New Page 2

Пушкин је рођен у Москви 6. јун 1799. (26. маја по старом календару) у неимућној, образованој, аристократској породици. Прадеда по мајци му је био црни Етиопљанин, Ибрахим Петрович Ганибал, који је стигао у Русију као роб, али је постао усвојено кумче Петра Великог. У раном детињству о Пушкину су се старале дадиље и учитељи француског језика. Знање језика је развијао међу члановима нижих слојева. 1811. године је примљен у елитну гимназију у Царском селу, коју је похађао до 1817. године.
Пушкин је убрзо запао у лошу финансијску ситуацију, великим делом због расхода своје супруге. Успео је да добије позајмницу, захваљујући којој издаје свој журнал 1836. године, који није донео зараду. Коначно, 1837. године Пушкин је изазвао Д'Антеса на двобој, због сумње да је флертовао са његовом супругом.
Пушкин је објавио прву песму са 14 година, као ученик у царској гимназији, у часопису Европски гласник. Током школовања је почео да пише и своје прво велико дело, Руслан и Људмила, издато 1820. Дело је базирано на бајкама које је чуо од своје бабе.
Од 1817. до 1820. његова политичка активност је утицала на његова дела. Између осталог, написао је дело Ода слободи. Због ових дела је прогнан. Током првог изганства (1820-1823) написао је дела Кавкаски затвореник, Браћа разбојници и започео је Чесму Бахчисараја. Такође је започео рад на једном од својих најпознатихијих дела: Евгеније Оњегин.
Током кратког периода слободе, завршио је рад на Чесми Бахчисараја, и написао је Цигане. Током другог периода у егзилу (1824-1826), започео је рад на Борису Годунову. То дело је издао тек 1831. и право на то је добио као поклон за венчање. Евгенија Оњегина је издао 1833. године.
Белкинове приче (пуно име: Приче покојног Ивана Петровича Белкина), издате 1831, нису постале посебно популарне за време Пушкиновог живота, али су данас веома цењене. Сматра се да је овим причама Пушкин показао шта мисли о дотадашњој руској прози и да намерава да направи нову руску књижевну традицију.

Гроф Лав Николајевич Толстој, (рус. Лев Николаевич Толстой) (9. септембар 1828. — 20. новембар 1910), био је изданак једне од најзначајнијих руских грофовских породица, која је већ неколико векова Русији давала многе генерале, дипломате и писце. Он је један од најутицајнијих реалиста и по многима, највећи писац романа свих времена. Његова највећа дјела су романи Рат и мир (рус. Война и миръ) и Ана Карењина (рус. Анна Каренина).
Био је анархиста и пацифиста и створио је нови покрет у анархизму - хришћански анархизам.
Рат и мир је највећи Толстовљев роман, дјело у којем се приказује велики број ликова и догађаја у великом временском периоду. Иако је Толстој искористио добро познавање Наполеонових ратова, Рат и мир није историјски роман, већ дјело у којем су најбитнији друштвена анализа руске тадашњице и психоанализа главних ликова.
Ана Карењина, с друге стране, роман је са изразито савременом темом. Фабула је заснована на проблему односа брака и љубави, а у њу је Толстој, путем споредне приче, уградио и више тема из друштвене стварности Русије.
Руске читанке су, иако су приче за дјецу, веома разноврсне по садржају и задивљују својим стилским јединством.

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергей Александрович Есенин, 21. септембра (стари календар) / 3. октобар 1895 - 28. децембар 1925) био је руски песник.
Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону, 1895.
Почео је да пише поезију са девет година. Као вундеркинд, преселио се у Москву 1912. и почео да ради као лектор у издаваштву и да паралелно похађа студије на Московском државном универзитету. Године 1915, преселио се у Санкт Петерзбург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городетског, Николаја Кљујева и Андреја Белог. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.
Са Изадором Данкан, године 1923.Од 1922. до 1923. био је ожењен америчком плесачицом Изадором Данкан, коју је пратио на турнејама. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Као последица алкохолизма, Сергеј је стекао лош глас због вандализма по хотелским собама. Очаји пијанства видљиви су у његовим песмама из овог периода. Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се 1923. вратио у Москву.

Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) рођен је у Москви 11. новембра (30. октобра по старом календару) 1821. године, a умро je 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881. године у Санкт Петербургу.
Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији бива осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.
Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму светски је писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. По многима је и претеча егзистенцијализма.
Кћи Достојевскога чудила се својој мајци што је она, двадесетогодишња девојка имала храбрости да се уда за човека од четрдесет и седам година. На шта је гђа Достојевски одговорила:
— Твој отац био је у оно време много веселији и млађи по лику од младића свога времена који су према тадањој моди сви носили наочаре и изгледали као професори зоологије.

Aлексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; 28. март, 16. март по Јулијанском календару, 1868 - 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), је био совјетски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.
Максим ГоркиРођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу.
У 19. години покушао је самоубиство. Агитирао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913., гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима.

Александар Солжењицин (руски: Александр Исаевич Солженицын, Кисловодск, 11. децембар 1918-Москва, 3. август 2008.) је био руски писац, драматург и историчар, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године. Био је члан Руске академије наука (од 1997. године) и Српске академије наука и уметности (од 1994. године).
Студирао на Физичко-математичком факултету у Ростову на Дону, ванредно и у Институту за историју, филозофију и књижевност у Москви. Након напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез добровољно се пријавио у војску, где је напредовао од обичнога војника до заповедника артиљеријске бригаде. Године 1945. је, због писама у којима је индиректно критиковао Стаљина, ухапшен као официр совјетске војске у Источној Прусији, те осуђен и заточен у сибирском логору, од 1953. у прогонству у средњој Азији. Након рехабилитације 1956. учитељ у Рјазану.
Добитник је Нобелове награде за књижевност 1970., чија је литература обележена искуством из сибирских логора у којима је провео девет година. На робију је одведен 1945. право с фронта, на којем се у Отаџбинском рату истакао као врхунски официр совјетских инжењеријских јединица. Прогањан је и касније, чак му је одузето и држављанство, па је емигрирао 1974., вративши се у отаџбину после две деценије. У децембру 1998. одбио је највишу државну награду, Орден светог апостола Андреја Првозваног, којим га је одликовао председник Борис Јељцин, рекавши: "Не могу да примим награду од врховне власти, која је довела Русију до садашњег погубног стања". Приповетком "Један дан Ивана Денисовича" у књижевност је увео тему Стаљинових логора, оставши јој веран у највећем делу опуса. На основу емигрантског искуства у западној Европи и у САД, испољио је јавни презир према вулгарном материјализму Запада. Остала дела: приповетка "Матрјонини дани", романи "У кругу првом", "Онколошка клиника", "Август Четрнаесте", "Црвени точак", "Русија у провалији", критичка аутобиографија "Борио се шут с рогатим", драме "Гозба победника", "Заробљеници", "Република Рада", "Светлост која је у теби", публицистичка дела "Лењин у Цириху", "Два век заједно I-ИИ", сценарији "Тенкови знају истину", "Паразит".
Солжењицин је најистакнутије име књижевног отпора совјетском тоталитаризму. Познатим га је учинила приповетка "Један дан Ивана Денисовича", 1962, која се темељи на опису "обичног" дана "обичног" Руса у логорском заточеништву. Тема је до тада била табуизирана, али је прича показала и стилско умеће писца који се ослонио на традицију руске класичне прозе (Лав Толстој, Фјодор Достојевски). Умеће фабулирања очитовало се затим у "Догађају на станици Кречетовка " (1963.), а оријентација на "сеоску прозу" у стилу и идеологији у новели "Матрјонини дани" (1963), цртици о напаћеној сеоској жени која и у позамашној беди зна очувати високе моралне квалитете.
Врхунац првога раздобља су романи "Одељење за рак" (1968.), и "Први круг" (1968.), који су кружили у преписима, а објављени су први пут у иностранству. "Одељење за рак" је полуаутобиографски (бивши затвореник, искуство у одељењу за туморе у ташкентској болници) роман који уз средишњи лик Костогутова даје низ портрета совјетских бирократа, лекара и медицинског особља и разних пацијената. Истовремено дирљив љубавни роман (или – роман о нереализованој љубави), сатира на постстаљинистичку епоху и студија о људском понашању у екстремној ситуацији смртоносне болести, тај велики роман је у најбољим традицијама руске класике која људскошћу и животношћу превазилази савремена јој остварења западноевропске и америчке приповедне уметности. "Први круг" (асоцијација на први, "привилеговани" круг Дантеовога пакла) рекреира пишчево искуство првих година затвора, када је радио у Шарашки, научно-техничкој установи за логораше научнике. Главни лик, Гљеб Нержин, опет је утелотворење самог аутора, а приказане су и неке друге особе које су играле важну улогу у Солжењициновом животу (његова прва жена, пријатељ Лев Копељев, руско-жидовски комунистички "верник", по струци германиста, дан у лику Лева Рубина). Многобројне нити овога дјела имају тематску сродност с претходним делом: сатира је присутна на свим нивоима, а посебно у саркастичном портрету Стаљина, морална кушња у мешавини претњи и заводљивих понуда затворских власти. Реалистички је приказан живот изван логора за научнике и у њему. Но, као и претходни роман, и ово Солжењициново дело успева да понови чудо руске класичне прозе коју је Томас Ман не без разлога прозвао "светом": веру у победу храбрости и величину људскости, која је укорењена у хришћанском поимању битно спиритуалног достојанства људског бића.
Након романескних остварења, уследила је документарна, али и дубоко лична оптужба совјетског система концентрационих логора, "Архипелаг Гулаг", (1973-75.), велико тротомно дело темељено на преплитању личних искустава и мноштва писама, белешки и осталих докумената које је писац добијао од бивших сапатника, а која су скупљена и обрађена у околностима крајње конспиративности. Та је уништавајућа оптужба совјетскога система за пропаст и смрт милиона људи сломила и последње комунистичке апологете на Западу.
Брежњевљев СССР није могао поднети ни идеју да се о табуизованој теми пише, па је Солжењицин ухапшен и протеран из СССР-а. Најпре је живео у Швајцарској, затим у САД-у (Вермонт), да би се у 1990-им вратио у Русију, гдје је дочекан и као идеолог руске нације. У егзилу је настао низ романа који следе у руској књижевној свести опстали узор, Толстојев "Рат и мир", и ревидирају историјски модел какав су наметнули бољшевици, с гледишта руске нације, и то од "Августа четрнаесте", 1971., проширено 1983, преко "Октобра шеснаесте", 1984 и "Марта седамнаесте ", 1986 до "Априла седамнаесте", 1991. Заједнички им је наслов: "Црвени точак ". И док у концепцији "историјске епопеје" Солжењицин следи Толстоја, дотле њену структуру настоји модернизовати: сам своја дела назива "полифоничним" (Бахтинов појам за романе Достојевског), чему одговара различитост фрагмената од којих се у чвор (узел) целине везују фабуле о људским судбинама (претежно руских официра; ратни противници, Немци, остају углавном изван текста), документарни умеци, лирске дигресије. Језик је архаичан и кореспондира с намерама очигледним у његовом "Руском речнику језичног проширивања" (1995) – у смеру староруског лексика. Солжењицин је на тај начин истовремено модернизовао прозу (мешавина документарности, приказа историјских особа, исечака из штампе слична је поступцима у делу Јохна Дос Пассоса, док је употреба временских скокова и преплитање стилова и жанрова подсећа на Фокнера), а језичном архаизацијом је остварио посебну патину која не иде за моделом језичних игара карактеристичних за стерилност постмодернизма, него јој је сврха регенерација руског националнога бића у огледалу пишчевог дела.
Важнија су му публицистичка дјела: "Како да преуредимо Русију" (1991.), "Руско питање крајем XX века", (1994.), "Два века заједно", (2003). Како у иностранству, тако по повратку у Русију након слома комунистичкога система, Солжењицин је често донекле површно етикетиран као руски православни националиста, антисемита, антикатолички бигот, мрзитељ Запада, апологет царизма и славјанофилски ксенофоб. Иако су те оптужбе бесмислене, сам ауктор сноси делимичну "кривицу" неким својим незграпним изјавама и површним генерализацијама. Но, снага је Солжењицинове критике у његовим јасним опажањима духовне празнине и кукавичлука који леже у срцу испразног секуларног хедонизма који доминира западњачким друштвима.
По свеукупном делу Солжењицин је један од најзначајнијих прозаиста 20. века, писац који је истовремено наставио традиције класичне руске приповедне прозе, најпре Толстоја, но иновиравши је низом поступака карактеристичких за европски модернизам. Иронија која прати његово дело је и последица различитог животнога искуства и погледа на свет у односу на већину савременика који су живели или живе у нормалнијим и лагоднијим животним условима: у доба када је стварао свој најопсежнији и најамбициознији прозни циклус, "Црвени точак", светском књижевношћу је доминирао (и још доминира) понешто тривијалнији приступ уметничком делу, уозбиљен у постмодернистичким фикцијама Умберта Ека, Томаса Панчона или Салмана Руждија. Писац као пророк је анахронизам, и већина неспоразума између Солжењицина и његових критичара проистиче из сукоба непомирљивих погледа на свет о човековом животу и судбини.