КОСОВСКА БИТКА

БОЈ НА КОСОВУ

 Битка се дуго и пажљиво припремала на обе стране. Колики значај су јој дали и Срби и Туци види се по томе што су војске предводили сами владари. За поприште су одредили косовску равницу. Бој је започео у видовданско јутро, у уторак 15. јуна 1389. године (28. јуна по новом календару). Ако се као одредница узме Муратово тулбе, војске су се сукобиле негде близу састава Лаба и Ситнице. У почетку су Срби имали видног успеха.

Вук Бранковић, који је заповедао десним крилом, потпуно је разбио одреде Муратовог сина Јакуба. Лазар је био битку у центру, одакле се једног тренутка вероватно одвојио племић Милош, који се према предању презивао Обилић, и кренуо у турски табор да убије султана Мурата и реши битку. Да би некако доспео у његову близину, претварао се како хоће да се преда. Када су га привели, истргао је мач и зарио га у султана.

После Муратове смрти настала је збрка у којој се најбоље снашао његов други син Бајазит. Наредио је да се прикрије султанова смрт, и истовреме, погубио је Јакуба као могућег претендента на престо. Потом је сабрао све турске снаге, учинио одлучни јуриш и преокренуо ситуацију на бојишту. Заробио је кнеза Лазара и одмах га погубио. Међу ретким племићима који су избегли смрти, налазили су се Влатко Вуковић и Вук Бранковић. Народно предање је потоњег осудило за издају и договор с Турцима. Иако о издаји нема потврде у изворима, доцнији потези Вука Бранковића и његових синова говоре да се традиција не би смела олако одбацити.

ВЕЧЕРА УОЧИ КОСОВСКОГ БОЈА

Смрт султана Мурата и чињеница да су се Турци одмах повукли, створили су утисак да су Срби изашли из битке као победници. Европа је славила хришћанску победу. Ипак, последице битке су биле поразне по Србе. Изгубили су цвет свог племства и велики део војске.

Погибијом кнеза Лазара, који је једини покушавао да заустави процес распадања српске државе, земља је доведена на ивицу катастрофе. Први исход Косовског боја можда никада неће бити расветљен због оскудности и неусаглашености савремених извора и брзо створене легенде коју су већ у XV веку подлегли потоњи хроничари. Какав год да је био, предање га је прихватило као пораз, што је потпуно разумљиво ако се сагледа у светлу изгубљене слободе, грчевите борбе за последње остатке државе и почетка непрегледног низа безнадних сеоба. Србија није пропала на Косову, али је ова кључна битка окренула њен историјски развитак у другом правцу.

Косовска битка и Лазарев избор Царства небеског прерасле су у легенду коју је народна традиција судбински везала за српског човека развивши колективно осећање одговорности и уздигнувши га на висину моралне обавезе окајања греха, не молитвом, него свесном борбом.

КОСОВКА ДЈЕВОЈКА

Симбол Косова се временом обликовао у посебну етику, која је, уз православну цркву као основног носиоца, често била једини елемент свести заједништва, обележје припадности једном народу дуго расутом по околним царствима. Постао је симбол отпора туђој религији и култури, које су се упорно и систематски трудиле да Србе потчине, прогутају и претопе, пре свега духовно, уништавајући све што би их подсећало на њихову постојбину и национални идентитет.

Косовски мит је у току протеклих векова био толико чврсто усађен у народну свест, да је постао основно и трајно обележје једног менталитета, и како се показало, неугасиво надахнуће, страховит унутрашњи набој у свим ослободилачким покретима, устанцима и ратовима, нарочито у XIV и XV веку.

НАЗАД