паша бише и убише;
десетога бити започеше,
ал' погибе ерцеже Степане,
и његова сва изгибе војска.
Маче војску српски кнез Лазаре:
у Лазе је силни Србаљ био,
седамдесет и седам иљада,
па разгоне по Косову Турке,
не даду се ни гледати Турком,
да камоли бојак бити с Турци!
Тад би Лаза надвладао Турке, -
бог убио Вука Бранковића,
он издаде таста на Косову!
Тада Лазу надвладаше Турци,
и погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска,
седамдесет и седам иљада!
Све је свето и честито било,
и миломе богу приступачно.

Цар Лазар и царица Милица

Цар Лазаре сједе за вечеру,
покрај њега царица Милица;
вели њему царица Милица:
"Цар-Лазаре, српска круно златна,
ти полазиш сјутра у Косово,
с собом|Водиш слуге и војводе,
а код двора никог не остављаш,
царе Лазо, од мушкијех глава,
да ти може књигу однијети
у Косово и натраг вратити;
одводиш ми девет миле браће,
девет браће, девет Југовића:
остави ми брата бар једнога,
једног брата сестри од заклетве".
Њој говори српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
кога би ти брата највољела
да т* оставим у бијелу двору?"
"Остави ми Бошка Југовића."
Тада рече српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
када сјутра бијел дан осване,
дан осване и огране сунце,
и врата се отворе на граду,
ти ишетај граду на капију;
туд ће проћи војска на алаје:
све коњици под бојним копљима,
пред њима је Бошко Југовићу,
и он носи крсташа барјака;
кажи њему од мене благосов:
нек да барјак коме њему драго,
па нек с тобом код двора остане".
Кад ујутру јутро освануло
и градска се отворише врата,
тад ишета царица Милица;
она стаде граду код капије,
ал' ето ти војске на алаје:
све коњици под бојним копљима;
пред њима је Бошко Југовићу
на алату, вас у чистом злату;
крсташ га је барјак поклопио,
побратиме, до коња алата;
на барјаку од злата јабука,
из јабуке од злата крстови,
од крстова златне ките висе,
те куцкају Бошка по плећима.
Примаче се царица Милица,
ла увати за узду алата,
руке склопи брату око врата,
пак му поче тихо говорити:
"О мој брате, Бошко Југовићу,
цар је тебе мене поклопио,
да не идеш на бој на Косово,
и тебе је благосов казао:
да даш барјак коме тебе драго,
да останеш са мном у Крушевцу,
да имадем брата од заклетве".
Ал' говори Бошко Југовићу:
"Иди, сестро, на бијелу кулу;
а ја ти се не бих повратио,
ни из руке крсташ барјак дао,
да ми царе поклони Крушевац;
да ми рече дружина остала:
гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
за крст часни крвцу прољевати
и за своју вјеру умријети".
Пак поћера коња на капију.
Ал' ето ти старог Југ-Богдана
и за њиме седам Југовића;
све је седам устављала редом,
ал' ниједан ни гледати неће.
Мало време затим постајало,
ал' ето ти Југовић-Војина,
и он води цареве једеке,
покривене са сувијем златом.
Она под њим увати кулаша,
и склопи му руке око врата,
ла и њему стаде говорити:
"О мој брате, Југовић-Војине,
цар је тебе мене поклонио,
и тебе је благосов казао:
да даш једек' коме тебе драго,
да останеш са мном у Крушевцу,
да имадем брата од заклетве".
Вели њојзи Југовић Војине:
"Иди, сестро, на бијелу кулу;
не бих ти се јунак повратио,
ни цареве једеке пустио,
да бих знао да бих погинуо!
Идем, сејо, у Косово равно
за крст часни крвцу прољевати
н за вјеру с браћом умријети".
Пак проћера коња на капију.
Кад то виђе царица Милица,
она паде на камен студени,
она паде, пак се обезнани.
Ал' ето ти славнога Лазара:
када виђе госпођу Милицу,
уд'рише му сузе низ образе;
он с' обзире здесна налијево,
те дозивље слугу Голубана:
"Голубане, моја вјерна слуго,
ти одјаши од коња лабуда,
узми госпу на бијеле руке,
пак је носи на танану кулу;
од мене ти богом просто било,
немој ићи на бој на Косово,
већ остани у бијелу двору".
Кад то зачу слуга Голубане,
проли сузе низ бијело лице,
па одсједе од коња лабуда,
узе госпу на бијеле руке,
однесе је на танану кулу;
ал' свом срцу одољет не може
да не иде на бој на Косово,
већ се врати до коња лабуда,
посједе га, оде у Косово.

Кнежева вечера

Славу слави српски кнез Лазаре
у Крушевцу, мјесту скровитоме.
Сву господу за софру сједао,
сву господу и господичиће:
с десне стране старог Југ-Богдана,
и до њега девет Југовића;
а с лијеве Вука Бранковића,
и осталу сву господу редом;
у заставу војводу Милоша,
и до њега дв'је српске војводе:
једно ми је Косанчић Иване,
а друго је Топлица Милане.
Цар узима златан пехар вина,
па говори свој господи српској:
"Коме ћ' ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит по старјештву,
напићу је старом Југ-Богдану;
ако ћу је напит по госпоству,
напићу је Вуку Бранковићу;
ако ћу је напит по милости,
напићу је мојим девет шура,
девет шура, девет Југовића;
ако ћу је напит по љепоти,
напићу је Косанчић-Ивану;
ако ћу је напит по висини,
напићу је Топлици Милану;
ако ћу је напит по јунаштву,
напићу је војводи Милошу.
Та ником је другом напит нећу,
већ у здравље Милош-Обилића!
Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
Прва вјеро, потоња невјеро!
Сјутра ћеш ме издат на Косову,
и одбјећи турском цар-Мурату!
Здрав ми буди, и здравицу попиј,
вино попиј, а на част ти пехар!"
Скочи Милош на ноге лагане,
пак се клања до земљице црне:
"Вала тебе, славни кнез-Лазаре!
Вала тебе на твојој здравици,
на здравици и на дару твоме,
ал' не вала на такој бесједи!
Јер, тако ме вјера не убила,
ја невјера никад био нисам,
нит' сам био, нити ћу кад бити,
него сјутра мислим у Косову
за ришћанску вјеру погинути!
Невјера ти сједи уз кољено,
испод скута пије ладно вино:
а проклети Вуче Бранковићу!
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
виђећемо у пољу Косову
ко је вјера, ко ли је невјера!
А тако ми бога великога,
ја ћу отић сјутра у Косово,
и заклаћу турског цар-Мурата,
и стаћу му ногом под гр'оце!
Ако ли ми бог и срећа даде
те се здраво у Крушевац вратим,
уватићу Вука Бранковића,
везаћу га уз то бојно копље -
као жена куђељ' уз преслицу,
носићу га у поље Косово!"

Косанчић Иван уходи Турке
(одломак)

"Побратиме, Косанчић-Иване,
јеси л' турску уводио војску?
Је ли млого војске у Турака?
Можемо ли с Турци бојак бити?
Можемо ли Турке придобити?"
Вели њему Косанчић Иване:
"О мој брате, Милош-Обилићу,
ја сам турску војску уводио,
јесте силна војска у Турака:'
сви ми да се у со прометнемо,
не би Турком ручка осолили!
Ево пуно петнаест данака
ја све ходах по турској ордији,
и не нађох краја ни хесапа:
од Мрамора до сува Јавора,
од Јавора, побро, до Сазлије,
до Сазлије на Ћемер-ћуприје,
од ћуприје до града Звечана,
од Звечана, побро, до Чечана,
од Чечана врху до планине, -
све је турска војска притиснула:
коњ до коња, јунак до јунака,
бојна копља као чарна гора,
све барјаци као и облаци,
а чадори као и сњегови;
да из неба плаха киша падне,
ниђе не би на земљицу пала,
већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
уватио и Лаб и Ситницу".
Још га пита Милош Обилићу:
"Ја Иване, мио побратиме,
ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ја сам ти се кнезу затекао
да закољем турског цар-Мурата,
да му станем ногом под гр'оце".
Ал' говори Косанчић Иване:
"Да луд ти си, мио побратиме!
Бе је чадор силног цар-Мурата,
усред турског силна таобора,
да ти имаш крила соколова,
пак да паднеш из неба ведрога,
перје меса не би изнијело".
Тада Милош заклиње Ивана:
"О Иване, да мој мили брате,
нерођени као и рођени!
Немој тако кнезу казивати,
јер ће нам се кнеже забринути,
и сва ће'се војска поплашити,
већ овако нашем кнезу кажи:
има доста војске у Турака,.
ал' с' можемо с њима ударити,
и ласно их придобит можемо;
јера није војска од мејдана,
већ све старе хоџе и хаџије,
занатлије и младе ћарџије,
који боја ни виђели нису,
истом пошли да се љебом ране;
а и што је војске у Турака,
војска им се јесте побољела
од болести тешке срдобоље,
а добри се коњи побољели
од болести коњске сакагије"-.

 Косовка девојка

Уранила Косовка девојка,
уранила рано у недељу,
у недељу прије јарка сунца;
засукала бијеле рукаве,
засукала до бели лаката,
на плећима носи леба бела,.
у рукама два кондира златна:
у једноме лађане водице,
у другоме руменога вина.
Она иде на Косово равно,
па се шеће по разбоју млада,
по разбоју честитога кнеза,
те преврће по крви јунаке.
Ког јунака у животу нађе,
умива га лађаном водицом,
причешћује вином црвенијем
и залаже лебом бијелијем.
Намера је намерила била
на јунака Орловића Павла,
на кнежева млада барјактара.
И њега је нашла у животу.
Десна му је рука осечена
и лијева нога до колена,
вита су му ребра изломљена,
виде му се џигерице беле.
Измиче га из те млоге крвце,
умива га лађаном водицом,
причешћује вином црвенијем
и залаже лебом бијелијем.
Кад јунаку срце заиграло,
проговара Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
која ти је голема невоља,
те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбоју млада:
или брата, или братучеда,
ал' по греку стара родитеља?"
Проговара Косовка девојка:
"Драги брато, делијо незнана,
ја од рода никога не тражим:
нити брата, нити братучеда,
ни по греку стара родитеља.
Мож ли знати, делијо незнана,
кад кнез Лаза причешћива војску
код прекрасне Самодреже цркве
три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
најпослије три војводе бојне:
једно јесте Милошу војвода,
а друго је Косанчић Иване,
а треће је Топлица Милане.
Ја се онде деси на вратима
кад се шета војвода Милошу:
красан јунак на овоме свету,
сабља му се по калдрми вуче,
свилен калпак, оковано перје,
на јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
обазре се и погледа на ме,
с себе скиде коласту аздију,
с себе скиде, па је мени даде:
"На, девојко коласту аздију,
по чему ћеш мене споменути,
по аздији, по имену моме:
ево т' идем погинути, душо,
у табору честитога кнеза;
моли бога, драга душо моја,
да ти с' здраво из табора вратим,
а и тебе добра срећа нађе,
узећу те за Милана мога,
за Милана, богом побратима,
кој' је мене богом побратио,
вишњим богом и светим Јованом;
ја ћу теби кум венчани бити".
За њим иде Косанчић Иване:
красан јунак на овоме свету,
сабља му се по калдрми вуче,
свилен калпак, оковано перје,
на јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама,
на руци му; бурма позлаћена;
обазре се и погледа на ме,
с руке скиде бурму позлаћену,
с руке скиде, па је мени даде:
"На, девојко, бурму позлаћену,
по чему ћеш мене споменути,
а по бурми, по имену моме:
ево т' идем погинути, душо,
у табору честитога кнеза;
моли бога, моја душо драга,
да ти с' здраво из табора вратим,
а и тебе добра срећа нађе,
узећу те за Милана мога,
за Милана, богом побратима,
кој' Је мене богом побратио,
вишњим богом и светим Јованом;
ја ћу теби ручни девер бити".
За њим иде Топлица Милане:
красан јунак на овоме свету,
сабља му се по калдрми вуче,
свилен калпак, оковано перје,
на јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама,
на руци му копрена од злата;
обазре се и погледа да ме,
с руке скиде копрену од злата,
с руке скиде, па је мени даде:
"На, девојко, копрену од злата,
по чему ћеш мене споменути,
по копрени, по имену моме:
ево т идем погинути, душо,
у табору честитога кнеза;
моли бога, моја душо драга,
да ти с' здраво из табора вратим,
тебе, душо, добра срећа нађе:
узећу те за верну љубовцу".
И одоше три војводе бојне:
њи ја данас по разбоју тражим".
Ал' бесједи Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
видиш, душо, она копља бојна,
понајвиша а и понајгушћа?
Онде ј' пала крвца од јунака
та доброме коњу до стремена,
до стремена и до узенђије,
а јунаку до.
свилена паса, -
онде су ти сва три погинула!
Већ ти иди двору бијеломе,
не крвави скута и рукава".
Кад девојка саслушала речи,
проли сузе низ бијело лице,
она оде свом бијелу двору
кукајући из бијела грла:
"Јао, јадна, уде ти сам среће!
Да се, јадна, за зелен бор ватим,
и он би се зелен осушио!"

НАЗАД